Za doktora Zorana, secite mi ruku: Kako je mladi lekar pridobio seljake sa Kosova

Tekst objavljen 1955. u arhivi NIN-a naslovljen je "Cena ljudske krvi". Veliki njegov deo mogao je biti napisan i danas. To je priča o lekarima koji su lagali da ne mogu da pomognu pacijentu jer su "bili loše", a zapravo su cepali drva, ali i priča o mladom doktoru koji je otišao u zabit u kojoj niko nije govorio njegov jezik i postao lokalni heroj jedne male zajednice. Tekst o mladom lekaru Zoranu Jovanoviću prenosimo vam u celosti.

Hoće li društvo da postavi veće obaveze lekarima?

U ovoj hronici prepliću se tri osnovne činjenice: nekoliko slučajeva ogrešenja lekara o svoju dužnost koji u većni povlače ili su povukli krivičnu odgovornost, topao i ljudski primer odnosa jednog mladog lekara i stotina seljaka iz Srbice i Drenice i, najzad, čl. 147 našeg Krivičnog zakonika. Sve je ovo daleko jedno od drugog, tri činjenice su previše raznorodne i teško je izvagati na novinarskim ili bilo kojim drugim terazijama da li u jednom opšteljudskom smislu preteže pregršt slučajeva ogrešenja o lekarsku etiku i Zakon koji su se slučajno stekli u beležnici ili litre tople ljudske krvi koju je čitav jedan kraj ponudio mladom lekaru kada je ona njemu bila neophodna. Spoljna merila su tu: svako ogrešenje lekara o svoju dužnost bez obzira na „pobude i motive koji su ga izazvali pretstavlja nepravdu prema društvu i izgleda Da donosi sobom kudikamo više negativnog (nego što bi ma koji primer izvanrednog lekarskog požrtvovanja mogao da zbriše i zaseni. Ako bi i bilo "nekog kolebanja pri tom pojedinačnom vaganju, ono bi otpalo skoro potpuno pri upoređivanju ovog jedinog pozitivnog primera koji imam pred očima sa bilo koja dva negativna od osam koje sam želeo i koje bih želeo da iznesem.

„Doktore Zorane Jovanoviću, vidite li u kakvom se položaju nađe hroničar koji se oduševi vašim požrtvovanjem u Drenici, onim što ste učinili za ljude i što su ljudi učinili za vas kada vam se desila nesreća?"

„Vi ste „moj slučaj“ poetizovali. Ustvari, ja sam samo vršio svoju dužnost“.

„A zar nema poezije u tome kada se „samo vrši svoja dužnost?“

„Ali mnogi, stotine lekara vrše svoju dužnost...“

„Da, ali ja sam novinar i ne beležim svaki slučaj... Drugi će pisati o nekom drugom, a ja želim da pišem sada o problemu“...

„Učio sam albanski jezik da bih ljude lakše lečio. To je sve“.

„A krv koju su vam ljudi ponudili? Zar je i to sa njihove strane samo „vršenje svoje dužnosti ?“

„To je drugo. Tu nije reč o pojedincu već o ljudima, ne o lekaru, već o običnim građanima, seljacima“...

„Možda ću ja opet nešto „poetizovati“, ali znate li šta je za mene u čitavoj stvari najlepše?“

Pred oči mi je iskrsla slika koju nisam odmah izneo. Nije bila sasvim određena i bojao sam se da je do kraja sagledam: stajao sam posle kiše pred vinogradima na Landavici. Desilo se to davno, skoro i ne pamtim kada. U bari vode, širokoj kao nemirno oko, ogledalo se nebo naprsli oblaci i čokoti, more čokota vinove loze. Vinogradi su bili umiveni kišom, lepi, a njihov refleks u vodi još čistiji i depši. Možda je sve to bilo ulepšano pomalo i time što sam znao da su to omladinski vinogradi, ali plemenitost tog divnog refleksa probudila se u meni u ovom trenutku i ja sam pomislio: jedan lekar, nasuprot osmorici drugih, vršio je svoju dužnost i to njegovo vršenje dužnosti obično i ni po čemu neupadljivo reflektovalo se namah, u trenutku kada se tome čoveku desila nesreća, u stotinama očiju koje su postale nemirne, ustreptale, i obelodanile u svojoj lepoti jednu ljudskost i toplinu koji su dotle bili neuočeni u njima.

„Taj refleks je za. mene najlepši.“

Pomislio sam to ni nisam rekao. O doktoru Zoranu Jovanoviću slušao sam od drugih i ne mogu da nastavljam dijalog koji sam započeo. Ali ću slučaj detaljno opisati, jer treba pogledati dublje u stvar, jer sve nema opnu vrednost ili samo onu vrednost koja se u prvi mah pokazuje. Istovremeno, izneću i ostalih osam slučajeva, jer svi oni zajedno čine jednu celinu koja će pomoći da se što jasnije postati osnovno pitanje ove hronike: kakva je dužnost lekara prema čoveku i kakva je dužnost čoveka prema čoveku koji je bolestan ili u opasnosti za život?

