Ni svilen, ni gajtan

U moru neizvesnosti, jedno deluje izgledno: troškovi političke propagande koje ćemo svi morati da platimo u predizbornom periodu, neplanirano su uvećani. Tačan iznos nije poznat, ali je jasan uzrok poskupljenja – reč je o potrebi vlasti da eliminiše negativne efekte pisma sedmorice američkih kongresmena predsedniku DŽozefu Bajdenu, objavljenog usred posete Dragana Đilasa i Borka Stefanovića Vašingtonu, gde ih je, između ostalih, primio Gabrijel Eskobar, specijalni izaslanik američkog predsednika za Zapadni Balkan. Sve ostale priče o skorim velikim promenama, izazvane neobičnim nizom poruka koje su, za kratko vreme, stigle iz Vašingtona, i dalje su prvenstveno u domenu želja, odnosno strahova – bilo da je reč o očekivanjima brzog pada aktuelne vlasti, ili samo o tumačenjima prema kojima je Skupština SNS, zakazana za subotu 13. novembra, iznenada odložena zbog „potpunog rasula“ u toj partiji, a ne zbog epidemiološke situacije, kako stoji u zvaničnom saopštenju. Ipak, za stranku čiji lider voli da govori kako „snovi postaju realnost“ svaki signal nezadovoljstva Vašingtona traži kontrolu štete. I to veliku i sveobuhvatnu: tabloidna mašinerija odmah je izvrtanjem realnosti pripremila teren za Vučićev nastup (epizoda „Robin Hud“) ali i test izdržljivosti Ane Brnabić (u nedelju uveče je, recimo, sa još dvoje gostiju, dva i po sata boravila u studiju TV Pink, da bi se u ponedeljak ujutro preselila na TV Hepi, gde je govorila sat vremena - i to nije bio kraj njenog ataka na zdrav razum građana tog dana). Šema je bila uobičajena, samo se otišlo malo dalje i malo smešnije nego obično. Ključna premisa bila je da je država isto što i Vučić, a „tajkuni Šolak i Đilas“ ovog puta su optuženi da su, u sprezi sa raznim srpskim neprijateljima, platili „albanske lobiste“, potpisnike pisma, ali i da „Đilas lobira za uvođenje sankcija Srbiji“ (Brnabić). Komični momenat je u tome što je sumnja bačena i na srpskog ambasadora Marka Đurića, koji se, 21. oktobra, pohvalio fotografijom sa sastanka sa jednim od „spornih“ kongresmena, DŽimom Kostom. Prema (netačnoj) verziji vlasti, datoj kroz saopštenje Milenka Jovanova, kongresmeni su u pismu Bajdenu tražili - bombardovanje Srbije. U realnosti su, zapravo, zahtevali aktivniji angažman u suzbijanju korupcije u Srbiji, sprečavanju gušenja slobode medija i organizovanju slobodnih i fer izbora. A pozvali su svog predsednika i da razmisli o upotrebi izvršne naredbe 14033, koja podrazumeva „blokiranje imovine i zabranu ulaska u SAD za osobe koje utiču na destabilizaciju situacije na Zapadnom Balkanu“. Zbog svega toga će se, prema rečima Vučića - koji tvrdi da nema račun ni u jednoj stranoj banci pa mu se nema šta zamrznuti - u narednih mesec i po dana, pojaviti „znatno veća“ grupa kongresmena u SAD koja će potpisima podržati „srpsku rezoluciju“. Šta će u njoj pisati, ne znamo, kao što nam, uprkos silnom insistiranju na tezi da se podrška američkih kongresmena dobija plaćenim lobiranjem, nije rečeno koliko će ti novi potpisi koštati. Za neku vrstu orijentacije, možda bi mogla da posluži tvrdnja Dušana Janjića koju je preneo Kosovo onlajn – da Srbija plaća bivšem američkom izaslaniku za dijalog Kosova i Srbije Ričardu Grenelu 100.000 dolara mesečno „mada nije jasno zašto, jer njegov šef više nije na vlasti“. Za analizu razloga za plaćanja i podrške „bivšim“ (igranje na kartu Klintonovih uoči pobede Donalda Trampa i potom slepo držanje za njega u momentu poraza pretrpljenog u izbornom okršaju sa Bajdenom) ovde, ipak, nema dovoljno mesta, jer valja podsetiti na još dve skore neobične američke odluke. Iznenađenje je najpre izazvala vest da će, iako mandat ambasadora Entonija Godfrija još nije istekao, u Beograd stići novi američki predstavnik – nama dobro poznati Kristofer Hil, nekadašnji pomoćnik Ričarda Holbruka u pregovorima u Dejtonu, prekaljeni pregovarač u raznim svetskim krizama i odličan poznavalac ovdašnjih prilika, koji je, za potrebe nove misije, povučen iz penzije. Ambasador Hil moraće, ipak, da sačeka nekoliko meseci da se završi procedura njegovog imenovanja, čime će biti upotpunjen novi tim zadužen za region, koji nekim beogradskim posmatračima liči na „interventnu ekipu“. Do tada, Vučiću ostaje da se starom znancu Godfriju žali zbog još jedne neprijatne vesti – zahvaljujući pisanju američkog Politika, saznali smo da Srbija, BiH i Kosovo nisu pozvani na Samit za demokratiju, koji će, u virtuelnom svetu, 9. i 10. decembra organizovati predsednik Bajden. Poziv za učešće, prema toj informaciji, dobili su predstavnici 100 zemalja, među kojima su Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija. A u odgovoru na pitanje Danasa o izostanku Srbije sa spiska zvanica, američka ambasada u Beogradu saopštila je da u predstojeći Samit, kao jednu od mnogih inicijativa SAD usmerenih na unapređenje demokratije, „nisu mogli biti uključeni svi partneri“. Dodato je i zaklinjanje u posvećenost daljem zajedničkom radu na unapređenju i jačanju, ali i „sprečavanju nazadovanja demokratije“. Naravno da su u delu javnosti vesti iz Vašingtona pročitane kao najava neke vrste „svilenog gajtana“ za vlast o čijim aferama su već izveštavali ključni svetski mediji. I naravno da je u njenim klijentelističkim redovima moralo biti onih koji su počeli ozbiljno da razmišljaju da li je brod počeo da tone i da li je trenutak za spasavanje nakupljene imovine – što dodatno usložnjava Vučićeve unutrašnje probleme, kojih ionako nije malo. Ali, malo hladnije analitičarske glave upozoravaju na širu sliku i krupnije interese. Vuk Vuksanović, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže da Balkan nije u prvom planu američke politike, ali jeste nešto na šta aktuelna administracija planira da ozbiljnije obrati pažnju. „Ne vraćate ljude kao što je Hil da bi ovde evocirali uspomene na prošlost“, slikovito potkrepljuje tezu o povećanom interesovanju za region, a onda i preciznije locira taj interes. „Koncept Samita za demokratiju jeste dubiozan zbog stanja demokratije u mnogim zemljama koje su pozvane, ali ipak postoji neki signal koji govori da Bosna i Kosovo spadaju u poglavlje američke politike koje nije zatvoreno – pri čemu je tu Beograd i deo rešenja i deo problema“, kaže. Drugim rečima – Vučić je i dalje neophodan u regionalnoj priči koju nova administracija želi da vrati u „relativnu normalu“ tokom preostale tri godine mandata. A neko bi dodao i da bi, u tom poslu, daleko korisniji mogao biti ako je bar donekle uzdrman i ako, posle svih ovih godina apsolutne vlasti, postoji snaga koju moćni Zapad prepoznaje i uvažava kao sagovornika. Sve to, naravno, ne znači da je obećana „srpska deklaracija“ sa podrškom američkih kongresmena namenjena samo za domaću predizbornu upotrebu – mada će lepo poslužiti kao deo priče o „patriotskoj borbi“ protiv onih „koji bi sve da rasprodaju i samo žele da se obogate“: pismo sedmorice kongresmena Vuksanović, recimo, vidi kao „pokazatelj da će problem početi da se primećuje, zbog čega sve treba saseći u korenu i sprečiti da takva razmišljanja provejavaju u američkoj javnosti“. To reagovanje na stanje demokratije, „odnosno, bolje rečeno, odsustvo demokratije i izuzetne autoritarne tendencije“, za politikologa Bobana Stojanovića jeste važna stvar. „Do sada je delovalo da je Zapadu (i SAD i EU) bitno samo da ima stabilokratiju i lidera koji je kooperativan po pitanju Kosova. Ovo pismo je važno jer govori o građanima Srbije, o životu u Srbiji. Ceo svet zna da je Srbija među zemljama koje su najviše