Životna sredina nije prioritet

Najnoviji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije dočekan je na različite načine. Premijerki se čini da je u pitanju daleko najbolji izveštaj u poslednjih nekoliko godina, nevladin sektor podvlači da se u njemu ipak nalaze brojne ozbiljne kritike, dok pojedini evroposlanici izražavaju sumnju da je njegov ton namerno ublažen da bi se pripomoglo predsedniku Srbije pred izbore (izveštaj potpisuje Oliver Varhelji koji se smatra saradnikom Viktora Orbana – najvećeg Vučićevog saveznika u EU). Uporedo sa kritičnim komentarima, ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović danima se upire da objasni da mlake ocene koje se ponavljaju iz godine u godinu zapravo ne govore da tapkamo u mestu. U stvari, kada se dva-tri uzastopna „ograničena napretka“ saberu, dobije se nešto prelepo, a svima koji su se ironično osvrnuli na takvu matematiku ministarka je uspostavila dijagnozu „anemične elementarne logike zaključivanja“. Na stranu naši „kognitivni kapaciteti“, u koje ministarka otvoreno sumnja, činjenica je da je prethodna godina bila prva od otvaranja pregovora o pristupu EU u kojoj nije bilo otvoreno nijedno novo poglavlje, dok smo zatvaranje jednog poslednji put doživeli 2017. godine. Početkom ove godine došlo je do izmene metodologije pregovora tako što su poglavlja grupisana u klastere koji će se otvarati i zatvarati tek kada za to ispune uslove sva njima obuhvaćena poglavlja. A znajući koliko su ekološki problemi (od prezagađenog vazduha, preko uništavanja reka, do otpada i sve štetnijih projekata koji se najavljuju) ušli u žižu javnosti, deluje neverovatno da je klaster koji je najbliži otvaranju upravo broj 4 („Zelena agenda i održiva povezanost“) koji obuhvata i poglavlje 27 – životna sredina. Napredak reformi u oblasti tog poglavlja detaljno obrađuju godišnji „izveštaji iz senke“ koje od 2014. godine objavljuje grupa nevladinih organizacija okupljenih u „Koaliciju 27“. Na predstavljanju poslednjeg (neposredno nakon pojavljivanja izveštaja EK) Antoan Avinjon iz Delegacije EU u Srbiji istakao je da se oni svakodnevno oslanjaju na njega u svom radu i ujedno i rešio dilemu sa početka rečima: „Mi iz EU koristimo frazu ’ograničeni napredak’ kada želimo da kažemo da je napredak bio ograničen.“ Ovoga puta fokus izveštaja iz senke stavljen je na netransparentni rad institucija i isključivanje građana iz procesa donošenja odluka o životnoj sredini. „Životna sredina u Srbiji je konačno postala tema, to smo svi konstatovali. Međutim ono što je možda bilo očekivano i čemu smo se nadali usled naraslog pritiska javnosti, zainteresovanosti pre svega za stanje životne sredine, a onda i za očuvanje prirodnih resursa, nije baš dovelo do očekivanih efekata. Životna sredina nije postala prioritet Vlade Srbije, a podaci i informacije o životnoj sredini nisu postali dostupniji. Naprotiv, ono što smo zapazili tokom rada na izveštaju jeste da su institucije postale sve zatvorenije, a podaci i informacije do kojih dolazimo i koji se objavljuju su nekad kontradiktorni, nekad nelogični, a vrlo često i nepotpuni“, kaže Tanja Petrović, direktorka Mladih istraživača Srbije. Dobar primer neusaglašenosti dostupnih informacija je ukupna količina otpada koja se proizvede u Srbiji za godinu dana. Ako pitamo Agenciju za zaštitu životne sredine, 2019. godine je stvoreno malo manje od 12 miliona tona otpada, dok na isto pitanje Republički zavod za statistiku