Predrag Milovanović: Cena ličnog stava

U drugoj polovini septembra meseca ove godine, održana je Sedma redovna sednica Visokog saveta tužilaštva. Tu sednicu, kao i neke druge, mogla je na malim ekranima, doduše samo preko YouTube kanala, uživo da prati svekolika javnost. Znatiželjni su se mogli upoznati sa fenomenom moralne mimikrije pojedinih članova tog tela. Upravo je ta pojava obeležila još jednu „istorijsku“ sednicu Saveta. Doduše, od ulaska kamere u taj forum, gotovo da su sve na neki način bile istorijske, a sva je prilika zbog toga što je predsedavajući toga tela – gospodin Branko Stamenković na toj poziciji daleko inventivniji od svoje prethodnice, vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac ili možda zbog toga što su one dobile svoju malobrojnu publiku. No, najbolji povesničar je vreme, pa ću njemu prepustiti sudovanje.

Najviše pažnje, dela zainteresovane stručne javnosti, izazvala je četvrta tačka dnevnog reda - razmatranje donošenja odluke o trajnom premeštaju javnog tužioca Nebojše Stankovića, o čemu se diskutovalo bezmalo sat vremena. Da bi čitalac razumeo, treba napomenuti da postoji suštinska razlika između nečijeg premeštaja i upućivanja, kojima se uređuju pitanja položaja javnih tužilaca, s tim da se premeštajem ono trajnije rešava, dok je upućivanje samo privremena solucija.

Kolega Stanković je javni tužilac aleksinačkog osnovnog tužilaštva, koji se krajem 2020, sa porodicom, otisnuo u velegrad u „profesionalnu pečalbu“, jer ga je tada republički javni tužilac zbog „potreba posla“ uputio na službu u Beograd. Njemu je krajem septembra isticalo još jedno u nizu upućivanja, pa se krajem juna obratio Savetu molbom u kojoj je istakao činjenice da je u međuvremenu u Beogradu zasnovao život sa porodicom, te da u beogradskim tužilaštvima postoje nepopunjena radna mesta, zbog čega moli Savet da uvaži te okolnosti i razmotri da premeštajem trajnije reši njegovo statusno pitanje. I tako je on doskora pomagao svojim beogradskim kolegama, ali nakon što je pre nekoliko dana, većinskom odlukom Saveta njegov zahtev za premeštaj odbijen, spakovao je kofere i vratio se u matično tužilaštvo. E sad, sigurno će se zapitati čitalac šta je tu toliko strašno i problematično? Pobogu, pa čovek nije ostao bez posla.

Za razumevanje ovog slučaja potrebno je sagledati širi kontekst. Kontekst je minula reforma pravosuđa, koja još uvek nije okončana, pošto se trenutno nalazimo na terenu implementacije vrlo liberalnih zakonskih rešenja. Pa i pored toga što su ustavne promene normativno oslobodile javno tužilaštvo okova prošlosti, bojim se da je na ovaj način gospodinu Stankoviću poslata loša poruka, koja će zacelo obeshrabrujuće delovati i na celokupnu javnotužilačku organizaciju, koja se po mom mišljenju, još uvek želi držati u stanju hijerarhijske pokore. Kako drugačije tumačiti stvari, a nakon što je na sednici gospodin Stamenković rekao kako je, o radu Stankovića, dopisom zatražio od vršioca funkcije glavnog javnog tužioca Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, gospođe Ivane Stojiljković Pomoriški, da izloži svoj stav.

Ona je o Stankoviću zaista iznela svoj stav, a koji je izgradila na osnovu nepuna tri meseca starešinstva u tom organu, gde mu je, između redova, zapravo zamerila to što on ima svoj lični stav. Potom je gospodin Stamenković, verovatno zaboravljajući da je kolega Stanković radio i u drugim tužilaštvima, kao izvestilac izneo negativan stav o premeštaju, koji je potom prihvatila i većina kao kolektivni stav. Ovo je postalo deja vu. Slivanje stavova preko hijerahije do određenih pojedinaca je ustaljena pojava u javnom tužilaštvu i to stvara kod dobrog dela javnosti utisak o nesamostalnosti javnih tužilaca. Da li je toga bilo i u konkretnom slučaju? Procenite sami.