nazadovale u pogledu demokratije i krajnje je vreme da se to tako jasno kaže i u bilateralnim odnosima“. Stojanović kaže da bi upravo pismo sedmoro kongresmena nazvao „srpskom rezolucijom u SAD“, jer se „tiče života nas u Srbiji i `lidera` koji nam je oduzeo većinu sloboda, zarobio državu i institucije“. Ostaje, veruje, samo da se nadamo „da će veći deo sveta da pokuša da utiče na to što se u Srbiji ograničavaju slobode i da je Srbija jedna od najbrže rastućih autokratija u svetu, a to pokazuju svi međunarodni izveštaji“. Neki su se poradovali da su ti uticaji već uzdrmali srpske autokrate, pa su poverovali da je (ponovno) odlaganje izborne skupštine SNS za dve nedelje izazvano unutrašnjim rasulom u vladajućoj partiji. Jer, jasno je da se epidemiološka situacija u tako kratkom roku neće bitno popraviti, te da postoji drugi razlog odlaganja. A tezi o „rasulu“ u prilog su išle i informacije, poput one objavljene u „Južnim vestima“, prema kojima je zadatak prikupljanja učesnika na planiranom skupu u Beogradu naišao na velike teškoće. Predimenzioniranu građevinu i sitne pukotine, ako su na pravom mestu, mogu uzdrmati, ali za sada, ipak, nema pouzdanih potvrda da su se one pojavile. Prema istraživanju javnog mnjenja rađenom pre mesec dana u koje je NIN imao uvid, recimo, vidi se da i dalje većina građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu - iako raste broj onih koji veruju da je put loš, a među njima ima i simpatizera vladajućih stranaka, naročito SPS. Da li je to dovoljan razlog da odugovlačena skupština SNS, kad se napokon dogodi, bude nešto više od pompeznog predizbornog skupa, na kome se pokazuje moć i predstavljaju nove snage? Stojanović ne očekuje ništa značajno. Napraviće se, veruje, jasne podele „koliko svaki opštinski odbor mora da donese (obezbedi/kupi/osigura/primora) glasova na izborima 2022“. Do tada, svi će imati svoje pozicije unutar stranke, koje će zavisiti upravo od izbora: ko uspe da ispuni kvotu, ostaće na poziciji, a ko ne, biće smenjen nakon izbora. Sve to, objašnjava, služi za održavanje „borbene gotovosti“ i borbe za pozicije sa ciljem maksimizacije glasova. A Nebojša Stefanović, pola ministar – pola osumnjičeni? Da li će ostati donekle smenjen sa stranačkih, a potom i državnih funkcija, ili će se taj proces završiti? Stojanović veruje da smena još nije moguća i da se ta priča dodatno odlaže. „SNS neće pre izbora imati ozbiljnu skupštinu i ozbiljne unutarpartijske izbore ili promene“, uveren je ovaj sagovornik. A u okviru tog uverenja, nalazi se i procena da Vučić neće odustati od pozicije predsednika stranke, jer je „svestan političkog sistema koji je takav da mesto predsednika najveće partije donosi i najveću moć bez obzira na institucije i jako dobro zna kako je kreirao svoj rejting i autoritet u stranci i kako je Tomislav Nikolić nestao sa političke scene“. U međuvremenu, javnost se zabavlja spekulacijama o budućem naprednjačkom kandidatu za gradonačelnika: osim imena dve poznate doktorke, pojavila se i priča o planu prema kome bi, tamo negde oko Nove godine, Aleksandar Šapić mogao preuzeti funkciju gradonačelnika, kako bi, s te pozicije, vodio kampanju. Tu verziju podržava i pomenuto istraživanje u kome Šapić stoji daleko bolje od Gorana Vesića - mada nije teško poverovati ni u ocene da je Vesić dobio rok u kome može da pokuša da popravi rejting, tako da će konačna odluka biti donesena nakon još nekog merenja raspoloženja. Jačaju i drugi izazovi koji bi mogli naljutiti birače (poskupljenja, kovid katastrofa) pa će biti potrebno još provera raspoloženja, prema kojima će se krojiti ponuda. Zašto bi, uostalom, sa ogromnom prednošću koju imaju, naprednjaci žurili, ako opozicija još nije donela ni odluku o izlasku na izbore? Vera Didanović