Bojan Ljubenović: Ogledni čas

Dešavalo nam se kad smo bili đaci, sećate se toga, pre samog početka nastave na vratima učionice sva usplahirena banula bi kakva nastavnica i žurno rekla, deco, imam dojavu, danas će našem času prisustvovati pedagog ili sam direktor škole, ocenjivaće i vas i mene, pa pokorno molim, budite mirni i poslušni, i zaista, ne bi prošlo mnogo a neupadljivo bi nam se pridružio neko od najavljenih, seo u zadnju klupu i bez reči promatrao kako nastavnica predaje, a kako mi usvajamo znanje, tih četrdeset pet minuta trudili smo se da budemo kulturniji, pametniji i vaspitaniji nego što smo inače, ne bi bilo larme, dobacivanja, čupkanja za kosu ili upadanja u reč, pa bi na koncu svi bili zadovoljni, mi jer smo bili najbolja verzija sebe, a inspekcija jer je ispoštovan nastavni plan i program, e, slično se prošle nedelje desilo kada se u Skupštinu Srbije, na sastanak vlasti i opozicije povodom unapređenja izbornih uslova,  iznenada pojavio ambasador SAD Kristofer Robert Hil, dojavu o njegovom dolasku izgleda da je imala predsednica parlamenta Ana Brnabić, ali je nije saopštila baš svim đaci…, pardon, učesnicima, pa su predstavnici vlasti Njegovu ekselenciju dočekali umiveni, začešljani i pripitomljeni, dočim su opozicionari delovali malo nespremno i zatečeno, ipak, naredna dva sata prošla su kako se samo poželeti može, narodni deputati jedni drugima nisu udarali klempe niti lepili žvake za stolice, iako do konačnog dogovora nije došlo, nastavnica Ana mogla je biti zadovoljna, a zadovoljan je bio i ambasador rekavši da je srećan što će se dijalog nastaviti, te da su izbori unutrašnja stvar Srbije, ali i da mu se ne sviđa ideja o njihovom bojkotu, jedini koji nije sijao od sreće bio je lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, koji za naredni Sajam knjiga, reklo bi se, sprema epistolarni roman, pod radnim nazivom "Pisma američkom ambasadoru", u ovom najnovijem otvoreno je upitao Hila kojim dobrom je uopšte bio u Skupštini, ali mu ni to nije bilo dovoljno nego je umetnuo i doskočicu o gostu sa mladine strane, te poređenje sa Marijom Zaharovom, dobri Bob za sada ne odgovara na Draganova pisma, ali mu sigurno nije pravo, on je u srpski parlament možda svratio i sasvim slučajno, napolju je bio vreo aprilski dan, a Skupština deluje kao da u njoj hladovine ima plenti, ako i nije slučajno, onda u najboljoj nameri da pomiri zavađenu braću, aluzije da je on ovde zbog zaštite američkog kapitala, a ne srpske demokratije sigurno ga bole, ne znam ko će sledećeg februara sa srpske strane biti u Vašingtonu na molitvenom doručku, ali već sad znam ko neće.

*** 

Nauka je već dokazala da preterano korišćenje solarijuma može imati štetne efekte po kožu onoga ko se ultraljubičastim lampama izlaže češće nego što treba, ne znam da li su svetski fizičari imali vremena da se pozabave uticajem televizijskih reflektora i kamera na zdravlje voditelja i gostiju, ali, evo, besplatno im nudim svoju sumnju (a sumnja je osnova svake nauke), da višesatno sedenje u TV studijima organizmu uopšte ne prija i da na kraju može dovesti do profesionalnog oboljenja, svoju laičku studiju koliko sutra uputiću REM-u i svim televizijama bez obzira na to da li nacionalnu frekvenciju imaju ili ne, poslednji je čas da se gostovanja na televizijama ograniče na razumnu meru, a ne da se pojedinci izlažu riziku bez potrebe, predsednik Vučić je, na primer, pre neko veče gostovao čitava tri sata na Televiziji „Informer“, gde je, između ostalog, nadahnuto govorio i o mogućem atentatu na sebe, da sam njegov izabrani lekar, koliko danas bih mu zabranio da se u narednih mesec dana samo i približi nekoj televiziji, znam da bi preko te zabrane on herojski prešao jer mu je interes javnosti važniji od sopstvenog zdravlja, ali bi me Hipokratova zakletva obavezivala da mu kažem, predsedniče, kosa ti je već dvotrećinski osedela zbog prekomernog sedenja ispod reflektora, a za tvoj zanat HTZ oprema ne postoji, najbolje će biti da za dugometražne intervjue ubuduće imenuješ nekog specijalnog izaslanika kao što si Vuka Jeremića da odnese tvoje pismo generalnom sekretaru UN, ili to ili se povedi za odgovorom našeg čuvenog karikaturiste Toše Borkovića, koji, kad su ga novinari jednom pozvali u goste, a svestan svojih već poznih godina, reče - nisam ja više za televiziju, sad sam samo za radio.