odgovara - 66,5 miliona tona, što je razlika od čak pet i po puta. Ali još veći problem je kada do podataka uopšte ne može da se dođe. Novinarka Dina Đorđević iz CINS-a istakla je da od kada je formirana nova vlada i promenjeni resorni ministri gotovo je nemoguće dobiti ijedan inspekcijski nalaz u kome se konstatuje problem, zbog čega sumnja da bi danas bilo moguće uraditi istraživačke priče kakve su ranije objavljivali: „Navešću primer Ministarstva zaštite životne sredine, kada tražite danas inspekcijske nalaze oni će to produžiti na 40 dana, a onda će vas odbiti. Vi možete da se žalite kod poverenika, ali dođete u situaciju da neku informaciju objavljujete nakon godinu i nešto dana jer je i poverenik zatrpan sve većim brojem žalbi. Nije dovoljno samo objaviti informaciju, poenta je da ona bude blagovremena i da se da građanima u trenutku u kome oni možda mogu da odreaguju.“ A kada građani i uspeju da se informišu na vreme, čeka ih još niz prepreka ukoliko žele da se angažuju. Za javne rasprave se određuju minimalni zakonski rokovi, održava se veliki broj u kratkom vremenu (pa čak i u doba praznika), a poslednji odbrambeni bedem od građanske participacije država je podigla na samim vratima, gde se sve češće zainteresovana javnost deli na „konstruktivnu“ (recimo vlasnike imanja koja zahvata neki plan, kojima se zato priznaje da imaju direktan interes da učestvuju) i onu koja to nije – u šta spada i stručna javnost i obični građani koji su prosto zainteresovani ili zabrinuti zbog teme na dnevnom redu, a što se ne smatra dovoljnim razlogom da budu pušteni da uđu. Tako je, recimo, pravdajući se epidemiološkim merama, napravljen spisak podobnih prilikom rasprave o planu detaljne regulacije Makiškog polja (kojim je predviđena izgradnja naselja u zoni vodoizvorišta i zacrtana lokacija depoa budućeg metroa, pre nego što je uopšte usvojen plan njegove trase) i u slučaju rasprave o proceni uticaja na životnu sredinu fabričkog kompleksa Linglong. Izveštaji Koalicije 27 sadrže i niz preporuka Vladi za uspešno zatvaranje poglavlja o životnoj sredini i kada se novi uporedi sa prošlogodišnjim, slika je veoma sumorna. Čak 74 odsto preporuka iz 2020. godine nije ni delimično usvojeno, dok su samo dve od 135 ocenjene kao usvojene. U međuvremenu je takođe uočena potreba za izdavanjem novih preporuka (recimo, da svi procesi donošenja odluka koji mogu uticati na životnu sredinu budu odloženi dok se ne steknu epidemiološki uslovi da građani u njima učestvuju u skladu sa zakonima i Arhuskom konvencijom) tako da je broj neusvojenih preporuka narastao na 153. A ništa bolju sliku ne daje ni ovogodišnja „Knjiga preporuka“ Nacionalnog konventa o EU, koja u delu posvećenom poglavlju 27 konstatuje da svih 19 glavnih preporuka iznetih u prošlogodišnjem izdanju ostaju iste i u ovoj godini, sa dodatkom još jedne nove. U Knjizi se konstatuje da kada su u pitanju strateška dokumenta, Vlada potpuno ignoriše sopstvene obaveze: Strategija zaštite životne sredine za period od 2010. do 2019. već se 2012. godine pokazala nesprovodivom i potpuno nerealnom, ali nijednom nije inovirana, Strategija upravljanja otpadom za period od 2010. do 2019. godine je najvećim delom ostala nesprovedena... Takođe se navodi da je reforma čiji je cilj bilo brže izdavanje građevinskih dozvola za posledicu imala potpunu eliminaciju javnosti iz inicijalne faze pripreme planskih dokumenata, kada su sve mogućnosti i dalje otvorene. Javnost