Srpska nuklearna elektrana na dugačkom štapu

Srbija stoji pred raskrsnicom po pitanju svoje energetske budućnosti: Da li držati ruku u rukavici s francuskom firmom EDF («Elektrisité de Franse»), povezati se regionalno s nuklearnim elektranama poput „Pakša“ u Mađarskoj ili hrabro krenuti u izgradnju sopstvene nuklearke bez stranog kapitala? I dok polemika među stručnjacima traje, na nacionalnoj politici je da odabere put koji će nas dovesti do energetske nezavisnosti. Tim pre što su ključni rokovi sve bliži: 2026. godine stiže obaveza plaćanja karbonske takse Evropskoj uniji, a 2030. označava godinu definisanja energetskih i klimatskih ciljeva prema Zelenoj agendi za Zapadni Balkan. Karbonska taksa će biti nametnuta svakom srpskom izvozniku koji koristi električnu energiju dobijenu iz uglja za proizvodnju svog proizvoda. A to su proizvođači cementa, čelika, gvožđa, struje, đubriva, aluminijuma... 

Finansiranje, vreme realizacije, znanje i kadrovi, politička volja i mnogi drugi faktori čine izgradnju nuklearne elektrane dugotrajnim i izazovnim poduhvatom. U svim scenarijima postoji miks dobitaka i gubitaka, a ključna odluka leži u proračunu i spoljnopolitičkom opredeljenju. Saradnja sa Francuzima može doneti znanje i neprocenjivo iskustvo u upravljanju nuklearnim sistemima, dok izgradnju sopstvene nuklearke prate finansijske prepreke, nedostatak znanja, strah za bezbednost... Ako bismo danas započeli izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji, ona bi bila završena, prema prognozama struke, do 2032. Ugovor koji je ranije objavljen između ruske kompanije i Turske oko gradnje nuklearke sa četiri reaktora, snage 1,25 gigavata, iznosio je 19 milijardi evra. Ako bismo mi gradili postrojenje sa jednim reaktorom, onda taj iznos podelimo sa četiri i cena je jasna. 

Dr Miroslav Popović, stručnjak za nuklearne nauke i profesor na Univerzitetu „Singidunum“, naglašava da je svaka inicijativa za izgradnju nuklearne elektrane u našoj zemlji praćena značajnim rizicima. Nedostatak adekvatne legislative, stručnog kadra i geopolitički faktori kao što su ekonomski i politički pritisak, kao i ograničenost finansijskih resursa, predstavljaju ključne izazove s kojima se suočavamo u ovoj oblasti.

„Srbija ima veoma mali broj stručnjaka neophodnih za izgradnju nuklearke i za upravljanje njenim radom. Finansijske mogućnosti naše zemlje su ograničene. Mišljenja sam da Srbija nema mogućnosti da pokrene nuklearni reaktor i osposobi dovoljan broj stručnog kadra za bar još dvadeset godina“, ističe profesor Popović. 

Načelno, on ne vidi ništa sporno da se naši stručnjaci obučavaju u bilo kojoj od zemalja koje imaju razvijen program nuklearnih reaktora – uključujući i Francusku, ali smatra da se nikako ne treba ograničavati samo na nju. Dosta bismo naučili na kineskim i ruskim nuklearnim tehnologijama, budući da oni trenutno prednjače u razvoju nuklearnih reaktora najnovijih generacija (III+ i IV). Ovo pitanje se, naglašava, neminovno povezuje i sa izborom investitora: ko nam gradi taj nas verovatno i obučava i dovodi svoje stručnjake. Ovo je dobrim delom i pitanje monopola znanja i resursa, ali i sukobljavanja interesa.

