Bojan Ljubenović: Neprijatelj sluša

Kao odličan drugi stojim u redu u pošti, ispred mene plavuša koja teško da bi mogla biti lepša, završava posao zbog kojeg je došla, službenica je na koncu pita za broj telefona, ona odrecitova naizust, ja upamtim prve tri cifre, ali potom me memorija izdade, ajde još jednom da proverimo, zamoli je službenica, ajde, složih se i ja u potaji, lepojka, ne mareći za Zakon o zaštiti ličnih podataka, poče da deklamuje broj opet, ja uspešno zapamtih još dve cifre, ali baš tada se prijan iza mene zakašlja iz sveg glasa i ostatak ode u nepovrat, plavuša se potom okrete i izađe iz pošte, baš sad si našao da kašlješ, pizda ti materina, idi u pozorište pa kašlji!, a vi, gospođo, zar niste mogli još jednom da proverite telefon, triput meri, jednom seci nije li moto svih zanata pa i vašeg šalterskog, tako i njemu i njoj saspem sve u lice, doduše, ne glasno i ne da me čuju, sam sebi zaličih na onog što su mu na lotou dva broja falila da dobije četvorku, uostalom i da imaš plavojkin broj, šta bi s njim, već naslućujem pitanje čitaoca, kako šta bih, o nekim budućim izborima, a kod nas je izbora tušta i tma, mogao bih je pozvati i reći da sam iz kol-centra Srpske napredne stranke i pitati da li podržava politiku predsednika Vučića, pa ako kaže da podržava, da kažem, tačan odgovor, i pozovem je na piće, ako li pak kaže da ne podržava, da je ponudim i večerom, tako bi se moglo začeti jedno divno prijateljstvo, moglo bi, ali neće, đavo da nosi i moju zarđalu memoriju i onog klipana sa grudoboljom, jektika ga izjela!

Čekaj, čekaj, odjednom me spopade prigovor savesti, možda su baš ovako slučajno i nenamerno aktivisti vladajuće stranke i dolazili do brojeva naših mobilnih telefona, a mi smo brže-bolje, grešna nam duša, za odavanje ličnih podataka okrivili Telekom Srbije i rahmetli Telenor, u JNA smo imali telefone na kojima je pisalo „neprijatelj sluša“, pa smo pazili šta govorimo da nehotice ne odamo vojnu tajnu i tako oslabimo borbenu gotovost, međutim, sada, u mirnodopsko vreme, koje možda i predugo traje, na tu opreznost smo posve zaboravili pa svoje generalije prosipamo kao pijan dinare (koje će na Kosovu i Metohiji uskoro čuvati samo numizmatičari i deca za krajcerice), hteli - ne hteli, na njih natrapaju stranački omladinci i potom nas zovu što na fiksne, što na mobilne telefone, mora da je baš tako bilo, ako vam je ovo teško da poverujete, setite se onog dobrog čoveka koji je u džepu imao 800 evra i želju da baš toliko donira vladajućoj stranci, ali ga je zakon u tome sprečavao pa je u kafani bio primoran da zamoli drugog dobrog i poštenog čoveka da polovinu od te sume uplati u svoje ime, čuda su svuda oko nas, ali smo mi spremni da ih prerano izvrgnemo sumnji i ruglu, otuda ovoliko skepse da u trafostanicama i udžericama ne mogu zajedno da žive, a potom i izađu na birališta na desetine naših sunarodnika, zašto da ne mogu, gde čeljad nije besna, kuća nije tesna, gde se izgubilo poverenje u bližnjeg svog, nisam pametan, evo danima već traje hajka na sudije Apelacionog suda koji oslobodiše optužene za ubistvo novinara, koji je možda i sam sebi pucao u leđa, forenzika, doduše, takav slučaj još nije imala, ali za sve postoji prvi put, iščupao je neko čovekoveru iz nas kao Kena transparent iz ruku opozicije.   

Poslanici u novom sazivu jedni drugima psuju i oca i majku, što je lep primer poštovanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kad smo već kod rodbinskih veza, unuk S. Miloševića sedi u čelu parlamenta, prvi i jedini put sam ga video pre dvadesetak godina u nedovršenom Bambilendu, u Požarevcu sam tada bio u zvaničnoj i prijateljskoj poseti tazbini, Marko Džunior beše tek simpatični dečak u Bodiroginom dresu, malac je u međuvremenu izrastao u naočitog momka, zlobnici kažu da je povuk‘o na babu, ali ja tu sličnost ne vidim, još jedan unuk sedi u Skupštini, pogađate, to je Krkobabić Treći, za koga zlobnici tvrde da je postao direktor pre nego što je prohodao, gle, naslednika Šešelja i Dačića nema, parolu „Za našu decu“ u praksi pobedi geslo „Za naše unuke“.