Ako se istorija ponavlja, rasplet neće biti lep

Glumac Goran Šušljik ima nekoliko uloga u projektu Vreme zla, ekranizaciji istoimene trilogije Dobrice Ćosića u produkciji United Media koja se prikazuje na televiziji Nova S. Kao njen kreator, na talasu pozitivnih reakcija započinje snimanje Vremena smrti, Ćosićeve tetralogije, čime bi nakon serije Koreni iz 2018. dobrim delom zatvorio narativni krug o porodici Katić, koji je pisac bio otvorio. To bi ujedno značilo da je uspeo da osmisli i snimi tri zasebne, ali međusobno povezane istorijske drame visoke umetničke vrednosti i komercijalne isplativosti. Kao izvršni producent, svestan je da je svaki od ovih projekata komplikovan i izuzetno zahtevan, naročito ako se radi kako treba. Kao glumac, zna da je ključ komuniste Petra Bajevića rastrzanost između ljubavi i dužnosti – prema ženi koju voli, prema prijatelju, njenom suprugu, prema Partiji. Prema herojskoj, a mutnoj prošlosti i jednako herojskoj i još manje prozirnoj budućnosti. I to sve pred izbijanje Drugog svetskog rata. „Iako je Vreme zla štampano u velikom tiražu, nije bilo do kraja iščitano. Vreme objavljivanja trilogije, od 1985. do 1990. godine, nije bilo zahvalno za pravu analizu, jer je zemlja ubrzo potom počela da se raspada i druge dnevnopolitičke teme su postale važnije. Serija i reakcije koje su usledile su pokazale da je 2021. godina zapravo bolji okvir za čitanje i gledanje te priče, jer ona sadrži niz asocijacija koje korespondiraju sa sadašnjicom. Da li je moguće spasiti porodicu i zemlju usred ideoloških i političkih lomova je pitanje koje je danas aktuelno koliko je bilo i krajem tridesetih godina prošlog veka, u osvit Drugog svetskog rata. Sve što je Ćosić imao da kaže uspeo je da pretvori u nešto tragično i melodramatično, multižanrovsko, dakle u nešto podatno za televiziju, ali i karakteristično za naše područje“, kaže Šušljik za NIN. Televizijska produkcija je poslednjih godina u ekspanziji. Dominiraju krimi-trileri, ima komedija i drama, ali i osvrta na skoriju istoriju. Šta nam o društvenim opsesijama kažu teme koje se ekranizuju? Teme se same nameću i zadatak svake produkcije je da ih nekako pomiri s komercijalnom dimenzijom. Fascinantno je, gotovo bizarno, koliko vreme iz Vremena zla liči na sadašnje, i to je bila moja inspiracija i jedna od mojih motivacija. Ne samo da tadašnji društveni, politički i istorijski čvorovi do sada nisu razrešeni, nego su u međuvremenu dobili nove naslage, komplikovaniji su i bez nekakvog raspleta na vidiku. Ne mislim samo na Srbiju, čak ni na Balkan, već šire, geopolitički. Ako se istorija ponavlja, rasplet neće biti nimalo lep. To nije kraj sličnostima. Sad se, između ostalog, prave serije i o paranormalnim pojavama, vradžbinama i magiji, što korespondira s ondašnjom Jugoslavijom, ruralnom, usitnjenom zemljom između dva rata. To je bila zemlja s devedeset odsto neobrazovanog stanovništva koje nije moglo da se prehrani i školuje, a koje je imalo višak snage koji je čamio na ognjištu. U sadašnjoj produkciji ima i odjeka svetske produkcije, naročito u pogledu krimi-trilera, koji ovde imaju plodno tle za inspiraciju. Naposletku, ima i pokušaja čitanja i kvaziiščitavanja prošlosti koji često naginju ka romantizaciji i vezivanju za markantne istorijske ličnosti. Nas je interesovala Ćosićeva književnost. I njime se kao