Uskršnja priča sa Duškom Kovačevićem: Valja se nadati da će, uprkos svemu, bar za milimetar biti bolje

Aprilsko nedeljno jutro. Sunčano. Pomalo resko i umilno u isti mah. Obećava svetao dan… I lep, veli Duško kao usput, a tamne vesti, nimalo lepe, sustižu sa raznih strana, i tako danima, mesecima…

Pominjemo i jednu od njegovih čuvenih rečenica o godinama, tj. starosnoj dobi, odnosno, kako on to kaže, „uzrastu“ koji uvek ima manje veze sa kalendarom, a mnogo više sa samoosećanjem - rano za smrt, kasno za život, pa se mučim…

Kopriva

Predlog da se kroz razgovor bavimo uskršnjom pričom 2024. izmamio mu je titraj osmeha. I, reklo bi se, zrnce sete.

Kako bi počinjala?

„Otprilike, bio jednom jedan dečak koji je bio ozbiljno bolestan. I onda su se pojavili neki ljudi koji su ga izlečili. Dobrotom.“

Dodaje da bi se u njoj, na ovaj ili onaj način, u ispisanim redovima ili između njih, čak hteo on to ili ne, našlo i njegovo detinjstvo.

„Uskrs i Božić me podsećaju na detinjstvo kada su ti veliki praznici dočekivani i proslavljeni u kući moje bake i moga dede na selu gde sam rođen i gde sam do polaska u školu naučio skoro sve što danas znam. U školi sam učio mnogo toga što mi nikad nije bilo potrebno. Između ostalog, učio sam i da su Božić i Uskrs običaji starih ljudi iz nekakvih prošlih vremena. A mi smo učili neku novu veru i nove običaje.“

Zastaje na čas…

„Neki put pomislim da bi bilo najbolje da nikad nisam odrastao“, kaže.

I potom nastavlja:

„Baka Ljubica je farbala jaja isključivo kuvanim travama. Nije znala i nije bila obaveštena da je preteča organskog načina života. Kad bi neko jaje, na primer, postalo zeleno jer je kuvano u vodi koprive, ja bih ih vodenim bojicama šarao, te su bila nešto nalik na apstraktno slikarstvo. I to su bili moji prvi umetnički radovi hvaljeni od moje bake, koja je najlepše oslikano jaje čuvala kao čuvarkuću.“

Nešto naglašenijim tonom, zatim, ističe:

„Zašto je priča o vaskrsenju velika i istinita?! Svako od nas tokom života doživi niz malih i velikih vaskrsenja. Kad pomislimo da je došao kraj svemu u šta smo verovali i nekim čudom se pojavi rešenje, ozdravljenje i kao vaskrsli počinjemo novi život. To važi za čoveka kao pojedinca, za porodicu, i za državu koja posle velikih stradanja, kao što su bolesti i ratovi, ponovo vaskrsava. Često se pitamo ima li života pre smrti. Ima ako se borimo da živimo. Da živimo, a ne životarimo. Drugo, umiremo i vaskrsavamo skoro svakog dana. Sve dok ne pređemo u sećanje. Postoji još jedna važna poruka Uskrsa. Kad god pomenemo nekoga koga smo voleli, a koga među nama više nema, mi ga vaskrsavamo. I to je dokaz da smo Božji ljudi. A kad već pomenuh Boga, setio sam se davnih reči patrijarha Pavla - da će Bog pomoći ako ima kome.“

Simbol

Konstatujemo da je gotovo nezaobilazni deo uskršnjih priča - zeka.

„Zec je u pričama simbol radosti, razmnožavanja i lova. Zato je danas na jednog zeca došlo deset lovaca. I zato u lovu često lovci ulove lovca. Jer nema zečeva. Zečevi će, izgleda, ostati i preživeti samo u dečjim knjigama kao i većina životinja na ovoj planeti kojom vladaju dvonošci zaljubljeni u oružje.“

Upitan šta bi danas, kad pogleda aktuelnu društvenu, političku situaciju, ključne aktere pozicije i opozicije, zeka mogao pomisliti, Dušan Kovačević veli:

„Da mu je najpametnije da ne izlazi iz rupe. Jer postoji opasnost da će u međusobnom obračunu ovih koje vidi, pre svega svako u svojim redovima, i s nevericom zapaža šta rade, samo on nastradati.“

NIN / Oliver Bunić

A da je on uskršnji zeka, šta bi im doneo…

„Da sam uskršnji zeka, to što imam sačuvao bih za bolje dane. Jer šta god bih im dao, bio bi to razlog za svađu i nove podele.“

Otvorila se i tema šta je ovih pretprazničnih i prazničnih dana u glavnoj ulozi njegove spisateljske radionice.

