Šezdesetih su se jugoslovenska književnost, nauka, arhitektura, film, umetnost, spoljna politika mirne duše mogli meriti s američkom i evropskom. Neretko su Evropljani i Amerikanci gledali odozdo Jugoslovene na podijumu. Danas pak slična poređenja mogu samo da nas postide.
Na FLU u Beogradu i dalje lebdi večito hibernirani duh De Keniga i američke avangarde pedesetih. Na FDU još tumara dogma američkog novog Holivuda, kojoj sam i sam donekle doprineo. Brutalizam u arhitekturi, napušten još sedamdesetih, u Srbiji se dobro drži.
Ali nekad smo sami zamislili i izgradili Novi Beograd. Većina srpskih gradova danas izgleda kao da se posle Nikole Dobrovića i Le Korbizjea više nije bogzna šta otkrilo u arhitekturi, a ni otad gradilo. U njima bi mirne duše mogli da se snimaju filmovi koji se dešavaju šezdesetih.
U Srbiji je popularna epska fantastika - mahom trapava kopija Tolkina, Andrićevog rivala za Nobelovu nagradu 1961. Ali malo ko pokušava da ide Andrićevim stopama. Pisci danas kao da ne pišu romane sa željom da pripadaju visokoj književnosti; više žele da budu spremni za Netfliks.
Većina dostignuća srpske istorijske avangarde iz perioda progresa šezdesetih temeljno su i s pijetetom notirana u inostranstvu, ali ne i kod nas; mi kao da još s mukom probavljamo promene modernizma s polovine 20. veka.
Šezdesetih smo naveliko izvozili ideologiju samoupravljanja i nesvrstavanja, filmove Pavlovića, Petrovića, Makavejeva i Žilnika, romane Andrića, Mihailovića i Bore Ćosića, borbene avione, tenkove i kongresne hale, tvrdu i meku moć; danas izvozimo maline i ljude.
Rečju, šezdesete su obeležile, što kaže Bunjuel, naš poslednji uzdah i poslednje veliko preklapanje koje je naša kulturna scena pretrpela i izvršila na internacionalnoj. I, nažalost, poslednji period napretka. Kao da, poput Trnoružice, još počivamo uspavani nekom pričom iz šezdesetih.
Kao u onom završnom monologu Džejka la Mote iz Razjarenog bika kad ugojeni junak kaže: „Mogao sam da budem neko!“, naša nekadašnja dela podsećaju nas šta smo mogli da postanemo.
Sve ovo ukazuje na dubinu jaza između nas i progresa, na provaliju između nas i razvijene hemisfere, na svađu između nas i budućnosti. Jedini pouzdan lek protiv toga je, izgleda, zaborav. Opirem se kolektivnoj amneziji jer sam većinu reditelja crnog talasa poznavao. Jedan od aktera privrednog buma šezdesetih bio je i moj otac.
Danas nije toliki problem što su ljudi iz generacija rođenih tridesetih zaboravljeni; problem je što se bojkotu dragovoljno pridružila i anestezirana javnost. Ti ljudi bili su inženjeri kolektivnog uspeha u vreme kada se zemlja vinula visoko. Oni u najmanju ruku zaslužuju sećanje.
Čaršija se pravi kako nisu postojali, što je logično: lakše je pretvarati se da su Jugoslavija, njeni uspesi i njeni velikani bili neki udaljeni san, nego se trezveno suočiti s današnjom zaostalošću i srozavanjem na svim poljima.
Zabluda je da tu generaciju nije imao ko da zameni; nesreća se krije u odluci da će moći da je zamene birokrate i aparatčici. S njima na čelu, srpska republika je neminovno počela da tone 1971. Otad tvrdoglavo istrajavamo na principu da se ekonomija, strategija i sudbina njenih stanovnika trajno poveri diletantima.
Postoji kod mene i dalje dilema oko generacije očeva. Da li je istorija bila otvorenija, ljubaznija, blagonaklonija prema njima? Da li je splet okolnosti doprineo da su šezdesetih bili na vrhuncu svojih moći, kada su preduzimani tako veliki poduhvati, kada se hodalo tako krupnim koracima? Da li su kasnije generacije bile primorane da dele sudbinu velikog posrnuća bez obzira na to šta je koji pojedinac uradio i koliko se usavršio? Ili pak jednostavno svaka generacija mora da izbori vlastiti prostor, da izgradi svet iznova i da prosto nema miljenika sudbine?
Autor je pisac