kulturno-političkom figurom bavimo posredno. Najviše nas interesuje šta je imao da kaže u svojim knjigama. Od Korena do druge knjige Vremena vlasti se prate maltene svi oblici državnih zajednica kroz koje je Srbija prolazila. Istovremeno, Ćosić je i sam imao kontroverznu ulogu u drugoj polovini 20. veka. Kakav će biti njegov legat? On je najkontroverzniji bio sam za sebe, s obzirom na veliki broj često opozitnih političkih gledišta koje je zauzimao. U svom poslednjem intervjuu, rekao je, parafraziram, da su sve njegove političke ideje doživele poraz. I svi njegovi likovi koji su imali političke ambicije takođe su doživeli poraz. NJegov život i delo svedoče da svaka ideja, koliko god dobra i plemenita, u rukama ljudi doživljava sopstveni slom. Ćosić je takođe dobar pokazatelj naše sklonosti da ljudima i stvarima pristupamo crno-belo, bez nijanse i rasparčano. On jeste bio uticajan, ali je bio i deo šireg sistema u kojem je često nastupao autsajderski. Neretko se ljudi pozivaju na Memorandum SANU iz 1986. godine, a malo ko ga je zaista pročitao. Meni je bilo ineresantno da počinje opsežnom analizom globalne i nacionalne ekonomije. Ispostaviće se da su bojazni s kraja tridesetih i s kraja osamdesetih bile iste – periodi industrijalizacije nisu uspeli da reše druge društvene probleme, a disproporcija između delova te zemlje bila je i ostala ogromna. Ne branim ni taj tekst ni njegove posledice. Međutim, ni njemu ni Ćosiću ne treba pristupati površnim argumentima. Nekako je lako kriviti jednu osobu za sve loše što se desilo. Čitajući Ćosića, stiče se utisak da je Srbija od svog nastanka bila opterećena ideološkim sukobima – radikali i liberali, monarhisti i republikanci, građanska i radnička klasa, četnici i partizani, titoisti i staljinisti… Šta je danas najvažnija podela? Ovaj istorijski trenutak sadrži doslovno sve što ste pobrojali i u tom smislu je očigledan kontinuitet naše prošlosti. Mi ne živimo u vremenu bez ideologije, već imamo njen višak, pa izgleda da je nema. Danas je specifičnost što ne umemo da te ideje iznesemo do kraja. I, da se ne lažemo, naš prostor je mali. Bio je i biće u presecima stranih interesa. Kada nas niko spolja ne bi čačkao, mislim da bi tek tada došlo do izbezumljenja. To bi možda bio i pravi razlog za strah. U delovima tuđih namera treba da prepoznamo svoje, što nije lako. Balkan je i tragedija i melodrama, jer imamo gomilu urgentnih, nerešivih pitanja koja su, istorijski gledano, bili razlozi da strahujemo za opstanak, da se za njega borimo, pa smo u ideologijama – komunizmu, liberalizmu, konzervativizmu, čemu god – vrlo strasno tražili odgovore. I to nam se obijalo o glavu, jer nismo imali vremena ni slobode da udarimo bazične društvene temelje. Često baš zbog stranih interesa, ali svakako ne samo zbog njih. Gde se denuše političke i društvene elite? One ne nastaju same i ne mogu da budu mnogo bolje od naroda iz kojeg su potekle. Vukašin Katić u zamišljenom pismu svom ocu Aćimu u Vremenu smrti govori, parafraziram, da je sudbina očeva ovde da žrtvuju svoje sinove. Da li se to može transponovati na generacijske sukobe? Baš sam o tome pričao s Anom Vukić, ćerkom Dobrice Ćosića koja vodi računa o njegovom delu. Sukob oca i sina je potentna metafora naše istorije. Nama političke podele ne trebaju, dovoljno je što očevi i sinovi ne mogu da ostvare