Nadalje, gospodin Stamenković je na sednici javno izgovorio da će Savet „razmotriti okolnosti, te u vrlo kratkom roku prikupiti podatke za gospodina Stankovića, nakon čega će uputiti predlog vrhovnom javnom tužiocu da ga uputi u neko od beogradskih osnovnih javnih tužilaštava, iz razloga razumevanja njegove porodične situacije, a do završetka postupka izbora koji su u toku u tim tužilaštvima...“. Namerno sam iskosio navedene reči, kako bih ukazao na sledeću vrlo važnu činjenicu, a to je da ni za jedno od beogradskih osnovnih tužilaštava još uvek nije ni raspisan konkurs za javne tužioce, pa samim tim ne može ni biti u toku. Kada tako nešto izgovori predsednik najvišeg organa tužilačke samouprave, koji po prirodi svoje pozicije mora da zna takvu stvar, nameće se logično pitanje, da li je time želeo da svesno obmane javnost ili da se samo nasmeje u lice gospodinu Stankoviću ili mu se možda nehotice potkrala omaška.

Prve dve stvari se ne mogu razumeti, a treća samo delimično, budući da gospodin Stamenković, u ovom trenutku, povrh izuzetno odgovorne funkcije predsednika Saveta, svojevoljno obavlja još nekoliko složenih funkcija u javnotužilačkoj organizaciji. Na taj problem sam još svojevremeno ukazivao, i to na Prvoj redovnoj sednici Saveta, kada zbog tog i još nekih razloga nisam podržao njegov izbor za predsednika ovog tela. Tada sam posve dobronamerno izrazio bojazan da se on jednostavno neće moći, zbog svoje preangažovanosti, nositi sa svim tim značajno uvećanim prinadležnostima novoformiranog Saveta. U tom momentu sam sumnjao, ali i ostavio mogućnost da će me možda predstojeće vreme demantovati.

Uglavnom, na reči gospodina Stamenkovića nadovezao se uvaženi profesor Đorđević, istaknuti pravnik, koji je na sednici rekao kako se on „informisao o kolegi Stankoviću, te da je o njemu čuo izuzetno afirmativne stvari i da je on bio jako dobar i kvalitetan, da je ostvario jako dobre rezultate u Prvom, a kasnije i u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu…, da treba razumeti ljudski apel čoveka i iznaći kompromisno rešenje da dobije još godinu dana upućivanja“. Vrlo je pohvalno što se gospodin Đorđević obavestio o kolegi Stankoviću, pošto on nije bio u tužilačkim redovima, pride je na samom početku svog mandata, pa po prirodi stvari i ne može do kraja biti upoznat sa svim prilikama i ljudima u javnotužilačkoj organizaciji. No, ostalo mi je nedokučivo, zašto je on, a nakon ode i pohvalnih reči o onome što je čuo o kolegi, posle rasprave, ipak glasao kao većina. Ta očita kontradiktornost me zabrinjava, jer se radi o uglednom profesoru prava koji podučava studente, od kojih će neki u budućnosti postati sudije i tužioci, a kojima će njegova izlaganja i stavovi izneti na javnoj pozornici zasigurno služiti u formiranju sopstvene autentičnosti.

Ovi stupci nastaju 9. oktobra, a sednica je održana 22. septembra, ali osim apela kolege Stankovića u vidu pisma, kojim se obratio svim članovima Saveta i to iz Aleksinca, pozivajući se na gore javno izgovorene reči i tražeći razrešenje njegovog statusa, sve je ostalo na tom apelu vrhovnom javnom tužiocu, a koji kao član Saveta još uvek ćuti. Ili ne ćuti, pošto je u međuvremenu jedan kolega upućen u Treće tužilaštvo, verovatno da zameni „nepodobnog“. Inače, ovde je potrebno još jedno malo pojašnjenje da bi neko mogao da razume pravosudne prilike.

