Petar Božović za NIN: Srozali smo se ispod sebe samih

Izvanrednog glumačkog opusa, sa harizmom koju obeležava amalgam autoriteta i ležernosti, ne mareći za trendove, uz stalnu predanost umetnosti glume, kao iz prikrajka promatra realnost. Katkad i komentariše.

Ne osvrće se, veli, na svoju prošlost… A jezik podataka kaže da mu je život bio kao scenario za film. Ubrzo po rođenju, 1946. godine u Zemunu, umire mu majka koju nije ni upamtio, oca mu u vreme Informbiroa hapse i odvode, te on i brat završavaju u domu. Isprva ga uzimaju ujaci, koji su potom takođe završili na Golom otoku, pa je brigu o njemu preuzela žena za koju je više puta isticao da mu je dala snagu za ceo život, tetka Vida, i odvela ga u selo kraj Kolašina gde je pohađao osnovnu školu. Ponovo dolazi u Beograd, sa 14,15 godina, kod oca koji je u međuvremenu okončao svoje zatvorske godine i oženio se drugi put.

Međutim, nije se Petar najbolje tu snašao, a i kasnije sa fakultetom, nije isprva sve išlo kako treba. Da bi udovoljio ocu, upisao je prava. Ranu mladost obeležilo mu je i to što je posle nekih ličnih lomova odbegao u Pariz ne znajući ni kud zapravo ide, ni šta će da radi. Posle lutanja i spolja i iznutra, vratio se odlučan da završi ako treba i tri fakulteta, te je na Filološkom upisao italijanski i španski, apsolvirao, a potom se obreo i na Akademiji dramskih umetnosti. Oca je ponovo video negde na drugoj godini Akademije. Nizali su se i kasnije elementi za scenario. I to bogato. Nižu se i danas.

Razgovor za NIN upriličen je u hotelu „Prag“, jednom od njegovih mesta u gradu. Na početku, pominjanje činjenice da je nedavno donirao honorar u „Evro za znanje” prokomentarisao je: „O tome se ne priča, to se uradi. Ako čovek ima potrebu“. Otpi zatim gutljaj piva i u neformalnom tonu reče: „Bili smo nedavno Snežana (supruga, prim. n.) i ja u Španiji da obiđemo njenog sina. Prvo smo bili nekoliko dana u nekom hotelu iz kog smo otišli, i ja, posle dan, dva, shvatim da sam u tom hotelu zaboravio prsten, Dobričin prsten! Jao i kuku! Krene strka, telefoniranje, objašnjavanje… Uglavnom, dođemo ponovo na recepciju tog hotela, jedna divna žena, koja ga je našla i sačuvala, vrati mi ga. A ja od silnog uzbuđenja ne zahvalih kako dolikuje. Trebalo je i da joj nešto poklonim, da je častim. Već danima me to proganja. Uvek me proganja ako ne uradim nešto dobro, a mogao sam“, priča Božović.

Donirali ste prihod sa jedne od predstava fondaciji „Evro za znanje“.

Rekoh li ja, to se ne priča. To se radi. Ja sam stari član te tajne organizacije.

Kako tajne?

Pa kako nije. Kad ste poslednji put pisali o njima. I vi i svi ostali. Tri čoveka iz Kosjerića, među njima i vaš kolega Milenko Vasović, sela i rekla - ajde nešto da uradimo. I uradiše. Tako sam i ja uvučen u tajnu organizaciju. I dopalo mi se. Nešto što nije teško, skoro minimalno što čovek može da uradi, a bude veliko za neke mlade ljude, samim tim i za nas, za celu našu zemlju. Uplatio sam ovoga puta i deo honorara sa Kosova, gde sam nastupao nedelju dana pod pokroviteljstvom Branislava Baćevića, poznatog donatora.

Kakvi su utisci, kakav je bio odziv publike?