Ukidanje moratorijuma prvi korak

Otvaranje debate o nuklearnom programu u Srbiji i ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana iz 1989. godine mogao bi biti prvi korak ka razmatranju ove teme. Važan faktor su i javno mnjenje i percepcija rizika. Prevazilaženje straha i negativnih stavova o nuklearnoj energiji zahtevaće obimnu javnu kampanju i edukaciju, kako bi se steklo poverenje u održivost ove tehnologije. Sećanja na prošle nesreće, poput one u Institutu za nuklearne nauke u Vinči 1958. godine, gde je jedan naučnik izgubio život, a petoro teško povređeno, još uvek je sveže. S druge strane, okruženi smo sa 167 nuklearnih reaktora u Evropi, od kojih se šest nalazi u našem najbližem komšiluku, neki na svega 250 kilometara od Beograda. Nuklearnu elektranu imamo u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Sloveniji...

NIN / NIN

„Na putu ka uvođenju nuklearnog programa, najveća prepreka leži u nama. Zakon koji zabranjuje izgradnju nuklearnih elektrana, donet 1989. godine, treba ukinuti, bez obzira na to da li nameravamo da koristimo nuklearnu energiju u energetskom sektoru ili ne. Ovakav zakon je zastareo u današnjem svetu. Ukoliko se odlučimo za primenu nuklearne energije, važno je da sledimo smernice Međunarodne agencije za atomsku energiju, koja nam pruža podršku u svim fazama ovakvog programa“, smatra predsednica Srpskog nuklearnog društva Koviljka Stanković. 

Stanković, koja je i vanredni profesor na ETF-u, naglašava da javnost treba da bude upoznata da smo u ovom trenutku daleko od izgradnje nuklearne elektrane - od izbora lokacije i od izbora tehnologije, pa je o rokovima izgradnje nemoguće govoriti. Da bismo došli do tih tema, potrebno nam je više godina intenzivnog rada u pripremnoj fazi nuklearnog programa. 

Hipotetički, dodaje naša sagovornica, postoji mogućnost ulaganja u nuklearnu elektranu na teritoriji neke od država u susedstvu. Kako ne postoje konkretni realizovani primeri iz prakse na evropskom nivou, odgovor na ovo pitanje izlazi iz njenog nastavnog i stručnog domena. Jedina nuklearna elektrana koju dele dve države je „Krško“ u Sloveniji, koju dele Slovenija i Hrvatska, ali to je dogovoreno nasleđem iz Jugoslavije, nuklearne zemlje u kojoj smo živeli.

Pitanje za referendum

Ideje koje provejavaju u javnosti je da se o nuklearki moramo izjasniti na referendumu, jer je to odluka koja se ipak tiče energetske bezbednosti naroda. Drugo važno pitanje o kome će se voditi debate je lokacija. Tu mora da bude ispunjen glavni uslov – konstantno hlađenje reaktora. Nuklearka podrazumeva izgradnju velikih bazena i akumulacija u blizini velike vode (reke), uz prisustvo infrastrukture, daleko od grada koji ima više od 50.000 stanovnika. Srbija ima dve do tri zone gde je to moguće.

Kada se pogledaju mape, obično se elektrane nalaze na državnim granicama, a logika toga je ujedno jednostavna i morbidna: ako se desi neki incident – pola ide kod komšija.

Na priču o nuklearki nadovezuje se i problem modularnih nuklearnih elektrana koje se još uvek nalaze u eksperimentalnoj fazi i još nije komercijalno zaživela njihova primena. Komercijalna upotreba je moguća tek za pet do sedam godina, a za mnoge je to samo prelazno rešenje ka našoj, domaćoj nuklearki koja bi imala tri puta jaču snagu. 

EPA / GUILLAUME HORCAJUELO

Francuzi, Rusi ili Kinezi

Kada je reč o partnerstvu sa Francuzima, ostaje da se utvrdi da li je izbor između samostalne izgradnje ili strane izgradnje i nadzora, stvarna ili prividna dilema. „Elektrisité de Franse“ (EDF), koja je pomenuta u memorandumu potpisanom sa Francuskom, vodeća je francuska kompanija za proizvodnju, distribuciju i prodaju električne energije i jedan je najvećih energetskih divova u svetu. Ali, imajući u vidu izazove i iskustvo sa francuskom firmom „Vansi“ u upravljanju beogradskim aerodromom, transparentnost u vezi sa informacijama o poslovanju sa EDF-om postaje ključna. To uključuje ne samo poslovne performanse i profit, već i oblasti angažovanja. Francuska je, inače, važan poslovni partner Srbije. Od 2010. do 2023. Francuska je uložila 1,14 milijardi evra i zaposlila više od 13.000 ljudi, uglavnom u automobilskoj industriji, prehrambenom i IT sektoru. Od 2017. godine, spoljnotrgovinska razmena između dve zemlje je skoro udvostručena, dostigavši iznos od oko dve milijardi evra. Oko 80 odsto francuskih investicija na Zapadnom Balkanu usmereno je ka Srbiji. 