dug emotivni odnos, a kamoli da razmenjuju ideje. To je već predmet neke buduće dubinske psihološke analize. Taj se sukob ovde najbolje rešava naslednikom, dakle preko žene, i Ćosić o tome piše. Očevi emotivno zadovoljenje nalaze u unucima, u generaciji koja ne ugrožava ono biološko u njima. To jeste duboko patrijarhalno, ali ni patrijarhat nije niotkuda. Naš je narod opstajao zahvaljujući porodicama koje su imale vrlo malo prilika za emancipaciju. Važna tema trilogije koja je ključna i za seriju su eros i tanatos ideologije – njena neophodnost, ali i klica samouništenja. Revolucije jedu svoju decu. Šta je danas ideološki potentno, o čemu će pisati neki novi Ćosić? Sudbinu svih nas je preokrenulo oko 3.000 muškaraca i žena, komunista i oko 12.000 članova SKOJ-a, u vrlo kratkom vremenu i u vrlo represivnom predratnom sistemu. Šačica ljudi se suprotstavila velikoj sili i, bez obzira na lične opasnosti i potonje posledice, uspela je da pobedi. Kao što je gladna, izmučena i izranjavana srpska vojska uspela da iz Prvog svetskog rata izađe kao pobednička. Ne može se to sve objasniti samo herojstvom, ali jesu heroji. A ne znam ko bi danas bio heroj. Često razmišljam da li bi 3.000 hakera uspelo da za mesec dana potpuno promeni svet. Pretpostavljam da bi. Jer, svet se menja, hteli to ili ne, i u nekom trenutku će – opet, hteli to ili ne – doći do neke vrste prevrata. Pitanje je samo hoće li promena biti nabolje. Pomenuo sam IT-jevce, jer su naši fenomenalno uspešni. Često im se spočitava da su nezainteresovani za spoljašnji svet, za bazu, jer žive u digitalnom, ali danas se u digitalnom dosta dobro vidi šta se dešava u stvarnosti. S druge strane, ne može da ih ne interesuje da li će imati vodu za piće i da li će moći da dišu. Moj eventualni pesimizam spram mladih generacija potiče iz ugla jednog, već starijeg gospodina koji svet sve manje razume. Što nas vraća na pitanje sukoba očeva i sinova, ćerki i majki, porodica, celih generacija. Svojevremeno ste podržali proteste 1 od 5 miliona, a 2018. ste podržali DS. Deluje da su generacije rođene posle Petog oktobra nasledile energetsku ispražnjenost svojih prethodnika. Protesti se dese i prođu, kao da nedostaje upornosti, političke artikulacije… Verujem da je za promenu dovoljan trenutak. Period koji pokriva Ćosićevo delo je, istorijski gledano, jedan kratak trenutak. Svega nekoliko generacija. U okviru toga, NOB je još kraći trenutak. A opredelio je mnogo toga, zahvaljujući šačici ljudi. Ali je morao da se desi rat… Rat se i dalje dešava, samo ima drugi oblik. Prilike za promene uvek postoje. Ko uspe da adresira najvažnija pitanja – kako sačuvati živote, kako te živote nahraniti i kako što većem broju života obezbediti dostojanstvenu egzistenciju – imaće ključ u rukama. Od 1989. godine, kada se ugrubo završava druga knjiga Vremena vlasti, desilo se više stvari nego od sedamdesetih godina 19. veka do danas. Deo ekstremnih desničara iz SRS postao je između ostalog i evrofilski nastrojen, mnogi prethodni liberali skliznuli su u nacionalizam. Skoro da nema ko nije vladao i ko nije promenio boje. Opet imamo paralelu s prošlošću. Nikola Pašić je od mladog socijaliste postao radikal, a vodio je 22 vlade za života. Mnogo šta je radio što mu nije bilo milo, ali je vladao. To nije pitanje ideologije, već pitanje korišćenja ideologije u svrhu