Odziv ogroman. Divan. A Kosovo… Kosovo je naša tuga i opomena. Ne znam zašto je opomena, ali tuga je velika. Koliko sam samo crteža i pisama dobio. Jedan dečak je napravio akrostih od mog imena. Dve devojčice, koje imaju po 12, 13 godina, napisale su mi pismo koje kad god pročitam zasuzim - pišu da kada mi bude teško, da će one uvek brinuti o meni. Ne govore o svojoj teškoći, nema kod njih tog sebičnog, prirodnog poriva „ja, pa ja“, koji se vaspitanjem, iskustvom i s vremenom može zauzdati, ali nikad iskoreniti do kraja, o čemu je govorio i veleumni Nikolaj Velimirović. One se još ni zadevojčile nisu, a već su ga zauzdale. Jedna od najtužnijih stvari su mi ta deca, koja nemaju period bezbrižnog detinjstva, odrastanja, dečaštva i devojaštva. Šta je tu naj, a da je do nas. Naj je da im dođeš, da znaju da nisu sami. Naj je da prepoznaju tvoju iskrenost, a ne manipulaciju.

NIN / Zoran Ilić

Kakav je Vaš utisak o mogućnosti suživota Srba i Albanaca?

Gde god, u kakvom god konfliktu i situaciji su Ljudi, podvlačim Ljudi, život je moguć. Suživot, šta to znači? Konkretno, mogućnost zbližavanja će biti veća kad Albance na neki način pogodi ista sudbina… Kao što će ih pogoditi. Svedoci smo kako te veliki spasitelji sveta uvuku u nešto, a onda dignu rep i odu. I ostave te na milost i nemilost okoline s kojom su te prethodno do krvi zavadili, da na tvojoj muci napune svoj buđelar. A kad smo kod utisaka, ljudi moji… ta vrsta sumanute izgradnje, to je da ti pamet stane.

Od granice, il’ administrativnog prelaza, kako te volja, pa do Prištine - to je jedna velika Kaluđerica. Kuća na kuću, sve nezgrapno velike, sve iste, a u preko 70 odsto njih spuštene roletne na prozorima, zaključano. Nema nikog. Čujem da je sad sa dobijanjem mogućnosti za odlazak na Zapad odmah otišlo njih 80.000. Ni oni sami tu ne vide perspektivu. Govorim o običnim ljudima, ne o glavešinama koje rade sve što rade, a uguzili se u zadnjicu, tobož zabrinute EU i međunarodne zajednice. Tu su u stvari samo oni zabrinuti da iz pomenute zadnjice ne ispadnu. Ali da ne širimo više tu priču koju svi znaju, samo je previše onih kojima je u interesu da ne znaju.

Jedan od povoda za ovaj razgovor mogao bi biti i film „Suton“ Gorana Paskaljevića, nedavno je promovisana restaurirana, digitalizovana verzija, u kome ste igrali uz Karla Maldena. Kakva vas sećanja za to vežu?

Vraća me u neke lepe dane. Snimali smo ga u Istri, tu sam upoznao našeg a svetskog Karla Maldena. Vozio sam u to vreme neki crni „folksvagen“ sa otvorenim krovom, kojim smo mi, kao ekipa, svaki dan išli u šverc cigara i viskija iz Italije. Za naše potrebe, naravno. Ali znate kako, filmske ekipe su uvek brojne. Carinici nam gledali kroz prste, a onda i njima prekipelo. Divan je bio Karl Malden, bio mu je važan taj film, ticala ga se priča. Inače, često je igrao negativce, nekima je i izgledao kao čovek koga se treba plašiti, a u stvari je bio vrlo osetljiva duša. I na svoj način druželjubiv. U to vreme je radio reklamu za „Ameriken ekspres“, dobio ogromnu lovu, pa nam priča: „Ja kaše moja žena: kako tol’ko pare a ja snimala pola dana, a moja šena kaše mene - ne, ne pola dana. To tebe platila sa ceo šivot”. Siti se ismejemo. Nego, pustimo to. Ima stvari koje hoću da kažem.

A to je?

Pitanje odnosa države prema kulturi. 

Konkretno?

Budžet za kulturu. Koliko je to nominalno novca, to je pitanje da li je jedno društvo bogato ili nije. A procenat koji se izdvaja je pitanje odnosa prema kulturi. Kod nas je uvek ispod jedan odsto, tj. nula koma nešto, a svugde u svetu se 0,5 čega god ubraja u statističku grešku. 

