"O lepoti, divljini, bogatstvu i prošlosti Drine pisano je već mnogo, ali nije pisano o ljudima koji žive na njoj. Nije pisano o drinskim splavarima", pisao je NIN davne 1953. godine. Još je tada priča o neobičnim ljudima koji na splavovima krote meandre velike reke polako bledela u zaborav. Uz zahvalnost kolegama koje su tada sačuvale ovu praksu od zaborava mi skoro čitav vek kasnije dajemo svoj doprinos objavljujući ovaj tekst iz našeg arhiva.
Splavarski hleb sa sedam kora
Težak je splavarski poziv, težak i opasan. Stanovništvo mnogih sela duž Drine primorano je da se njime bavi. Stotinama godina spušta se građa Drinom. To nije samo jedini već i najjeftiniji put od šuma do fabrika i strugara.
Splavarski zanat prenosi se sa kolena na koleno. Od malena se deca navikavaju na splav. Sami grade splutinice na kojima se otiskuju kroz divljinu reke i tako se vežbaju, uče. Čim deca poodrastu, uskaču na splav kao splavari početnici. Slabe i još nedovoljno očvrsle ruke često jedva drže dumen, dugo i teško veslo kojim se upravlja tom masom od oko 50 kubika građe. Zemlja splavara priljubljena uz litice i stene siromašna je. Rod je na njoj gotovo uvek mršav. Ta zemlja mnogo traži i malo daje. A živeti se mora. Treba izdržavati porodicu. Nažalost, i splavova je sve manje. Šume nisu neiscrpne!
Drina ne daje samo zaradu, već ume i da oduzme čovečji život. Mnogo je splavara našlo smrt u Drini kada buk razbije na paramparčad splav. Mnogi su ostali bogalji, jer su im rasuti balvani smrskali noge i ruke.
Drina i dalje protiče
Brzo se ovde zaboravljaju nesrećni slučajevi. Drina i dalje protiče. Živopisni kanjoni i dalje ostaju. U njima uživaju turisti koji se za vreme sparnih letnjih dana spuštaju niz Drinu, uvučenu tada u svoje korito, tako da izgleda nevina i bezopasna. Tada i splavari izgledaju romantično. I mnogi tim ljudima prosto zavide na poslu od koga žive. Nažalost, samo izgleda!
Lako bi se moglo pomoći ovim ljudima. Jedno vreme posle oslobođenja, dok se država brinula za njih, bilo im je odlično. Tada su imali svega. Ali danas, kada rade za razne preduzimače i preduzeća koja samo gledaju kako da ih iskoriste, ne mogu se pohvaliti da im je dobro. Splavarima sa gornjeg toka Drine koji splavove puštaju od Bastasa Broda, Foče i Ustikoline pa do Višegrada mnogo je bolje. Zarađuju više, ne pate se. Do svojih splavišta i kuća vraćaju se železnicom. Troškove oko toga prevoza plaćaju im preduzeća. A i sam taj kraj oko Drine je mnogo bogatiji. Tu se svakodnevno podižu i fabrike koje gutaju višak nezaposlene radne snage.
„Ko se samo jednom napije vode iz Drine, taj nju do kraja života više ne može da napusti“, rekao je Delija Omer, stari splavar iz sela Miloševića iz Višegrada.
Posmatrao sam ovog splavara, koji je sada dobio penziju za svoj dugogodišnji rad. Skrhan naporima koji su ga tukli u životu, starac još uvek sa žarom uzima prednji dumen u svoje slabe i drhtave ruke da bi bar kratko vreme uživao u vožnji. Posle toga, zadovoljan iskače sa splava i vraća se kući.
Žalio mi se Omer, a i mnogi drugi splavari, ne na penziju, koja im je možda i suviše mala,, već na to da do sada samo njih nekolicina starih i nesposobnih za ma kakav rad dobijaju penziju. A svi su oni od detinjstva radili tu, na Drini. Zlopate se sada mnogo ti ljudi.
Većina splavara nije osigurana. Kao da se nikoga ne tiče ako se neko od njih onesposobi ili razbije i polomi u bukovima i noge i ruke.
Kada zahladni, samo oni znaju kako im je
Na splav se često i dan i noć čeka. U Višegradu je za splavare najgore. Nemaju više svoje barake u kojima bi se mogli osušiti i odmoriti kao do pre nekoliko godina. Nema više ni radničke menze u kojoj su dobijali toplu i jeftinu hranu. Hotel je za njih skup. Nemaju toliko novca da bi mogli ući u njega.
Donji Buk ispod sela Slapa je najopasniji prolaz na Drini za vreme njenog niskog vodostaja. Kroz grlo od svega nekoliko metara širine uz snažno urlanje se survava zapenušena Drina sa stene na stenu. razbija se, ječi i preti da smoždi i uništi svakog ko se usudi da je tu prođe.
Na splavovima se preko Donjeg Buka ne sme ostati. Splavari navezu splavove do iznad ovog pakla, uprave ih ka čeljustima reke i iskaču u vodu da bi se dočepali obale pre nego što ih struja povuče sa sobom u smrt. Niko te ljude ne pita da li im je voda hladna ili da li se mogu gde osušiti. Kada zahladni, samo oni znaju kako im je.
Ogromni balvani zahuktani lupaju o podvodno stenje i lako se oslobađaju svojih okova. Žice i klamfe ne mogu da izdrže. Splav se raspada. Ispod Donjeg Buka u velikom limanu, u kome kao da ključa voda, okreću se balvani kao šibice prosute iz kutije. Od splava ni traga. Skače se tada u vodu. Hvata se građa i dovlači na obalu. Tu se ponovo skivaju splavovi. Još jedan dan je izgubljen.
Noću se sedi pored vatre i cvokoće zubima, jer se hladna Drina uvukla u svaki delić tela.
Sa malo dobre volje onih za koje ovi vredni gorštaci spuštaju zlato starih šuma moglo bi se učiniti da i njima Drina bude lepša i pitomija. Drina bi tada splavarima bila majka.
Arhiva NIN-a
Dragoš Stevanović
NIN / Anika Bečki
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
NIN / Anika Bečki