Ali pre toga pogledajmo čl. 147 K. Z. koji i ne govori o lekarima: „Ko ne pruži pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti po život iako je to mogao učiniti bez opasnosti za sebe i drugog kazniće se zatvorom do jedne godine.“

Već davno pre ovog rata, u kome su Nemci prekršili mnoge norme, i stav prema ranjenom ili bolesnom neprijatelju, prema licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život bio je određen ljudskim moralom. Kada su u pitanju mirni odnosi među ljudima i kada je reč o običnom, svakodnevnom životu građana jedne zemlje, solidarnost i jedinstvenost ljudi daleko je veća i pomoć onome koji je u nevolji obaveznija i nužnija. Tu moralnu normu koja je uperena protiv egonstične samoživosti zakonodavac je prihvatio i pravno sankcionisao.

A dužnost lekara koji je za svoj životni poziv izabrao upravo ispunjenje jedne tako suštinski ljudske dužnosti pružanja pomoći slabim i bolesnim? Postavlja li Zakon i njemu samo iste obaveze kao i svakom običnom građaninu u prilikama kada bez opasnosti u za sebe i drugog može da pruži pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život? Pitanje je u prvi mah apsurdno, zaključak još apsurdniji, ali u ovom pogledu lekari, zaista, nemaju pred Zakonom većih obaveza nego obični građani.

Smrt žene kojoj je dr Borivoje Vučković iz Žarkova uskratio svoju pomoć. O slučaju se svojevremeno govorilo i on je poznat.  Rosi Čedić je iznenada pozlilo i njen zet se obratio dr Vučkoviću sa molbom da joj ukaže pomoć. Lekar se nije odazvao govoreći da je i sam bolestan, mada je u trenutku poziva bio u podrumu i cepao drva. Posle jednog sata Rosa Čedić je umrla.

Ovaj primer je naveden pre mnogih drugih svežijih iz prostog razloga što se tu radi o smrtnom slučaju. U mnogim situacijama lekari odbijaju da obiđu bolesna i povređena lica. Oni se time ogrešavaju o svoju lekarsku etiku i opšteljudska shvatanja, ali sa zakonske strane ne odgovaraju i društvo ne može preduzeti protiv njih "nikakve sankcije koje bi ih naterale da uvek pružaju pomoć onima koji im se za nju obrate.

I šta se dešava u životu? Ako se ja nađem na obali reke sa motkom pri ruci koju mogu da pružim davljeniku da bih ga spasao (bez opasnosti za sebe ili drugog) i to ne učinim, odgovaram pred zakonom i mogu da budem kažnjen do godine dana zatvora. Lekar koji bi se našao u sličnoj situaciji bio bi takođe kažnjen, ali ako se neko njemu kao lekaru obrati za pomoć mi on je ne pruži ne odgovara pred Zakonom.

Nesreća na drumu. A sad da se vratimo primeru doktora Zorana Jovanovića, lekara u Srbici. Posle dve godine boravka na Kosovu i Metohiji desila mu se jednog dana nesreća koja je bila neželjena i nepoželjna prilika u kojoj je moglo sve da se proveri da li je mladi lekar nečim zadužio i kako je reagovala Srbica i čitava Drenicr? Da li su ljudi bili U mogućnosti da pomognu svome lekaru i kako su postupili kada se on našao u neposrednoj opasnosti za život?

Beli bolnički „Folksvagen“ na putu iz Srbice za Kosovsku Mitrovicu zaobilazeći jedan kamion naleteo je na drugi koji je iz suprotnog pravca naglo nailazio. Kola su bila smrvljena a dr Zoran Jovanović zadobio je teške povrede i izgubio svest.

Srbica je odmah čula za nesreću. Četiri dana je dr Zoran Jovanović bio u nesvesti i pronela se vest da je na samrti. Najpre su došli prijatelji u bolnicu da mu daju krv. Mladi lekar je na četiri mesta zadobio prelom nogu, a na dva-tri mesta proboj lobanje. Narodni poslanik Veli Deva dao mu je prvi krv. U Srbici nedelju dana nigde nije zasvirao radio, niti su prikazivane bioskopske pretstave. Iz Beograda je stiglo nekoliko lekara, a sreske vlasti su tražile helikopter da povređenog lekara prebace u Beograd.

To nije sve.

Seljaci iz obližnjih sela saznali su za ovu nesreću i dolazili u grupama da ponude svoju krv ranjeniku. Bilo je dana kada se i po devedeset ljudi okupljalo pred Domom narodnog zdravlja spremnih da ih autobus odveze za Mitrovicu. Stari Glareva iz Vrbice bio je naročito uporan i zahtevao je da se od njega uzme krv za doktora.

