Vranjska „zbuna“: Smrt dve bogate bludnice i pobuna u pašaluku

Srpska istorija prepuna je raznih zbivanja i ličnosti. O jednoj takvoj ličnost i svim događajima koje su je pratile u Vranju pisao je NIN 1955. godine.

Tekst o buni u Vranju i sudbini njenih aktera prenosimo u celosti.

Vranjska „zbuna“

Dve bogate Turkinje obešene zbog nemorala, jedan pravoslavni vladika sa njegovim intrigama i jedna lepotica iz harema upleteni su u bunu ili, kako su govorili Vranjanci, „zbunu“, koja se dogodila polovinom prošloga veka u vranjskom pašaluku. Ta buna poznata je i pod imenom Ašarat. Tako je nazvana po jednoj vranjanskoj mali iz koje je rukovođena pobuna.

Razvratni paša

Priča o ovoj pobuni počninje smrću čuvenog razvratnika onog doba, naslednog paše vranjanskog pašaluka. U haremu Mehmed-paše, kažu, bile su najlepše žene i nije ih bilo malo. Ali, i pored mnogobrojnih haremskih lepotica, Mehmed-Paša je tražio avanture i na drugim stranama, iskorišćavajući i svoje bogatstvo i vlast feudalnog gospodara. Bio je prava napast za celo područje. Zbog nemoralnog vladanja razišao se čak i sa svojim najstarijim sinom, Usejin-begom. On je napustio oca i otišao u Bugarsku. Nastanio se u Berkovici, gde se bogato oženio i postao paša.

Stari razvratnik, Mehmed-paša, umro je 1824 godine. Upravu nad vranjanskim pašalukom primio je privremeno mlađi sin, da bi kasnije ustupio starijem. Usejin-paši koji se vratio iz bugarske zajedno sa svojom ženom Berkovkom, kako ju je narod nazvao.

Ubistvo pronalazača rudnika soli

Novi vranjanski paša nije bio razvratnik, ali je imao drugu nezgodnu osobinu: bio je neverovatno gramziv i živeo je stalno u strahu da mu neko ne otme nasleđeni pašaluk, koji je veliki izvor bogaćenja. Jovan Vasiljević u jednoj publikaciji, objavljenoj 1896. godine, beleži da je jednog dana kod Usejin-paše došao neki seljak i saopštio mu kako je pronašao rudnik soli.

Paša je naredio odmah da se seljak ubije, jer bi inače mogao da priča o pronađenom rudniku, pa bi se to pročulo i probulilo interesovanje za bogati vranjanski pašaluk.

Taj događaj u ono vreme i  u onom upravljačkom režimu nije predstavljao ništa osobito. Ali, ubrzo su se dogodili i drugi koji su izazvali nezadovoljstvo kod Turaka. Splet raznih okolnosti i ti novi događaji doveli su do pobune, koju u ono vreme nije bilo teško organizovati među muslimanskim svetom i inače nezadovoljnim reformama sultana Mahmuda II. Dva događaja jedan za drugim naročito su zgodno poslužila nezadovoljnicima.

Zbog grdnje Muhameda...

Prvi slučaj bilo je ubistvo vranjanskog popa Bogdana. Taj pop nije nimalo prezao od turskih gospodara, kretao se upadljivo, govorio slobodno. Turci su ga optužili da je grdio Muhameda i to baš kad je kupovao nad kasapnici svinjsko meso. To je bilo 1837. godine. Ujesen paša je naredio da se pop Bogdan obesi. Hteo je da zadovolji svoje jednovernike, ali je stvorio novog neprijatelja, pravoslavnog vladiku, koji je kasnije mnogo doprineo pašinom padu.

Neobičan vladika

Posle Jedrenskog Mira, koji je zaključen 1829. godine, pravoslavne vladike na teritoriji turske carevine dobile su pravo samostalne uprave eparhijama. Vranje je potpadalo pod skopsku eparhiju a u Skoplju je tada bio vladika Gavrilo, po narodnosti Grk. Osion i energičan čovek, vladika Gavrilo nije bio tip današnjih sveštenika. Jahao je konja, izlazio u građanskom odelu uvek sa velikom i sjajnom pratnjom.

Sa takvim vladikom došao je u sukob Usejin-paša.

Vladika Gavrilo optužio ga je  je Carigradu za ubistvo popa Bogdana. Odmah zatim stigla je Porti i druga tužba, ali od strane muhamedanaca.