Po nekada važećem Zakonu o javnom tužilaštvu, upućivanje je moglo trajati najduže jednu godinu, s tim da se pojedinac mogao unodegled „reupućivati“. To je do skorašnje reforme pravosuđa bio moćan instrument u rukama republičkog javnog tužioca da na „kratkoj uzdi“ drži „otpravljene“, jer je sve zavisilo od njenog imprimatura. Upravo je iz tih razloga promenjen zakonski okvir kako bi se deregulisala ogromna količina ovlasti sadašnjeg vrhovnog javnog tužioca, te prekinulo sa uvreženom praksom ovakvog načina kadriranja, koja je bila neka vrsta predselekcije, odnosno izbora pre izbora, ali koja se neretko za neposlušne završavala vraćanjem u matična tužilaštva. Drugim rečima, to je uglavnom bila svojevrsna nagrada za odabrane ili kazna za one koji tu lojalnost ne bi potvrdili. Nadležnost upućivanja je i pored zalaganja strukovnog Udruženja tužilaca Srbije da se ona delegira Savetu, ipak ostala u rukama vrhovnog javnog tužioca, s tim da je ono sada ograničeno samo na „horizontalno“ upućivanje, između tužilaštava istog ranga (ranije se moglo ići naviše), na najduže tri godine.

Morao sam da se zapitam šta je razlog ovakvih odluka, budući da sam stekao utisak da se Savet prilagođavao nečijim potrebama, ali nisam uspeo da shvatim čijim. Po ko zna koji put sam izašao sa sednice sa brojnim pitanjima, na koja nisam imao odgovor... Da li se Veće prilagođavalo potrebama kolege Stankovića ili pak kolege koji je „upućen“ na njegovo mesto, da li želji v. d. glavnog javnog tužioca Trećeg tužilaštva, da li odluci predsedavajućeg gospodina Branka Stamenkovića ili možda želji i već ranije donetoj odluci nekog trećeg, čije se ime u ovom tekstu čak i ne nazire? Da li je ovakvom odlukom kolega Stanković kažnjen i da li je kolega koji je upućen na njegovo mesto nagrađen? Da li iza svega stoji i Savetom upravlja neki nevidljivi „šef“, koji najmanje misli na „potrebe posla“? Građani ovako s pravom mogu da zaključe da su pojedinci zaboravili našu osnovnu dužnost, a to je da upravo mi, svojim primerom i odlukama, moramo štititi ugled i poverenje građana, kako u čestitost, tako i u efikasnost esnafa čiji smo reprezenti.

Dakle, bez obzira na normativne promene, proces implementacije je dužeg trajanja, pošto je pored regula na papiru, potrebno i inovirati svest onih koji bi trebalo da primenjuju ono što je tamo negde zapisano. Nažalost, po pravilu, konzervativna svest je najukorenjenija kod onih koji bi da očuvaju svoje stečene privilegije i koji zbog toga gledaju da zakoče suštinske promene u javnotužilačkoj organizaciji. To se delom videlo na ovoj i još nekim istorijskim sednicama rekomponovanog Veća, sa novokomponovanom većinom, i to baš na primeru „malog“ čoveka, gde je upravo pojedinac trebalo da bude najveći dobitnik „velike“ reforme.

Posle svega, ne mogu a da se ne zapitam šta o ovome misle moje kolege tužioci, dok gledaju ove sednice, sa saznanjem da će se na nekoj od narednih odlučivati i o njihovoj sudbini. I sam se preispitujem, da li reforma može uspeti formalnim menjanjem stvari, tako da se ne menja suština? Ujedno se pitam, da li je izgovorena reč predsedavajućeg Stamenkovića u potpunosti devalvirana i da li je ovo samo potvrda da su predstavnici Konventa bili u pravu kada su na samom početku njegovog mandata javno zatražili njegovu ostavku?

Odgovore na ova, kao i na mnoga druga pitanja u srpskom tužilaštvu, treba potražiti tako što ćemo se vratiti osnovama našeg pravničkog obrazovanja, čiji temelji leže u rimskom pravu i nezaobilaznim Ulpijanovim zapovestima prava, koje su ujedno i životne mudrosti, a koje smo očigledno zaboravili. Iuris praecepta sunt haec: honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere (Zapovesti prava su ove: čestito živeti, drugog ne vređati, svakom svoje dati).