Želimo da budemo veliki i jaki, a sve smo jadniji i bedniji

Razgovor o opštim izborima s Jovom Bakićem, profesorom sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ne počinjemo s procentima i postizbornom kombinatorikom, već s prvim incidentom koji je izbore obeležio. Oko RIK-a su nikle barikade, pojavila se i policija, a ulazna vrata su se otključavala po potrebi. „Ranije me je uvek nerviralo što CeSID ili neka druga kuća izađe s podacima na osnovu uzorka od 50 odsto, a RIK tek obradio dva odsto glasova. Ali, mogli su da kažu: nećemo se oglašavati na sat ili dva, nego ćemo ujutro u devet dati prvi preliminarni izveštaj. Ovako su pri prvom javljanju, na osnovu nekog malog uzorka, rekli da Vučić vodi sa sedamdeset i nešto odsto, i to dok se na mnogim biračkim mestima u Srbiji još glasalo. Ni te barikade, koje su sasvim u skladu s Vulinovim budalaštinama o mogućim neredima, nisu doprinele ozbiljnosti izbora od kojih svakako nisam imao velika očekivanja. Ipak, priznajem da sam, videvši neverovatne gužve i redove, donekle uporedive s onima iz septembra 2000, taj izborni dan proveo misleći da je ovaj režim dozlogrdio i Bogu i ljudima. Pokazalo se da možda Bogu i jeste, ali da građanima ove zemlje nije, a pokazalo se na kraju i da je RIK svoj posao obavio valjano. Dobiti 2,1 milion glasova na predsedničkim izborima, oko 100.000 više nego na prethodnim, jeste veliki uspeh, šta god ko mislio o Vučiću, a ja o njemu mislim sve najgore“, kaže Bakić za NIN. Šta je predsednik dobio pobedom, osim novog mandata? Pojačao je sopstveni legitimitet. DŽabe sada mojim raznim istomišljenicima zbrajanje procenata i mandata, sadašnjih i prošlih, jer SNS ne igra nikakvu političku ulogu. Kao i u svakom autoritarnom režimu, za sve se pita jedan čovek, pa onda njegov najuži krug saradnika, od kojih su neki i mafijaši. Ostali su samo dobro plaćeni dekor. Da li je odluka RIK-a obezbedila Vučiću prostor da prvi iznese i protumači rezultate? I ranije je RIK čekao da se Vučić prvi oglasi. On je izvanredan metodolog vlasti. Otkad postoji višestranačje u Srbiji, on je najveštiji u uokviravanju ispitivanja javnog mnjenja, procenata, uopšte brojki, iako je pravnik po profesiji. No, interesantno je da to radi sam. Ne verujem da je to biračima bogzna koliko zanimljivo, ali očigledno njemu jeste. Neka njegova psihička idiosinkrazija, čak ne antipatična koliko neke druge. Za razliku od većine političara, on čita i uči. Osim njega, to možda još jedino rade u koaliciji Moramo. Pre njega, to je radio još samo Zoran Đinđić. Jedan od najvećih problema Vučićeve opozicije, ili, ako hoćete, nosilaca režima iz perioda 2000-2012, jeste to što nisu učili, već ih je interesovao samo novac. Sad su ljuti što više nemaju novca nego što imaju, a i dalje nisu spremni da uče. Samim tim ne mogu da odgovore na potrebe glasača. SNS ume? Za deset godina, on je napravio važne auto-puteve. Za dvanaest godina, bivši režim nije napravio ni od Beograda do Subotice, a valjda su toliko mogli. Ogroman novac iz EU se slio ovde, a od pitanja gde je taj novac nestao interesantnije je pitanje zašto niko nije odgovarao zbog toga. Sanader u Hrvatskoj je i napravio auto-puteve i grdan novac prisvojio, a u zatvoru je. Zvanična statistika RZS-a pokazuje da se u periodu 2000-2012. svega više izgradilo – osim auto-puteva. Pitali ste o potrebama, Vučić zna da se ovde bezmalo oduvek pričalo o Koridoru 10 i njegovom simboličkoj značaju. Auto-putevi su široki, vide se, ljudi se po njima voze. Razumem da neki naši sugrađani zbog toga žele da mu daju glas, ali ne razumem da im mafijaško kidnapovanje republike predstavlja prihvatljivu cenu za to. Da li je dovoljan razlog da se glasa za mafiju to što nam je zaposlila članove porodice? A opet, ne može se reći da smo tek sa SNS-om razvili sitnosopstvenički refleks, na