Aleksandar Timofejev: Treći

Je l’ to to? Je l’ počeo? Uhvatio sam sebe pre nekoliko večeri kako se, kao i sigurno miloni drugih pitam dok sam grozničavo skakao sa Si-En-En-a na Al Džaziru i obrnuto. Svašta sam preživeo, i novinarskih pataka i spinova se nagledao. Ali ovo je ipak nekako novina. Treći svetski rat? Glavom! Nuklearni? Posle se ipak vidi da je još uvek sve predigra, što ne znači da „do najgoreg“ neće doći. Skoro, ne baš skoro, nikad... Ko zna? Izraelci i Iranci se sada dovikuju teškim rečima i pretnjama da nije kraj, ali nije baš ni da se samo oni pitaju. Ima tu i, kako se uličnim tučama kaže, „starije braće“ sa obe strane koja se pojavljuju baš u odsudnim trenucima pa nekako smire stvar.

Bliski istok u zasenak naizgled baca Ukrajinu i Rusiju. Hoće li Francuzi napraviti korak više i postati direktan učesnik sukoba? Jedan ovdašnji visokopozicionirani političar u razgovoru, koji nije bio za javnost pa ga neću imenovati, kaže da misli da će to biti početak trećeg svetskog rata. A šta ćemo mi ovako mali u tom slučaju? Da se sklonimo pod kamen i čekamo da prođe? Kad bi moglo, bilo bi najbolje. Pitanje samo do kada i gde je taj kamen.

Svi se plaše šta sledi. Da li smo stvarno pred trećim svetskim ratom? Ko se ne plaši ili nije dobro obavešten ili nije normalan, stara je poslovica. Nije baš sve toliko strašno, ili i ja spadam u one iz poslovice. Nije prvi put da se od kada živimo u dobu nuklearnog naoružanja stizalo do granice posle koje nema nazad, pa se na neki način uvek baš tu zaustavljalo i fatalni korak nije učinjen. „To je definitivno znak da Bog postoji, samo on to na takav način može da sprečava“, kaže moj prijatelj. Ne znam da li ja tako, nisam baš sklon tim teološkim objašnjenjima, ali ko mene pita. Važno da se zaustavi.

Čini se da je svet ipak „iskočio iz zgloba“, kako je Hamleta lucidno citirao profesor Lopandić u autorskom tekstu u ovom broju, ili što reče Pavle Grbović, jedan od trojice zanimljivih sagovornika u našim intervjuima: „Trenutne međunarodne okolnosti su prilično nepovoljne za bilo koga ko želi miran i normalan život“.

Bilo kako bilo, bio sam nekako neobično srećan kad su mi se u noći dok sam šaltao po kanalima proveravajući da li smo već u trećem juniorke vratile iz redovnog vikend provoda. Belo su me gledale dok sam pokušavao da im objasnim šta se događa i da ovog puta možda nije zezanje. Uz  tradicionalno: „Aha. Važi“. I otišle u mirne luke sna.