NIN / Zoran Ilić

Zatim izgradnja Opere! Da pomenem još samo osvrt na naš politički život u svetu kulture, odnosno bolje reći u mraku kulture, jer svetla tu nema već godinama. U Skupštini jedna šibica svetla da se upalila, u smislu da se raspravljalo o kulturi - i pozicija i opozicija, a da to nije u svrhu prepucavanja - ja ne čuh, niti mi iko reče. Čuh da se svađaju oko toga ko je više drpio para, ko je više sakrio, ko je više izgradio... Bacanje prašine u oči i pre svega zavađanje naroda. Duhovno, mentalno smo zaostali. I nismo mi zaostali iza nekoga, nego smo u kulturi zaostali i srozali se i iza sebe samih. A nema tog materijalnog uzleta, ni pravog ni fingiranog, koji može postati i ostati bez duhovnog nivoa, pre svega bez mentalnog zdravlja. Recimo, pogledajte presek TV izveštaja i sadržaja. Nezdravo! Iz dana u dan. Na reklamama te ubeđuju da se sreća oko tebe preliva, možeš da budeš mlad, mršav, visok, možeš i protiv smrti... a posle, kad čuješ vesti, ostaneš nesrećan, to je sigurno.

I šta je vama, na primer, najviše zapalo za oko?

Busamo se u prsa izgradnjom kilometara auto-puteva. Nemam ništa protiv. Odlično. Ali znamo li da će tim putevima mladi da odu u jednom pravcu. Jer za njih ovde nema ni posla, ni stanova… Mogu samo da rade za male pare i velike gazde. Slušam sad ovo oko „Beograda na vodi“ koji će još da se širi. Ima mesta koliko ’oćeš iza prigradskih ledina, ali ne… Mora čmičak u oku Beograda. Ti sad iz  starog Beograda ne možeš da vidiš obale. Podigoše neke zgradurine nebu pod oblake, i oni koji su u njima, i to samo u prvom redu, mogu da vide reke. Svi drugi mogu samo da gledaju njima u dupe. Tako ti je to sa Beograđanima pod vodom. Stadione gradimo kad najlošije sa fudbalom stojimo. Pa to je da te zaboli želudac. Eto, ruše Sajam. Zašto? Da bi izgradili te nakaradne zgradetine. Ja živim u Ulici kraljice Natalije, bivša Narodnog fronta. Tu se rađaju deca. Milo mi je da prođem tuda, sretnem nekog ko čeka bebu. Nekad se i zapijem sa nekim roditeljima. Neko čak i ime da po meni. Žensko - Petra. Onda im preko telefona pevam „ide Petra strančicom...”, ljudi ne mogu da veruju. Ali šalu na stranu, ta deca su rođena da prvi vazduh koji udahnu bude iz auspuha. I ne setismo se da to rešavamo.

Nego?

Nego seci svako drvce i gradi. I ko to gradi tako grdno? A estetika je uvek i etika. Pogledajte Zlatibor. Katastrofa! Moram da uputim jedan telegram žalosti srpskim planinama. Javno ću to da uradim jer će doživeti sudbinu Zlatibora. Beograd i Novi Sad grade zgradurine. Je l’ prave kanalizaciju, infrastrukturu, šire li ulice? Malo morgen. I opet se pitam…

Šta?

Pitam se gde je u tolikoj gradnji nova zgrada Opere. Još su, kao pre stotinak godina kad su u ovom gradu počinjali, i Balet i Opera u zdanju Narodnog pozorišta koje, naravno, ima i Dramu. Pa jedni drugima na glavi. Na trgu koji je nekad imao i drveće, a koga je gos’n majstor kocke, čika Vesić očistio od svakog zelenog listića. Na pitanje zašto je to uradio, kaže - pa tu će biti klizalište. I evo, izgibosmo klizajući se po ceo dan. I otklizasmo se u pizdu materinu. Koji napredak?! Nema materijalnog bez duhovnog napretka. To materijalno, to će sve biti samo pepeo i šaš. Da se razumemo, nisam ja neki veliki ljubitelj opere, ali znam šta je duhovni napredak. I jesam poklonik pozorišta. Ponovo sam, već neko vreme, u Narodnom, o kome smo govorili.

Šta je najaktuelnije u vašem glumačkom životu?

Služim narodu. Idem, zovu me, gostujem.

Sa „Lučom mikrokozmom“ ili sa „Ćeraćemo se još”?

Sa „Lučom“ je teže zbog velikog hora. Najviše idem sa monodramom „Tako je govorio Nikolaj Velimirović”, sa „Ćeraćemo se još” Matije Bećkovića, sa poetskim koncertom sazdanim od Matijine „Vere Pavladoljske” i „Balade o Crnom Vladimiru” Stevana Raičkovića, u kome učestvuje i dvoje muzičara - Dejan Vozlić i Radmila Knežević.