očuvanja vlasti. Vlasti naprosto to rade. Presvlače se, prilagođavaju i to dovodi do konfuzije. S druge strane, i u seriji imamo prikazane neke mlade ljude spremne da ginu za ideale. Možda će takvi ljudi postati vidljivi i prepoznatljivi s Rio Tintom ili konačnom sečom jednog drveta. Borbe se odvijaju i na nižem nivou. Mesna zajednica na Limanu koju na izborima nije osvojio SNS osvanjuje sa srpskim trobojkama, pa građani na njima nacrtaju petokraku. S druge strane, građanima koji žele da prekreče mural Ratku Mladiću na Vračaru policija to ne dozvoljava. Da vam je neko 1990. ili 1995. rekao da će 2021. da se vodi ovakva borba za sećanje, da li biste poverovali? Ne, ali mi je danas potpuno razumljivo. Mi ni u pitanjima ni u odgovorima ne idemo napred, nego se stalno vraćamo nazad, pre svega zato što imamo nerešene istorijske čvorove. S treće strane, navijači Crvene zvezde transparentom daju podršku profesoru istorije na BU Milošu Koviću. Dirljivo je i lepo što se razumeju u pitanje izbora i reizbora u nastavno zvanje. To je ta primenjena politika. Sve me iznenađuje, iako mi je sve jasno. I tako svako jutro. Malanje zida u boje srpske zastave samo zato što je vladajuća stranka izgubila mesnu zajednicu nije ideološka, nego civilizacijska zatucanost. Malanje zida u revolucionarne simbole koji zazivaju neko drugo vreme koje danas deluje lepše je duhovit, zanimljiv odgovor. Meni je mural Ratku Mladiću neprihvatljiv, ne samo zbog ratnih zločina, nego i zato što o njima i mnogim drugim stvarima ne umemo da razgovaramo. Sve to govori o vrenju koje se možda inače ne primećuje. Dokle ćemo živeti u ostacima sopstvene istorije? Pesimista sam. Delom jer nemamo vremena da završimo fazu društvenog razvoja, delom jer treba nekako da živimo uprkos tome. Na ovim prostorima masakri nisu retkost, a već nam se sprema novi. Da li ćemo umirati od zagađenja ili posledica onoga što će Rio Tinto da uradi sekundarno je pitanje, jer mi ne možemo da se dogovorimo ni oko toga da li treba primiti vakcinu, zaštititi i sebe i druge. A od virusa umiremo u ogromnim brojkama, kao u ratu, ne prirodnom smrću. Bez pokušaja da se spasimo. O tome koliko regresiramo svedoči činjenica da ni obrazovanje više ne igra važnu ulogu. Imate zdravstvene radnike koji sumnjaju u vakcinu. Kako onda da pričamo o istoriji? Da li kao narod koji se zaklinje u slobodarsku tradiciju danas imamo dovoljno slobode, da li se dovoljno borimo za nju? Čovek je paradoks, jer u sebi nosi i destrukciju i želju da za sobom ostavi novi, bolji život. Takvi su i narodi, u večitom traženju balansa. Sin mi je pričao da je na selu video dva praseta kako jedu iz istog čančeta. Jedno je stalno guralo drugo, iako je očigledno da ima dovoljno za oba. Tako je i s ljudima, uvek jedni hoće da prežive malo više od drugih. Ovo drugo, verovatno slabije i finije prase, moraće da se izbori za svoj deo iz čančeta, za svoju slobodu da i ono jede. A onda će oba biti pojedena. Koliko je politička sloboda obezvređena, podložna cinizmu, s obzirom na izbore koji su u aprilu? Opet, slično je kao tridesetih godina prošlog veka. Zvanično postoji jedna opcija koja je na vlasti i koja je sve represivnija. Možda u aprilu neće doći do njene smene, ali bi morao da se stvori prostor u kojem makar mišljenje neće biti opasno, iako vidim da se izmenama Krivičnog zakonika najavljuje