Glasanje do iznemoglosti

Nekad se govorilo da je nešto rastureno ko bugarska skupština. Danas bi se moglo reći da se nešto sastavlja ko bugarska vlada. Dvaput su već ove godine Bugari izlazili na parlamentarne izbore, i oba puta je epilog bio isti: nijedna stranka kojoj je poveren mandat za formiranje vlade nije uspela da namakne funkcionalnu većinu, pa zemljom od maja naovamo upravlja prelazna, ekspertska vlada, a ponovljena glasanja su zakazivana najkasnije dva meseca po raspuštanju tek oformljenih saziva parlamenta. I tako je Bugarska stigla do retkog „dostignuća“: nakon aprilskih i julskih, tamo će 14. novembra uslediti i treći parlamentarni izbori u samo sedam meseci, s tim što će - prvi put istovremeno - tada biti održani i oni predsednički. Aktuelnom šefu države Rumenu Radevu u januaru ističe mandat, te se spajanje izbora nametnulo kao racionalan potez: ako ništa drugo, država će tako nešto para sad i uštedeti, kad ih je već prethodno na organizovanje ponovljenih glasanja neplanirano morala da dodatno troši. Moglo bi se onda pomisliti kako su bugarski birači i partije za koje glasaju (ili ne glasaju: koliko god je u aprilu izlaznost bila loša, jedva preko 50 procenata, u julu je bila još gora, malo iznad 42 odsto) najveći deo godine proveli jureći za sopstvenim repom, ne postižući ništa - i, mada bi se aktuelna situacija donekle mogla i tako opisati, to ipak ne bi bila ni tačna, ni fer procena. Za početak, neka vajda je već i to što posle više od deset godina (s jednim prekidom), Bugari od proleća naovamo konačno nemaju nad glavom Bojka Borisova, čiji je korumpirani režim zemlju dodatno unazadio, ostavljajući je po gotovo svim relevantnim parametrima daleko na začelju među članicama Evropske unije. Istina, sva istraživanja javnog mnjenja sugerišu da je partija bivšeg premijera, Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB), na putu da, kao i u aprilu, ponovo osvoji pojedinačno najviše glasova - u julu je marginalno bolji skor zabeležila populistička stranka Postoji takav narod (ITN), otad u slobodnom padu; ali kako su se druge političke snage, svaka za sebe, sanitarnim kordonom ogradile od Borisova, odbacujući svaku mogućnost postizborne saradnje s GERB i njenim podjednako diskreditovanim saveznikom, partijom turske manjine Pokret za prava i slobode (DPS), preovlađujuće mišljenje među analitičarima je da GERB neće tako lako natrag na vlast. Drugi razlog zbog koga se vreme između aprilskih i ovomesečnih izbora ne može smatrati protraćenim jeste to što se prelazna vlada pokazala efikasnijom nego što bi se od jednog kabineta s vrlo ograničenim rokom trajanja moglo očekivati. To se u prvom redu odnosi na napore uložene u demontažu, ili makar demaskiranje koruptivno-klijentelističkog sistema po čijim uzusima Bugarska odavno funkcioniše - što je poduhvat za čiju realizaciju su, naravno, potrebne godine, ali u koji je neko najzad morao da se upusti. A upravo je učinak na tom planu dvojice najistaknutijih ministara u prelaznoj vladi kreirao konstelaciju u kojoj bi, barem sudeći po anketama, politički odnos snaga nakon trećeg glasanja mogao da se promeni taman onoliko koliko je potrebno kako bi se konačno stiglo do vlade u punom mandatu. Ta dvojica sad već bivših ministara su Kiril Petkov i Asen Vasilev, koji su sredinom septembra napustili resore koje su dotad predvodili (prvi ekonomije, drugi finansija), i obznanili formiranje vlastite stranke, Nastavljamo s promenama (PP). A ona će - predvodeći istoimenu koaliciju u kojoj su i liberalni Volt, te jedna od brojnih bugarskih partija neobičnog naziva, Srednja evropska klasa (SEK) - na nedeljne izbore izaći s očekivanjem da će se uzdići do statusa nezaobilaznog činioca u pregovorima o sastavljanju vlade. Iako se novom akteru na političkoj sceni