Vladislava Gordić Petković: Voja, Džojs i Severina

Za popis svega onoga što čovek u toku dana učini, izgovori ili pomisli, ne bi bila dovoljna ni četiri Ulisa. Ove reči je, pre šezdeset godina, u znak poštovanja prema irskom gorostasu Džejmsu Džojsu, ispisao docniji laureat NIN-ove nagrade Voja Čolanović (1922-2014).

Čolanović je nagrađen za roman Zebnja na rasklapanje, objavljen 1987. godine. Beogradskog pisca koji je ostao u zavetrini - ne udobno ušuškan, već nevešto skriven od knjigoljubaca - valja preporučiti za čitalačko bindžovanje. Zbog dragocene doslednosti, verbalnog mangupluka i fascinantne erudicije. 

Čolanovićev poslednji roman Oda manjem zlu, u januaru 2012. u finalu glasanja za NIN-ovu nagradu izgubio je od Bernardijeve sobe Slobodana Tišme sa 1:4. Usledila su neka druga književna priznanja: nagrade „Bora Stanković”, „Stevan Sremac” i „Danko Popović”.

Kao neko ko je više decenija posvećeno pratio stvaralaštvo Voje Čolanovića, književna kritičarka i višestruka članica NIN-ovog žirija Ljiljana Šop iznela je uverenje da Oda manjem zlu „asocira na pisce poput Džojsa, odnosno na sve one koji su strukturu pripovedanja na različite načine usklađivali sa strukturom života“.

A to ćete usklađivanje videti u samom zapletu: roman se dešava tokom petnaest sati dvadeset trećeg oktobarskog dana 2002. To vreme u Beogradu provode nekadašnji ljubavnici, Beograđanin Janko Đapa i Finkinja Mina Aho. Upoznali su se pre više godina u Salcburgu, na seminaru iz molekularne biologije: sada Mina dolazi da zajedno provedu dan u kom čečenski teroristi zauzimaju moskovsko pozorište Dubrovka, a njihovo kretanje Beogradom špijunira vešt i vispren pripovedač, koji ih podvrgava i analizi i bespoštednoj šali. Taj pripovedač razvejava fantazije, radosti i strahove glavnog junaka, birajući detalje koje će potanko razmatrati i razgrađivati. U fokusu je pre svega Jankov neumorno asocijativni um: u jednom trenutku sine mu da Mina Aho ima ista početna slova imena i prezimena kao Marti Ahtisari, njen sunarodnik diplomata, i konstatuje kako njen boravak u Beogradu „ne traje duže od državničke posete“, ili od „jednodnevne posete gospođe Karle del Ponte“.

U mnoštvu asocijacija što na dnevne, što na večne teme, jednim uokvirenim sloganom u romanu se pomalo trapavo aludira i na estradne skandale iz 2002. Tačnije: na slučaj osvetničke pornografije. „Severina je nevina!“, piše u okviru. (Podrugljivci su često proroci, rekao bi Šekspir na to.)

Pripovedni postupak u Čolanovićevom romanu utemeljen je na nebrojenim mogućnostima koje jezik pruža priči: jezik konstruiše svet koji nam je prividno poznat, ali se istovremeno podsmeva i njemu i nama, razvlašćujući sve svoje konstrukcije.

Roman Oda manjem zlu Voje Čolanovića pokušava, pomalo džojsovski, da prikaže stvarnost u njenom totalitetu.

Ode manjem zlu igra se tehnologijom pripovedanja, žanrovskim formulama romana, ali i anatomijom tela i duše. Kako je sve i po čemu bliska Džojsovom Uliksu, vidimo u samom mehanizmu priče: u oba romana tinja tajna veza Erosa i Tanatosa, stalan konflikt emocije i destrukcije. Oba romana dotiču se vedrog neuspeha u samospoznaji i prepoznavanju drugog, nemogućnosti da spoznamo sami sebe i da razumemo onog drugog, koji je večita tajna i nedoumica. Tu je i ona stalna tiha muka: kako ne zanemariti svakodnevicu, i kako joj se obratiti, jer bez razotkrivanja svakodnevnih rituala i rutina ne može se stupiti u zavodljivu mapu grada, tog tako važnog junaka Čolanovićeve proze.