„Za doktora Zorana secite mi ruku a ne nekoliko kapi krvi.“

Pa čime je to ovaj mladi lekar zadužio dreničke seljake?

Kada je bio premešten iz Beograda u Srbicu, dr Zoran  Jovanović je pošao i mislio: izdržaće godinu dana i vratiće se. Prvih dana u Srbici nije smeo da pogleda u sat. Živeo je pod utiskom priča o ovom kraju i bojao se da ga neko ne opljačka. Posle se stideo takve pomisli. Drenica je bila sve drugo samo ne to. I u priči o poznatom Šabanu Poluži, koji je februara 1945. godine na vest koju su ubacili ubacili da partizani pljačkaju drenička sela i siluju žene povukao brigade mobilisanih Dreničana sa sremskog fronta i krenuo u rodni kraj, video je nove elemente: Drenicu pomalo naivnu, seljačku, siromašnu i hrabru. Ali i poštenu. Mladi lekar je to odmah shvatio. Privezao se za ljude i počeo da uči albanski jezik, da zalazi u seoske kuće, spavao je i jeo sa njima. Ljudi su na prisnost odgovorili prisnošću i počeli i svoje žene da mu dovode da ih pregleda. To je već bio znak velikog poverenja u Drenici, u kojoj su pre rata tri čoveka bila omrznuta: sreski načelnik, lekar i poreznik. Posle godinu dana došao je u Beograd ali se ubrzo sa svojom ženom koja je završila lekarski staž vratio natrag u Drenicu... A onda se desila nesreća.

A drugi slučajevi — oni negativni? Prostor ne dozvoljava da se ulazi u svaki od njih. Biće možda dovoljno da se pobroje s podnaslovi pod kojima sam ih izvadio iz dokumenata Javnog tužioštva Srbije: dvesta recepata dr Vićentija Slovića u Peći (zlou- potrebe sa receptima Zavoda za socijalno osiguranje), lažna lekarska uverenja dr Dušana Radenkovića, smrt četvoro od osmoro koje je u jednom danu operisao dr Milan Vujić iz Sente (sudsko-medicinski odbor Medicinskog fakulteta utvrdio je da je do smrti došlo usled trovanja nuperkainom koji je upotrebljen u preteranoj količini), apsolvent medicine Radomir Jovanović — tobožnji legar ginekolog u selu Birovorce na Kosovu (došao sa ekipom apsolvenata radi zaprašivanja, a tražio da vrši preglede mladih žena, da se one svlače pred njim, nerotkinje pozivao da ih pregleda u Beogradu), dvostruko naplaćivanje dr Hasana Huga iz Ljiga, uverenje dr Dragoljuba Ćukovića iz Kraljeva o silovanju koga nije bilo... zajednička karakteristika svih ovih slučajeva je u tome što. se radi o krivičnom delu.

Ima li, onda, smisla govoriti o njima u isti mah kada se govori o dr Zoranu Jovanoviću? Nekolika poređenja — i ako se radi o nečemu što se ne može porediti — ipak se nameću kao neophodna: kako su ljudi u Drenici primili pomoć dr Zorana Jovanovića?

Kako su primili u Kosovskoj Kamenici vršljanje studenta Radomira Jovanovića? Kako izgleda u očima ljudi postupak dr Ljubomira Srbinovića, koji je od Mačvanskog sreza primao 8.000 mesečno dok je bio na stažu a posle staža zahtevao da se raskine pogodba i da vrati novac i kako izgleda u očima Dreničana dr Zoran Jovanović koji je proveo godinu dana na Kosmetu a kasnije se vratio i doveo i svoju ženu lekara? Kako ljudi ocenjuju požrtvovanje dr Jovanovića i njegovu predanost poslu i stav prema bolesnicima čiji je jezik učio da bi im što bolje pomogao i stav dr Borivoja Vučkovića prema ženi kojoj je odrekao pomoć, koja je umrla sat posle toga?

Ugao pod kojim su vršena odmeravanja osvetljava ljudsku stranu pitanja: dužnosti lekara i dejstvo njegovo na sredinu u kojoj živi i radi. Jer, cena ljudske krvni je veoma visoka.

I onda kada se ona negde prosipa i neko koji može da je zaustavi ne ode da to učini, i onda kada mnogima nedostaje a neko dođe da prospe svoju, ili kada jednome nedostaje a stotine njih, čitav kraj dođe da da svoju za njega.

Hoće li Zakon o lekarima koji treba uskoro da se donese otkloniti ove nedostatke?

G. P.

Arhiva NIN-a

NIN / Aleksa Anđelić