Svojevremeno je neko - ne kažem da to nisam mogao da budem ja - pišući o jednoj od inkarnacija Discipline kičme, najvažnije beogradske, srpske i jugoslovenske grupe svih vremena, uporedio njihovu muziku sa buldožerom na nizbrdici. I dalje mislim da je to prilično upotrebljiv opis onoga što su Koja i njegov bend radili, a još više načina na koji su to radili i utiska koji su bili sposobni da izazovu. Nikada pre ni posle njih ništa slično nije postojalo na svetskoj sceni. Nikada, ništa slično.
Premijerni nastup Discipline kičme, dvojice, u proseku, dvadesetogodišnjaka - za bubnjevima je bio Nenad Krasavac Kele - u donjoj sali beogradskog SKC-a predstavljao je jedno od najintenzivnijih koncertnih iskustava kojima sam imao zadovoljstvo da prisustvujem. Kao i vi ako ste bili tamo. Osećaj da se dešava nešto od istinskog istorijskog značaja - za razliku od lažnog, koji se uglavnom pripisuje raznim predvodnicima organizovanog ljudskog mahnitanja sa užasnim posledicama - činio je gradivno tkivo plemenite kreativne sfere u kojoj se očigledno rađalo nešto čega nikada ranije nije bilo. Od te istorijske večeri nadalje, Koja je u realnost pretvarao najznačajniju umetničku viziju na ovim, i ne samo na ovim prostorima. Nikada nije prestao, čak ni kada su ga pre nekoliko godina životne okolnosti privremeno - jer to jednostavno mora biti privremeno ako je na svetu preostala barem kap pravde - onemogućile da muziku, za koju je sam tvrdio da mu nijednog, ali nijednog trenutka ne izlazi iz glave, donosi na svet onoliko velikodušno kao što je činio ranije.
Ignorantski ili makar samo nehajan odnos prema vanserijskim umetničkim ličnostima poput Koje - čiji put nije bio nimalo lak, a svakako neusklađen sa vrednostima koje su tim putem putovale - svedoči o nepodnošljivoj sporosti progresa (uvek srazmernoj brzini propadanja) u svakom prostoru kojim vlada nedisciplinovana kičma. Jer reč je o muzičaru koji je stigao dalje od bilo koga sa određenog tla, prestigavši u međuvremenu i značajan deo svetske konkurencije. Kako je to postigao?
Pre svega tako što nikada nije kretao iz pozicije lovca na novac i virtuelnu slavu, niti u startu inferiornog pripadnika malog naroda, sudbinski osuđenog da se zadovoljava podražavanjem anglosaksonskih ili bilo kojih drugih uzora.
Umesto toga, sa beskompromisnom odvažnošću i uz dosledno odbijanje banalizacije i zloupotrebe talenta, nijednog trenutka ne žrtvujući integritet oportunizmu, Koja se bavio ispitivanjem sopstvenih mogućnosti u okviru najrizičnijeg mogućeg zadatka: potpune originalnosti na temeljima punog razumevanja i poštovanja tradicije. Stvorio je, zajedno sa mnogim kreativnim ljudima koje je okupljao, potpuno novi muzički žanr, a onda, iz Beograda, Londona ili sa planete odakle je došao, u kontinuitetu i sa punom doslednošću razvijao potpuno jedinstven, do krajnjih granica osoben i fantastično inspirativan koncept.
U nekoj zamišljenoj državi u kojoj mudrost upravlja ljudima i institucijama, koja razume smisao i svrhu stalnog podizanja nivoa sopstvene kulture, u kojoj umesto samoljublja postoji ljubav prema bližnjem, a pored prava postoji i dužnost, sigurno bi postojala velika zabrinutost zbog odsustva iz javnog prostora nekoga kao što je, recimo, Koja i nečega kao što je, recimo, Disciplina kičme. Primetilo bi se da nešto veoma važno i životno potrebno nedostaje i da se povodom toga, jer je jedino tako ispravno, mora učiniti sve što je moguće. Primetilo bi se da je došao trenutak da ljudi i institucije svoju mudrost i konkretnu društvenu moć demonstriraju tako što će preuzeti svu brigu o istinski značajnom umetniku, možda najznačajnijem koga imaju, i omogućiti mu najbolje uslove za život, stvaranje i javno delovanje. Prešlo bi granicu naivnosti očekivati da bi se time nešto istinski promenilo, ali važan pečat bi bio udaren, mozak bi postao draži i veći no sad, a nova pokolenja u prilici da budu obradovana životno potrebnim iznenađenjima.
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
