Serija „Deca zla“: Kako skočiti glavom u bazen žanra

Debitantski roman sudije Apelacionog suda Miodraga Majića Deca zla (Vulkan, 2019) vraća nas, pre nego što ode u još dalju prošlost, u Srbiju proleća 2016. godine. Kao i u drugim domaćim romanima trilerskog tipa koji su napisani u poslednjih desetak godina (npr. Za sutra najavljuju konačno razvedravanje Branka Rosića) – gde se iz taktičkih i estetskih razloga izbegavala upotreba konkretnih imena, političkih organizacija, medija i paramedija – na trenutke bi se čitaocu moglo učiniti kako se radi o alternativnoj stvarnosti. Dok, kao u istinskoj Srbiji 2016. takođe postoji (tj. pominje se) nekakav nedobronamerni, ovde pre autoritativni nego autoritarni premijer, biografije likova bitnijih za fabulu šalju nas ka predelima mašte.

Prvi kojeg ćemo upoznati je Radovan Kovač, žrtva ubistva i pokretač radnje, „kontroverzni biznismen“ i predsednik opozicione političke stranke Naša Srbija. Neposredno pred parlamentarne izbore, zlosrećnom Kovaču – protivniku abortusa i braniocu svih ostalih „pravih vrednosti“ – predviđan je u najmanju ruku dvocifreni procenat osvojenih glasova i položaj novog premijera. No, biva u svojoj kućerini ubijen na sadističko-ritualni način i državne službe upuštaju se u paničnu kontrolu štete. Zamenica tužiteljke Ana Basta određena je da izloži svoje ime i reputaciju na suđenju nesumnjivom krivcu, Kovačevom telohranitelju Draganu. Kako bi se sve odigralo brzo i završilo pre izbora, Anina tužilačka šefica sugeriše joj da bivšem emotivnom partneru, advokatu odbrane i glavnom junaku Nikoli Bobiću, objasni kako bi u pogledu potrage za veštačenjima i ostalim instrumentima razvlačenja procesa valjalo smanjiti strasti. Suštinski, njoj je naređeno da u delo sprovede vrhunski pravosudni greh: montirani proces. Nikola, pametan momak, to zna i pristaje na prljavu igru, vođen motivima od kojih mu neki nisu jasni – jer ni on samom sebi nije u potpunosti jasan – ali mu je svakako jasna griža savesti što je, uz Aninu saradnju, u ne tako davnoj prošlosti upropastio (bilo je i abortusa) verovatno poslednju šansu da postane porodični čovek.

Autori televizijske serije (scenaristi Katarina Mitrović i Bojan Vuletić, reditelji Ivan Stefanović i Vladimir Tagić), snimljene državnim novcem pa zatim prosleđene HBO-u, glavnog junaka (Radovan Vujović) su sa kasnih četrdesetih podmladili na kasne tridesete, čime su izgubili dublji kontekst očevog samoubistva koje čini napuklu bazu njegove ličnosti. Sada je otac, uvaženi profesor pravnog fakulteta, na sebe digao ruku početkom devedesetih nakon nedefinisane nameštaljke zbog koje je ostao bez posla, dok se u romanu to dešava sedamdesetih, u okviru DB-ovskog obračuna s disidentima. Promena je ključna, jer se gubi razlog trajnog stava traumatizovanog glavnog junaka da se ne petlja u politiku i svoju vračarsku advokatsku kancelariju angažuje samo za „čiste“ kriminalne slučajeve. Takođe, uklonjen je dogovor sa Anom – dakle, Nikolino svesno učestvovanje u podloj pravno-političkoj predstavi – i za motiv preuzimanja odbrane je iskorišćen srceparajući razgovor s ocem optuženog, te njegovo samoubistvo premešteno iz poslednje trećine romana na početak serije (što jeste psihološki i dramski vešto). Glumac je, tako, ostavljen bez glavnog dela podloge lika koji je donosio društveno značenje i mogao da nas tek zanatski adekvatno sprovede kroz priču.

Dalje, Miodrag Majić je Anu zamislio i uspešno ostvario kao snažnu osobu u podređenom položaju, pre od sistema nego od šefice koja ga predstavlja. Kao takva, ona je u prvoj trećini romana konstantno na ivici „pucanja“ i usmeravanja agresije ka, nadamo se, onima koji je zaslužuju. Među njima je i izvesni vladika Sevastijan, prijatelj pokojnog „nacionalnog dobrotvora“ Kovača, nekada osumnjičen za pedofiliju a sada prisutan na konspirativnom sastanku na kojem Anu brojčano i hijerarhijski potčinjavaju tužiteljska šefica, sudija određen za slučaj i ministar pravde.