se uključuje tek pred usvajanje planskog dokumenta, kroz neobavezujuće institute javnog uvida i javne rasprave. „Kod velikog broja projekata stranih ili domaćih investitora u Srbiji, čak kada su u pitanju projekti od državnog značaja, imamo kršenje pozitivnih propisa – na primer, dobijanje dozvola za gradnju koje zaobilaze ili krše procedure procene uticaja na životnu sredinu ili kršenje emisija zagađujućih materija u vazduh (fabrika guma u Zrenjaninu, povećanje flotacije rudnika bakra Majdanpek, Borski kompleks, Železara Smederevo, proširenje rudnika Drmno). Za najavljenu investiciju eksploataciju jadarita (Rio Tinto) je urađen prostorni plan bez svih potrebnih osnova i podloga, a javnost Srbije ima veliko nepoverenje da će i ova kompanija kršiti propise i ostaviti zagađenu i devastiranu životnu sredinu u Srbiji“, piše u Knjizi preporuka. Oblast upravljanja otpadom, obuhvaćena poglavljem 27, jedna je od najnerazvijenijih. Izveštaj EK ukazuje da se samo tri odsto komunalnog otpada reciklira u Srbiji, dok je prosek za celu EU 48 odsto. Broj divljih deponija se procenjuje na oko 3.500, a iz Konventa ukazuju da trenutni napori na njihovoj sanaciji predstavljaju samo trošak koji se iznova vraća, a ne rešenje problema. „Slaba ili nikakva“ kaznena politika dovela je do toga da se od ukupno 816 očišćenih lokacija divljih deponija, na 746 nastavilo sa odlaganjem otpada. A kako opštine niko ne kažnjava za nepropisno odlaganje otpada, ne isplati im se da ulažu novac u izgradnju sanitarnih deponija, što povlači i nepopularno povećanje troškova odvoženja smeća za građane. Što se tiče opasnog otpada (hemikalije, farmaceutski otpad, katalizatori...) ne samo što u Srbiji ne postoje kapaciteti za tretman takvih materija, već ne postoji ni bezbedna deponija za njihovo odlaganje, zbog čega moraju da se izvoze. Naravno, priča o životnoj sredini ne može se odvojiti od pitanja klimatskih promena, a Srbija je na upravo održanom klimatskom samitu u Glazgovu još jednom potvrdila da nije spremna da doprinese obuzdavanju globalnog zagrevanja, odbivši da se pridruži grupi od preko 40 zemalja koje su se na samitu obavezale da će prestati da koriste ugalj. Time je Srbija ostala jedna od samo tri evropske države koje ni ne razmatraju takvu mogućnost, dok je već 16 država ili već napustilo ugalj ili se obavezalo da će to uraditi do 2030. godine. Iako je Evropska agencija za životnu sredinu izračunala da zagađeni vazduh u Srbiji godišnje dovede do preko 15.000 prevremenih smrti, a termoelektrane su nesumnjivo najveći izvor tog zagađenja, za predsednika Vučića evropska posvećenost zdravijim izvorima energije predstavlja modni trend. Ali takvi komentari čak nisu ni vrhunac licemerja – njega smo dostigli pre šest godina na prethodnom velikom klimatskom samitu u Parizu, kada se Srbija obavezala da će do 2030. godine smanjiti emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte za 9,8 odsto u odnosu na nivo iz 1990. godine. A tada je, usled kolapsa industrije koji je pratio raspad Jugoslavije, Srbija već emitovala 25,1 odsto manje takvih gasova nego 1990. godine, što znači da u trenutku u kome su se države EU obavezale da će smanjiti emisije za 40 odsto, Srbija zapravo obećala da će u narednim godinama svoje povećati za 15,3 odsto. Ako uz sve pobrojano Evropska komisija smatra da smo najbliže otvaranju pregovaračkog klastera zelene agende – kakvo li je stanje tek sa ostalim klasterima? Luka Petrušić