predviđa treće, u najboljem slučaju drugo mesto po broju osvojenih glasova - za koje će se boriti s još jednom kompromitovanom partijom „starog režima“, Bugarskom socijalističkom partijom (BSP), prema kojoj otklon novostasalih stranaka i pokreta ipak nije toliki kao prema GERB, verovatno i zato što će se bez BSP teško doći do nove vladajuće većine - i to s velikim zaostatkom u odnosu na Borisovljevu stranku, glavni razlog zbog koga se na PP gleda kao na „faktor iks“ u postizbornim pregovorima jeste što se procenjuje da je to partija s potencijalno najvećom rezervom glasova među neodlučnim biračima i apstinentima. Galupova anketa, recimo, sugeriše da je među neodlučnima skoro četvrtina njih (24,1 odsto) najbliža tome da podrži upravo PP, naspram samo 5,7 odsto onih koji razmišljaju o tome da glasaju za BSP (ili pak 13,4 odsto za GERB). Pošto su politički diletantizam ITN i nadobudnost njenog lidera, estradnog televizijskog voditelja Stanislava Trifonova, u međuvremenu više nego prepolovili popularnost te stranke u odnosu na njen rezultat u julu (pri čemu je upitno da li je ozbiljna saradnja s ITN uopšte moguća), u PP se verovatno nadaju što boljem rezultatu druge na antikorupcionaškom sentimentu okupljene koalicije, Demokratska Bugarska (DB): taj blok, kome je u julu zamalo izmaklo treće mesto po broju osvojenih mandata, deluje kao najprirodniji saveznik dvojca Petkov-Vasilev. Ali koliko god glasova da dobiju PP i DB, do nove vladajuće većine se neće moći bez udruživanja ili s ITN, ili s BSP - a najverovatnije s obema. A to bi bila prilično čudna vlada... Nasuprot komplikovanom putu do nove izvršne vlasti, s predsedničkim izborima stvari su mnogo jednostavnije. Ostanak Radeva na funkciji je izvestan, i jedino pitanje koje se postavlja jeste može li se desiti da on i potpredsednica Ilijana Jotova (u Bugarskoj, kao u Americi, predsednički kandidati na izbore izlaze u paketu s izabranikom za potpredsedničko mesto) do pobede dođu već u pravom krugu, ili će za to biti potreban i drugi. Kandidaturu Radeva, osim BSP koja je uz njega bila i pre pet godina, podržavaju PP, ITN i još jedna antikorupcionaška koalicija (s naglašenim afinitetom za uskličnike), Ustani BG! Mi dolazimo! - do jula poznata kao Ustani! Mafija napolje!. Glavni rival aktuelnog šefa države biće Anastas Gerdžikov, rektor Sofijskog univerziteta, koga podržava GERB, ali najviše čemu može da se nada jeste ulazak u drugi krug. Kandidata je inače mnogo (pa puta dva, s obzirom na to da svaki ima i svog kandidata za potpredsednika): kao u Srbiji, pa još gore. Nesrazmerno mnogo toga u vezi s ishodom predstojećeg glasanja ne zavisi ipak od stranaka, pojedinačnih kandidata i njihovih programa, već od tri specifične okolnosti. Najpre, tu je apatija birača, usled koje, kao što pokazuju podaci iz aprila i jula, na birališta izlazi sve manji i manji broj ljudi, dok naspram nje trenutno stoji tek delimično probuđeni entuzijazam izazvan pojavom nove stranke. Od uticaja bi moglo biti i to što se izbori održavaju u vreme kad je četvrti talas pandemije u Bugarskoj na vrhuncu i zemlja obara negativne rekorde po broju preminulih na dnevnom nivou - mada, opet, to ne mora ništa da znači: i vrh trećeg talasa poklopio se s aprilskim izborima, pa je na njih izašlo više ljudi nego u julu, kad je epidemiološka situacija bila neuporedivo povoljnija. Konačno, nije sasvim bez značaja ni što će se, kao i u julu, na svim biračkim mestima na kojima pravo glasa ima više od 300 ljudi glasati isključivo uz korišćenje glasačkih mašina, jer to usporava sam proces glasanja - i možda dodatno smanjuje izlaznost. Mada, ako je alternativa i četvrti izlazak na birališta u kratkom roku, verovatno svaka cena koju treba platiti da bi se to izbeglo deluje prihvatljivo. Vladan Marjanović