Lik vladike eliminisan je iz fabule serije (Ana takvim izmenama biva pretvorena u slabašnu žrtvu „mobinga“), što je još jedan detalj koji je doprineo gubitku Majićeve naoko žanrovske a zapravo duboko promišljene i organske konstrukcije. Naime, vešto – ali za držanje pažnje svakako nedovoljno – isplevši tepih stvarnosti, pisac je osetio pravi trenutak kada valja skočiti glavom u bazen žanra. Od te tačke sve postaje moguće i legitimno, uz prestrojavanje iz jednog žanra u drugi. Tako, fantastika je činilac radnje, i to nije nimalo nasumično ako prihvatimo da je ovo društvo, pa sa njim i Nikola, toliko zastranilo da ga možda samo još uspostavljanje veze s onostranim može vratiti na pravi put. Iz „noarovskog“ krimića, Nikola uskače pravo u psihodelične vizije događaja koje ne može znati, izazvane čajem od kaktusa koji mu je servirao osamdesetosmogodišnji prijatelj pokojnog oca, otuđeni psihijatar vizuelno sličan Radovanu Karadžiću u periodu skrivanja. U seriji, psihijatra igra smirujući Irfan Mensur, a čaj dovodi do isceliteljskog sećanja na očevo samoubistvo.

To nas dovodi do jedne od tema romana, koju su autori serije izdvojili i smisleno razgranali dodajući svoje detalje. Svi likovi imaju neku vrstu ovisnosti kojoj ne mogu da se otrgnu – alkohol, droga, tetovaže, pa dalje i kompleksnije do pojmova kao što su osveta, obmana i ljubav. Kada se uspešno ukrca na taj kolosek, serija od kulminacije do raspleta zapravo postaje bolja nego što je bila u postavci. U tome im pomažu zadate promene likova, ta ovisnost od koje srpski scenaristi i reditelji neizlečivo boluju, previđajući – Majić nije – da se ljudi uglavnom ne menjaju već reaguju na spoljašnje promene. Dakle, priča bi trebalo da donese drugačije ponašanje lika, utemeljeno u njegovoj na više načina formiranoj srži. Narečena „promena lika“ jednim je delom izazvala i pretvaranje istraživačkog portala Istražitelj u kojem u romanu radi novinarka Bojana, u štampani tabloid iz serije. Portal nalik BIRN-u ili Kriku doprineo je prvo stvarnosnoj relevantnosti a potom višeslojnosti romana, kada smo shvatili da i korifeji slobodne informacije mogu biti žrtve sujete ili spoljašnjih pritisaka. Tabloid Istražitelj, pak, fiktivna je tvorevina, navodni slobodni tržišni strelac u zemlji u kojoj su svi tabloidi odavno deo industrije održavanja kriminalne vlasti. Kako god, Bojana se menja i nedozvoljeno postavlja subverzivni tekst na internet stranicu Istražitelja, da bi sledećeg dana vlasnici na vrata zakucala finansijska inspekcija.

Takvi dodiri stvarnosti, prevučeni preko fiktivnog kostura, verovatno su doveli do toga da serija Deca zla ne bude prikazana na RTS-u nakon što je snimljena, već da pričeka godinu dana do prilike da bude prodata HBO-u. Naravno, ni deo priče koji se tiče silovanja muslimanki u okolini Bijeljine 1992. godine nije odmogao u dostizanju te odluke. Na koncu, organsko telo romana nije se moglo radikalno izmeniti bez izbegavanja javne osude čitalaca koji kupovinom Majićevih knjiga, između ostalog, izražavaju svoj stav prema izopačenom režimu. Stoga, i u seriji policija ostaje neprijatna sila koja se priziva u pomoć samo u krajnjem slučaju ludaka što nam vitla sekirom iznad glave. Posledično, nema ni scena u policijskim stanicama kakve od svake skorašnje srpske serije čine bajku, i to dosadnu. Iako je moralo biti uklonjeno Majićevo pominjanje ministra koji „povezuje neka lica s drugim licima“, HBO je ostao jedini izlaz.