Ovogodišnja romaneskna produkcija žanrovski, stilski i tematski dovoljno je raznolika da može da zadovolji veoma različite ukuse i interesovanja, mada ne sva i u istoj meri. S obzirom na rasprostranjenu popularnost distopijskih i srodnih narativa u svim medijima, ipak je očigledno da je ta vrsta orijentacije ka budućnostima kod nas i dalje slabo zastupljena. Još jednako preovlađuju razne poetike sećanja, čak i pripovedanje kao metod istraživanja (prirode) pamćenja i sećanja.
Još se devedesete pojavljuju kao „živa“ prošlost i, češće, kao nezalečena ili neizlečiva trauma, bilo da je reč o pričama iz tog perioda ili o naknadnim sećanjima na njih i njihove ishode. Istorijski romani i njihovi izdanci, od istorijskih trilera do (veoma retkih) uhronija, uglavnom, mada ne isključivo, ostaju u okvirima 20. veka i u njemu tragaju za prećutanim ili skrajnutim ličnostima, društvenim obrascima i privatnim iskustvima, stradanjima naročito, dok manji broj autora pritom traga i za novim narativnim ili antinarativnim modelima predstavljanja prirode tog „kratkog“ veka.
Malo je romana u kojima se sadašnjost, naročito kao predstava šira i kompleksnija od iskustvenog okruženja junaka/pripovedača i njihovih opažaja, reakcija/afekata i emocija (koje sve češće postaju dominantan tematski faktor, na ivici isključivosti) ne tretira kao simptom, rezultat ili efekat, takoreći kolonija prošlih socijalnopsiholoških, političko-ideoloških i drugih „sila“, s kojima se treba razračunati. Pritom je nešto manje naslova koji bi se mogli svrstati u domen najšire shvaćenog avanturističkog romana, konvencionalnog ili formalno i konceptualno inoviranog, a više onih čiji su zaplet i rasplet u vezi sa (samo)spoznajom, koji su na doslovan ili metaforički način detektivski, mada neki „detektuju“ zločin/krivicu ili zločinca, ponekad identičnog samom „detektivu“, dok druge više interesuje „zakopano blago“ ideja i emocija, naročito ako je na što izolovanijem „ostrvu“.
S obzirom na količinu romana koji predstavljaju i kontekstualizuju procese i uslove odrastanja/sazrevanja, ne čudi što se mnogi romani zapravo bave porodičnim odnosima i u smislu formativne porodične dinamike i porodičnih uloga, i u smislu međugeneracijskih i drugih širih društvenih odnosa koje porodica reflektuje i pod čijim se dejstvima preobražava. Pritom je gubitak/smrt jedan od najčešćih motiva u sklopu glavne priče i čest motiv za pisanje doživljeno kao deo žalosti i vid žaljenja, a sporadično i kao narativna terapija. Kod autorki je gotovo po pravilu reč o gubitku oca, što kumulativno počinje da sugeriše veliku važnost pitanja o vrednostima i principima koje otac kao simbolična figura u našoj kulturi i kulturi uopšte reprezentuje.
Dok jedni afirmišu ili makar bez osude i žaljenja predstavljaju nekonvencionalne i rekonstituisane porodice i njihove potencijale, drugi idealizuju tradicionalne porodične odnose kao duhovne vrednosti ili nostalgično istražuju uzroke njihovog raspada i deformacije, dok treći razobličavaju upravo te uvrežene modele funkcionisanja porodica u određenim, pre svega kriznim, nestabilnim uslovima.
Veliki broj debitantskih romana više nije iznenađenje jer uglavnom i nije reč o veoma mladim autorima i autorkama već o okretanju romanu nakon ostvarene karijere u drugim oblastima, umetnostima/medijima ili književnim vrstama. Mladih je zapravo malo, ali i to malo njihovih romana otkriva razliku u samom odnosu prema književnosti kao medijumu samooblikovanja a onda i u shvatanjima i načinima predstavljanja opštih tema i problema kao što su, pre svega, lični identitet pod teretom/torturom pripadnosti, opredeljenja i postignuća.
U tim romanima uglavnom je reč o samospoznaji usmerenoj ka pomirenju sa sobom i/ili nasleđem u procesu traganja za izvorima podrške i otpornosti u anomičnom svetu. S druge strane, romani nekolicine autora čije su teme kao i jezik, ton i ritam pripovedanja već priznati i široko prepoznatljivi, bilo da naginju ka dokumentarizmu ili ka fantastici, ka retorički krajnje svedenom izrazu ili ka ekspresivnijem i raskošnijem, slikovitom jeziku, ka ironiji ili ka patosu dosledni su ali i dovoljno drugačiji od ranijih da se može govoriti o dobro promišljenoj rekonfiguraciji sopstvenog manira i „ažuriranju“ tematskog spektra.
Plodovi mašte i glad za stvarnošću
Već deceniju i po na konkurs našeg nedeljnika stiže između sto pedeset i dve stotine knjiga. Tako je bilo i ovog puta. Sto osamdeset osam, jedanaest više nego prošle zime, i čak deset puta više pre nego što je nagrada prvi put dodeljena.
Pedesetih godina prošlog veka u celoj Jugoslaviji objavljivano je do dvadesetak naslova ove vrste. Pošto se 1962. na stolu našlo nezamislivih trideset pet, zamalo da žiri dobije i osmog člana. Za mali fudbal – previše, za veliki – nedovoljno; broj kritičara okupljenih oko NIN-a gotovo da je bio veći od čitave tadašnje domaće prozne produkcije.
Kako su na sajtu nin.rs dostupni izvodi iz kritika svih romana godine, počevši od 1954, čitaocu će biti lako da se podseti o čemu oni govore. Sada je pitanje može li se pričati o nekakvom zajedničkom tematskom, formalnom ili pak izdavačkom izazovu primetnom u romanima štampanim između 1. januara i 15. decembra...
Pre nego što sledećeg četvrtka aktuelni saziv NIN-ovog žirija, koji čine Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Violeta Stojmenović, Tamara Mitrović i Goran Korunović (predsednik) – objavi širi izbor, prokomentarisaće romanesknu 2023.
Ko su debitanti? Koliko su autori i autorke uronjeni u istoriju? Jesu li se izvukli iz devedesetih? O čemu pripovedaju „milenijalci“? Kakvu ulogu igraju žanrovske matrice? Trileri? Horori? Oseća li se još šildsovska „glad za stvarnošću“?
Takođe, traje li istim intenzitetom autofikcijski bum – da upotrebimo konstrukciju iz Njujork tajmsa, citiranu u novoj studiji Klausa Elholma Andersena o Knausgoru i njegovom odnosu prema ovom terminu.
Čim nam se 2015. ukazala prilika, upitali smo tog norveškog pisca šta je mislio o odnosu mašte i stvarnosti pre Moje borbe, a šta mu se posle šest tomova vrzma po glavi.
„Mislio sam da je fikcija, u slučaju kada je do krajnosti dobro izvedena – stvarna stvar, pravo pisanje, dok je autobiografija uvek na drugom mestu, ono u čemu napreduješ kada ti ne polazi za rukom da pišeš krajnje dobru fikciju. I dalje verujem da je tako.“
M. Vujičić
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