„Pišem novi komad. Raduje me, bez obzira na to što ima koliko hoćeš i koliko nećeš onoga što zovemo gorko i tamno. Evo, juče je, čujem na vestima, opet čovek ubio ženu. U Novom Sadu ovoga puta. Podsvest se razgoropadila na sve strane. Hteli mi ili ne, zna se, na delu je nepogrešiva zakonomernost - ako država ne uspostavlja iole prava i pravde i ne rešava stvari, ljudi uzimaju stvari u svoje ruke. Rešavaju svako po svom. I eto pakla. Kao da živimo na točku Miloša Obrenovića koji je, zna se iz istorije, osuđenike za najteža dela razapinjao na točak i stavljao pokraj puta, pa ko god prođe, malo ga okrene. Ko god išta zna o dva svetska rata, vidi koliko je sve ovo danas zabrinjavajuće. I Prvi i Drugi svetski rat imali su svoje uvode. Njihovi zvanični datumi početaka su zapravo počeci realizacija posledica, a suština je - otimačina. Evo, Ameri su dali 60 milijardi Ukrajincima za oružje, ali to su pare koje ostaju kod njih. Oni ih ulažu u svoju proizvodnju oružja, ali su zauzvrat uzeli ukrajinsko žito, i u koncesiju skoro 50 odsto ukrajinskih žitnica. Uvek su iza velikih ratnih muka i stradanja tokovi novca, a tu i tamo se pojavi neka žena kao ukras, pa stotine hiljada vojnika ode Bogu na ispovest zbog jedne žene.“

Naši dani

Vraća se, potom, nakratko, na priču o Uskrsu…

„Kao dečak gajio sam u životu sve osim slonova. I jedna od meni najdražih nagrada koju sam u životu dobio je ulica u zoo-vrtu. Pominjem jer u Zoološkom vrtu žive zečevi koje s vremena na vreme obilazim, kao i druge životinje, i znam dobro da smo se mi kao deca plašili da će neka od naših životinja završiti na stolu. Bio je to jedan od mojih najvećih strahova dok nisam mogao da kontrolišem stvari. Gajio sam razne vrste životinja. Kao što i danas imam farmu. Tako da je ta priča o zeki ostala u mom sećanju kao jedna od lepših slika iz detinjstva. Što sam stariji, sve više verujem u činjenicu, skoro naučno dokazane podatke, da čovek savlada najvažnija znanja u životu do sedme, osme godine, bar što se tiče tog emotivnog dela. Kasnije se uči da trpi, a u mojim godinama, koje neko zove treće doba, život je privikavanje na bol. I što se bolje priviknete, lakše vam je da podnosite sve što se događa. Privatno i porodično se radujem svakom prazniku jer me, između ostalog, podseća na vreme kad su nam kuće bile pune, i kad su odjekivali dečji glasovi.“

Napomenu da je ovogodišnji Uskrs u susret izborima, prokomentarisao je rekavši:

„Mislim da su izbori prošli. Onaj ko se nada nečemu na izborima, izgleda da ima slabo sećanje. Ne treba tu biti veliki stručnjak ni prognozer šta će se desiti. Ali se uprkos svemu rečenom valja nadati da će bar za milimetar biti bolje. Ne zato što mi to hoćemo, ili nekim čudom umemo, kao što ne umemo, nego zato što evolucija ide svojim putem.“

Upitnu opasku da možda može biti i gore, ispratio je uzdahom.

„Teško. Situacija je i kod nas i u svetu vrlo zabrinjavajuća. Ovo što gledamo podseća na strahote za koje smo bili ubeđeni da se više nikad neće ponoviti. I što bi stariji ljudi rekli - hajde da se nadamo, uz Božju pomoć, da ovo nije početak trećeg svetskog mira.