Batrganje u blatu iskasapljenih ideala

Svemu ima vreme... vreme kad se ćuti, i vreme kad se govori... Sve je počelo iz čistog revolta, ideala, neprihvatanja da mi se urniše mladost i želje da država u kojoj sam rođen jednog dana bude sve ono što nije, što nikada nije ni bila. Na samom početku dato mi je do znanja da je mnogo lakše prihvatiti taj sadistički fetiš vlasti, ali tada nisam bio svestan koliko sve to daleko može da ode. Sve se dešavalo postepeno, korak po korak, pa je tako i moj prag tolerancije na pritiske rastao. Toliko da nakon etiketiranja od strane predsednika i medija, svakodnevnih uvreda i pretnji, uopšte nisam bio iznenađen epilogom tog revolta u avgustu prošle godine. Sačekuša na Bulevaru Evrope i dve frakture lica. Bulevar Evrope, simbolično, zar ne? Ni na tome se nije završilo, pretnje i fizički napadi se i nakon toga nastavljaju, ali odlučujem da to od javnosti sakrijem. Razlog tome je što nakon izlaska iz bolnice od javnosti ništa nisam dobio, nikakvu zaštitu, samo etiketu „prebijenog aktiviste iz Novog Sada“ i to da budem dodatno viktimizovan. To da sam samo predmet političke trgovine shvatam u martu kada sam uhapšen zbog pisanja na Tviteru. Taj događaj u pojedinim medijima prenet je tako da u naslovu nemam ni ime ni prezime, već sam bio samo „aktivista koji je preneo reči Dragana Đilasa“. Sve kroz šta sam prošao shvatao sam kao da se na mom primeru daje nauk mojim vršnjacima kakve su posledice tog revolta, te nisam dopuštao da ga ugase. To je bila obaveza koju osećam prema ovom društvu. Ipak, nakon svega odlučujem da stanem, zaćutim i preispitam sve ono što se dešavalo prethodnih godina u ovom radikalskom ćumezu. Tako je bilo sve do presude prošle nedelje za slučaj iz avgusta prošle godine. Šest meseci uslovne kazne zatvora za teške telesne povrede, to je kazna potpredsedniku Vlaške stranke koja je deo vladajuće većine u Novom Sadu. To nije kazna, to je ništa. Tog istog dana, dok „Vlasi“ slave pobedu nad „Istinom“, sud u Kruševcu umanjuje kazne napadačima na Borka Stefanovića na po dve godine zatvora. U oba slučaja reč je o krivičnom delu teških telesnih povreda, ali razlika u presudama su godine zatvora, jer jelte, nisam funkcioner i nisu zbog mene građani i građanke Srbije mesecima šetali i protestovali. Sa druge strane, momak mojih godina osuđen je na sto trideset dana zatvora zbog kršenja policijskog časa, dok nikakve reakcije institucija nije bilo u slučaju onih mamlaza što su u to isto vreme palili baklje i počinili krivično delo izazivanje opšte opasnosti za šta je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Ponovo suočen sa činjenicom da studiram pravo u državi koja je antiteza toga, na trenutak ponovo zavarniči revolt. Međutim, ćorsokak. Setim se svih beskrupuloznih posledica i tragedije ovog društva. Setim se vlasti, setim se opozicije. Setim se da smo taoci decenijske galerije usijanih glava, negacije političke kulture i odgovornosti, gde se sve svodi na trgovinu tuđim nesrećama sa ciljem da se uvale u poziciju iz koje se komforno raspolaže talačkim parama. Setim se da je zabranjeno pitati, ali i reči Borka Stefanovića da će za mlade da učini „isto ono što su oni učinili da opozicija pobedi Vučića. Ništa!“. Setim se da neki drugi iz opozicije prete revanšizmom i prozivaju predsednika na ferku. Nastavljaju pritom sa neodgovornim i opasnim narativom, koji se neće obiti njima o glavu i to bukvalno obiti o glavu, već nama, „običnim smrtnicima“. Tako ne razumem alternativu. Agonija u kojoj ne uspevaju da afirmišu sistem vrednosti bez kojeg ovo društvo nema budućnost traje duže nego što znam za sebe. Sada, kada ovom društvu pucaju poslednji šavovi, svaka reč je važna i svaka mu može biti presudna. No, umesto hlađenja, glave su nikada usijanije. Od konkretne politike ni traga ni glasa, dok sve pršti od tenzije i populizma. Ipak, to nije odgovornost samo ostarelih ideologa rijaliti politika, već i elita. Elita u četiri zida. Kulturne elite, akademske elite, medijske elite... čast izuzecima. Odgovornost i svih onih što se trude da preživljavanje u nenormalnom prihvate kao življenje, i to što se u živom blatu ograničavaju samo dve mogućnosti. Jedna je da se izbatrgaju i odu ako imaju tu mogućnost, a druga je pristajanje na baruštinu uz večito „valjda neće mene“ progutati neki krokodil ili krokodilčić. Tu ne mislim na moje vršnjake, jer ni za šta nisu odgovorni. Odrasli smo u trnju neodgovornih politika, u ruševinama društva i države. O nama, samo nekoliko meseci pre izbora, ni reči, dok reke mladih odlaze. Odlaze ne zato što ne mogu da prežive u nenormalnom, već zato što to nenormalno niko ne rešava. Sa druge strane, to blato trulog sistema vrednosti progutalo je mnogo mladih, pa se i njihovi snovi svode na to da baš oni postanu ti krokodili. U takvim okolnostima spremni su na sve da tu perspektivu odbrane, a ona je ukorenjena u ovoj vlasti. Nema puno budala poput mene koji će slepo verovati i boriti se za krvave ideale. Najveći deo mladih svakodnevno bije drugu bitku, za egzistenciju. Nisu svi roditelji uspeli da utabaju trnovite puteve svojoj deci kako bi imali perspektivu van ove deponije, pa su tako prepušteni sami sebi, poput onog momka osuđenog na sto trideset dana zatvora. Mi mladi pojma nemamo o našoj budućnosti, ali zato svi gore pobrojani imaju. Neka, bez obzira na to što pojma nemam, što u susret „praznika demokratije“ imamo odurnu atmosferu i što se taj dan svodi na to da od mene traže da im dam pravo da nastave i da dokrajče ovo društvo, praviću se kao da još uvek mogu da demonstriram minimum slobode. Nemam šta da izgubim ni čemu da se nadam, ali kad su mi do sada kasapljeni ideali izdržaću još ovaj put da ne budem „beli čovek“.