Ima li neka uloga koja vam se, iz bilo kog razloga, posebno urezala u sećanje?

Sećam se nekih devojaka, nekih leta i proleća. Rado ih se sećam. Evo, juče misleći kako ćemo raditi ovaj razgovor, setih se predstave „Proleće u januaru“ Dušana Kovačevića. To je kao bila metafora, nešto nemoguće. Eto, vreme je dezavuisalo Duška Kovačevića. Proleće je odavno kod nas u januaru. U svakom smislu. Uključiš TV, sa svih kanala vlast ti nešto kao važno priča, a kad to malo razabereš, vidiš da te prave ludim. I ja ne znam kako se o bivšim ulogama razmišlja u januarsko proleće (smeh).

Kad bismo pitali publiku, verovatno bi iz vašeg bogatog opusa izdvojila i Žorža iz kultnog filma „Lepota poroka“ Živka Nikolića…
Verovatno. Analizirajte taj moj lik. On je preteča svih današnjih hulja. Izmišljeni biznismen. Suspendovao sva moralna pravila.

Porodicu ponižava. Na pijedestal podigao golotinju i sponzoruše. On je najuspešniji čovek današnjice. Jer ono zbog čega se nekad išlo u zatvor danas se slavi. I na najvišim nivoima. Javno se propagira. Tužno mi je kad gledam, na primer, ove ženske razgovore na ekranu. Lepe žene, a sve se razgolite, sve botoksom napumpane. Vidi se da misle da je to privlačno. Možda ako se javno kandiduje za nekog ljubitelja koji ima pare. U stvari je vrsta legalne prostitucije u medijskim sadržajima koji su klubovi za ogovaranje i ćaskanje.

Da pomenemo i naslovnu rolu u filmu „Tajna Nikole Tesle“ Krste Papića, gde ste, između ostalog, igrali sa Orsonom Velsom, a uz ulogu…

… Montirao sam nekoliko električnih sistema u srcima nekih devojaka.

NIN / Zoran Ilić

Osvojili ste i Velsovu devojku Olgu Palankaš…

Prođite se te priče. Nek govore šta hoće, nisam ja nikome nikoga oteo, a sa Olgom sam proveo više od deset godina života. I otkrio tajnu Nikole Tesle. Šalu na stranu, ulogu Tesle dobio sam igrajući kralja Aleksandra. To mi je rekao Krsto Papić. Toliko sam se uživeo da sam bio na ivici ludila. Trudio sam se da razmišljam na njegov način, međutim moj FI moždanih ćelija je suviše mali za protok takve genijalnosti. Bio sam načisto poteslijanio. I onda u nekom trenutku u hotelu, jedan sat noću, ustadoh iz kreveta i rekoh sebi - neću da poludim zbog jedne uloge. I krenem do šanka. Ovi iz ekipe kad su me videli, ko da su ugledali avet. Jer nisam se ni sa kim do tada družio, ni komunicirao, samo sam se ulogom bavio. Kaže snimatelj Venceslav: „Petre, jeste to vi?”.

Rekoh: „Ovoga puta - ja, daj dve flaše martela“. Tako sam došao sebi. A bilo je i pehova. Kad smo radili određene scene, kroz mene su zbog nekog eksperimenta puštali struju čiju je jačinu regulisao jedan aparat. Majstor se u jednom trenutku zamajao, a kroz mene je prošla toliko jaka struja da sam kriknuo koliko me grlo nosi. Rekli su mi da je to navodno dobro za srce. Ma, pusti ti to, uzvratio sam, daj da preživim…

Za kraj, pomenimo osobu koja vam je obeležila život, o kojoj ste s posebnim pijetetom govorili i u monografiji rađenoj povodom Dobričinog prstena - vašu tetka Vidu koja vas je podigla…

Kad me pitaju šta me vodilo kroz život, uvek kažem vaspitanje koje mi je dala moja tetka Vida. Ona me je spasla! More razloga je bilo da potonem, da ne uspem… ali uvek sam se kroz život trudio da je ne obrukam. Sećam se, svako jutro kad krenem u školu ona će meni - ne laži, ne kradi i ne špijaj!