Dve bogate bludnice

Dve bogate Turkinje iz Vranja uhvaćene su bile u bludu. Da bi što jače podvukao razliku između svoga razvratnog oca i sebe, Usejin-paša je mnogo pazio na moral. Naredio je da se obe bogatašice obese kod mosta na Moravi, između Vranja i Vranjske Banje. Po njegovoj naredbi jedna nesrećnica je ostala da visi obešena dva dana. Trebalo je, po pašinom mišljenju, da služi za primer. Kod muslimana je taj događaj izazvao uzbunu! Optužili su pašu Carigradu, ne zbog toga što je ubio dve žene, već zato što je dozvolio da „đauri gledaju lica muslimanskih žena“.

Pašina druga žena

Pošto su tužbe došle sa dve strane, od pravoslavnih i muhamedanaca, pašin položaj u Carigradu postao je ozbiljan. A on se već i bez toga plašio da ne izgubi svoj bogati posed. Zato se reši da se opravda. Znao je da se tamo nije moglo ništa uraditi bez bakšiša. Mito su primali svi od najbeznačajnijih, pa sve do samog velikog vezira. Zato je paša poneo nebrojene dukate, razdelno ih u Carigradu i – opravdao se, ozbiljan.  Ali, Usejin se tamo i oženio. Uzeo je još jednu ženu i Berkovki je doveo u Vranje suparnicu – Stambolku. Vranjanci su i drugu Usejinovu ženu nazvali po njevćom zavičajnom gostu.

Ova ženidba donela je paši nove neprilike. Uvređena Berkovka je počela da se sveti, koristeći sve mogućnosti za to.

Prilog od sto hiljada groša

Vladika Gavrilo iskoristio je pašin labav položaj u Carigradu i zatražio dozvolu da se podigne nova pravoslavna crkva u Vranju. Paša je na ovo pristao ne samo da bi se izmirio sa opasnim vladikom, već je računao da će na taj način pridobiti Srbe i da će to napraviti dobar utisak u Carigradu.

– Da umirim ovog popa, rekao je paša, dajem sto hiljada groša pomoći za tu crkvu i koliko zatreba gvožđa iz moga majdana (taj majdan gvožđa nalazio se više Surdulice).

Međutim, paša nije računao sa Berkovkom.

Nova crkva završena je 1858. godine, dok se ova gradila, Berkovka je vodila akciju za pripremanje „zbune". Njen živ i istrajan rad imao je vrlo povoljan teren, jer muhamedanci, naravno, nisu nimalo bili zadovoljni što se „đaurima" povlađuje. Berkovka je uspela za to vreme da udruži veći broj muslimanskih prvaka protiv svoga muža. U zaveru su ušli: Festilj iz Trnovca, Jumer iz Preševa, Silman Rogačica i Ismail-beg. Na Vranje su napali 16. avgusta 1841. godine.

Pobunjenici osvajaju Vranje

Paša je izgleda očekivao pobunu i spremio se na otpor. Pored svojih pristalica iz Vranja, on je angažovao oko stotinu Albanaca sa juga, koji su nazivani imenom Toska. Sa pobunjenicima se sukobio kod bunuševačkih vinograda, ali nije mogao da ih suzbije. Pobunjenici su prodrli u varoš, opljačkali je i porušili novu crkvu. Usejin-paša je pobegao. Sklonio se u Veles, sa njime je pošlo mnogo Turaka i Srba. Iz Velesa su pisali molbe u Carigradu i tražili pomoć.

Kraj pobune

Za to vreme vlast u Vranju i pašaluku preuzeo je Selman Rogačica sa njegovim drugovima. Vladali su godinu dana. Ali, po naredba iz Carigrada krenula je 1842. godine protiv pobunjenika regularna vojska pod komandom Omer, ili Jumer-paše, kako su ga u narodu nazivali. Vojska je imala i nekoliko topova. Pobunjenici su joj pošli u susret. Sukobili su se u skopskoj nahiji kod Katlanika. Tu su topovi učinili svoje. Prve granate oborile su nekoliko stotina pobunjenika i odmah je nastalo bekstvo. Omer-paša je pohvatao pobunjenike, okovao ih, poslao u Carigrad i ušao u Vranje.

Otrovan ili...

Tako je u vranjanskom pašaluku uspostavljen red. Srbi su se vratili svojim kućama. Za kodžabaše (kmetove) postavljena su dva Srbina. Hadži Mihailo Pogačerević i Hadži Jovča. To su bili prvi vranjanski kmetovi.

Za to vreme Usejin paša je sedeo u Velesu. Ubrzo je umro. O njegovoj smrti postoje dve verzije. Po jednoj umro je od otrova. Berkovka mu je poslala otrovnu pitu. Po drugoj presvisnuo je od jada.

B. P.

Arhiva NIN-a

NIN / Aleksa Anđelić