Prema rečima profesorke Stanković, memorandum koji je potpisan sa Francuskom ne predstavlja nikakav problem, jer naš univerzitetski i istraživački kadar sarađuje sa francuskim institucijama nezavisno od potpisanog memoranduma. Pitanje je šta će se iz tog partnerstva realizovati. 

Ona ističe da se istraživanja u nuklearnim naukama sprovode projektima u kojima učestvuju veliki konzorcijumi, a finansirani su od Evropske unije i Evroatoma (Evropska zajednica za atomsku energiju). Francuska je u nuklearnom sektoru uspešno povezala svoje kompanije sa obrazovnim i istraživačkim institucijama i koordinisanim mehanizmima učestvuje na međunarodnoj sceni. Nama su preko francuskog instituta već duži niz godina dostupni obrazovni i istraživački resursi u Francuskoj sa finansijskom podrškom francuske vlade.

Profesor Popović saradnju sa Francuskom ne vidi kao najbolje rešenje iz nekoliko razloga. Prvo, Francuzi bi najverovatnije gradili reaktor EPR tipa (European Pressurized Reactor). Iskustva Francuske i Finske pokazala su da su se brojne tehnološke kompleksnosti „umešale“ u proces izgradnje i dovele do produženja rokova za startovanje komercijalnog rada reaktora za čak oko 15 godina i povećanja troškova za dva-tri puta u odnosu na inicijalno predviđenih oko šest milijardi evra. Drugo, Francuzi nemaju svoj izvor rude uranijuma, svoje gorivo, nego ga uvoze iz zapadnoafričkih zemalja. Kao što je poznato, od prošle godine su oni u velikom problemu zbog prekida odnosa sa jednim od glavnih svojih dobavljača, Nigerom, te su prisiljeni da uvoze iz drugih zemalja po većim cenama. Francuzi nam, dakle, ne obezbeđuju gorivo. I treće: Francuski izvođači („Framatom“) nemaju klauzule u svojim ugovorima prilikom izgradnje nuklearki u drugim državama da oni reprocesuiraju otpad niti da se on odvozi van zemlje u kojoj je reaktor izgrađen, nego se država sama mora pobrinuti za nastali otpad.

Kao bolju opciju vidi saradnju sa Mađarima (time indirektno i sa ruskim „Rosatomom“). Drugu dobru opciju vidi u mogućnosti da Kinezi izgrade nuklearke kod nas – i to (po mogućnosti) male modularne reaktore generacije IV, ili makar neki od reaktora generacije III+. Za ovo potonje bi opcioni izvođač mogao biti i „Rosatom“. Činjenica je da kineske i ruske kompanije prilikom izgradnje reaktora u drugim državama implementiraju tzv. kompletan paket usluge, tj. uključeno je i preuzimanje istrošenog goriva i odvoženje u Kinu odnosno Rusiju. A reprocesuiranje goriva u kineskim i ruskim tehnologijama je čak i preko 97 odsto, što je i znatna ekonomska isplativost.

Svetu je postalo jasno da se iz obnovljivih izvora energije ne može proizvesti dovoljno potrebne energije. Neke su procene da će obnovljivi izvori energije zadovoljavati svega 30 odsto potreba Srbije, a to nije dovoljno. Najveći ograničavajući faktor je geografija – Srbija je relativno mala zemlja. Ono što ostaje kao glavna nedoumica je i kakav ćemo model ljudske zajednice uopšte imati u budućnosti. Konstantan privredni rast podrazumeva i postojani rast potrošnje energije. A energija nije neiscrpna. Čak ni kod Sunca.