vraćanje krivičnog dela verbalnog delikta. Paralela bi bila Oktroisani ustav iz 1931. godine. U današnjim okolnostima, mogu samo da zamišljam koliko će vremena biti potrebno da se vratimo na neki za nas optimalan nivo demokratije, ne samo političke, već i društvene. U suprotnom, od uzvikivanja političkih parola do krvi na ulicama neće trebati mnogo, a toga su, valjda, svesni i političari. Trojica političara koji su od 1945. do danas vladali najduže – Tito, Milošević i Vučić, iako su vrednosno međusobno vrlo udaljeni – vladali su jer su jedinstvo pretvarali u jednoumlje. To je potentan politički narativ. Nama, da kažem običnim ljudima, preostaje da u bezumlju čuvamo svoje porodice, da dajemo vrednost životu, da utiremo put, bilo to prekrečavanje murala ili odlazak na vakcinaciju. Danas su i to moralni činovi. U tom pogledu klizimo za ostatkom sveta u neokonzervativizam. Začuđen sam skorašnjim predlogom da se verska nastava uvede kao obavezan predmet u okolnostima u kojima nam nijedan sistem ne funkcioniše kako treba. Jedina ideja koju vidim je da se plemenita ideja hrišćanstva pretoči u ideološku, u nečije svrhe, i to uzrastu koji je lako oblikovati. Video sam, recimo, da postoje primedbe na seriju zbog velikog broja scena seksa i pušenja cigareta. Dosta rigidni stavovi o igranom programu. Šta li tek onda misle o sadašnjici, istoriji i budućnosti. Plašim se ideje da treba odstraniti one koji štrče, jer kriterijumi po kojima je neko ko nije za nas – protiv nas, može da postane rupa bez dna. Po pojavljivanju serije Koreni, pojavili su se i suprotni, jednako površni stavovi, naročito o tretmanu ženskih likova, gde je postojao strah da će preko televizije tobožnja Ćosićeva patrijarhalnost dobiti nove noge. Subverzija kod Ćosića nije uvek očigledna. Često se bavio položajem žene u patrijarhalnom društvu i bio na njenoj strani. Uz to, ako je neko razgrađivao mitove da smo samo plemeniti, grubi ratnici koji umeju da brane kuću, to je bio Ćosić, upravo zato što je pokazivao šta se sve dešava u toj kući. U tom prikazivanju je bio nemilosrdan. Ni Vreme smrti nije nekakva romantična ratna epopeja, nego objektivni, potresni prikaz najveće tragedije našeg naroda. Scena u kojoj knez Pavle pita Vukašina za savet oko potpisivanja Trojnog pakta naročito je snažna s obzirom na to da znamo šta je sve nakon toga usledilo. Da li izbor uvek postoji? U njoj nemamo sukobe ideologije, nego ideja. Knez Pavle veruje da će potpisivanjem da sačuva živote ljudi i dinastičku lozu, i ja sam učen da je zbog toga izdajnik. U međuvremenu sam ostao bez zemlje u kojoj sam rođen i u kojoj sam školovan. Koju sam voleo. Vukašin smatra da će srpski narod potpisivanjem izgubiti moralnu vertikalu, pa i pravo da želi da živi bolje. Ipak, on mu govori: „Ako zaista verujete da pakt treba potpisati, ako zaista mislite da je to najbolje rešenje, učinite to.“ Opet, narod je to doživeo kao nacionalnu izdaju. Paralela s današnjicom se sama nameće. Svi znaju šta bi danas moglo da bude nacionalna izdaja. Mogu da razumem sve argumente, i za potpisivanje pakta i protiv, i za priznavanje Kosova i protiv. Razumem i taj „hoću-neću“ stav, ali nas ne vodi nikud. Ako vlast zaista veruje u neki od ishoda, treba da se pridržava onoga što je naumila. Ne može se biti u isto vreme i Vukašin Katić i knez Pavle. Ne ide. Stefan Slavković