osnovu kojeg su mnogi imali dobar politički život, od SPS-a do DS-a, a Dinkić možda i ponajviše. Problem je što takav stav ne uništava samo državu, nego i društvo. Želimo da budemo veliki i jaki, a zapravo smo sve jadniji i bedniji, što su ovi izbori opet pokazali. Šta ste očekivali od izbora? Za početak, izlaznost manju od blizu 60 odsto. To me je bilo ohrabrilo, ali sam onda video rezultate. Nisam očekivao Zavetnike u Skupštini, bez obzira na smanjivanje cenzusa na tri odsto i na solidan nastup Milice Đurđević Stamenkovski na N1, jer sam mislio da će antirežimski nacionalisti prozreti da je reč o rezervi SNS-a koju će Vučić iskoristiti kad mu bude trebalo. Iznenadio me je bolji uspeh SPS-a u Beogradu, s obzirom na njihov dugotrajni pad u glavnom gradu. Ostalo je bilo u granicama očekivanja. Deo opozicije koji je bojkotovao izbore 2020. ovaj put je na izborima učestvovao, iako se uslovi nisu značajno promenili. I domaći i međunarodni posmatrači kritikovali su izborni proces. Treba li sad prihvatiti rezultate ili, kako se često čuje, „braniti svaki glas“? Da bih odgovorio na to pitanje, moram da se pozabavim motivima bojkota. Dragan Đilas i Vuk Jeremić nisu imali razvijenu stranačku infrastrukturu, pa su na talasu građanskog nezadovoljstva autoritarnim režimom rešili da i sami budu veliki zagovornici bojkota. S druge strane su zahvaljujući premoći u nerežimskim sredstvima masovnog opštenja postavili diktat da je svaki učesnik na izborima zapravo saradnik režima, što je bilo nepravedno i netačno. A razlozi su jasni, posebno za Đilasa. Kada svi nestanu iz institucija, nestaće dotok novca koji je neophodan za funkcionisanje političkih organizacija. Jedini koji će i dalje imati novca za to biće Đilas. Meni je to bilo jasno, a nejasno mi je bilo kako to drugi ne vide. Nažalost, imamo posla s politički neobrazovanim, da ne kažem nepismenim narodom, nezavisno od opredeljenja ili staleža. Stranačke infrastrukture su se u međuvremenu izgradile, odlučilo se da se izađe na izbore, pa je objavljen novi diktat: u Beogradu pobeđujemo sigurno, a možda i u Srbiji. Dobar deo naroda koji je pre dve godine apstinirao sad je izašao. Iako se izborni uslovi od tad takoreći nisu promenili, osim što su možda i gori, nešto se ipak jeste promenilo: iz naprednjačke akademije pojavili su se neki mladi ljudi koji govore uglas, ne dozvoljavaju drugima da dođu do reči, a voditelji ih očekivano ne udaljavaju, iako se govedo tera u štalu, a ne pred kamere i u Skupštinu. Za gubitak merila najodgovorniji je režim, ali je odgovorna i opozicija, koja izlaskom na izbore režimu jeste dala legitimitet. Mislite da je izbore trebalo bojkotovati? Nisam bio za bojkot ni 2020, jer je moje političko uverenje da je izborna borba nezamenjiva sve dok postoje izbori. Podsetiću, Milošević je pao jer je izgubio od Koštunice na predsedničkim izborima, iako je njegova stranka na republičkom nivou pobedila. I, dok SPS od 2000. svega tri godine nije bio na vlasti, SNS bez Vučića ne bi postojao ni dan. Ali preduslov izlaska na izbore je spremnost na okršaj u slučaju dokumentovanja krađe glasova. Ipak, deluje da nepravilnosti na ovim izborima nisu uticale na rezultate. Kako komentarišete Vučićevu najavu da će napustiti čelo SNS-a? Ne verujem da kaže istinu ni kad mu se omakne. Ne bi me iznenadilo da za mesec dana kaže da će, zbog teške situacije u Ukrajini, posledično i Srbiji, suprotno svojim željama provesti još jedan mandat na čelu naprednjaka. Retki su slučajevi da neko održi kontrolu nad partijom sa čijeg je čela sišao. A Vučić najbolje zna da su stranački prevrati tada izvesniji. Kako vam je delovao njegov nastup posle izbora, nakon što je SNS osvojio znatno manje glasova nego prošli put? Vučić je ozbiljan političar i za kratko vreme je poslao nekoliko poruka. Prva je Ivici Dačiću, da se ne zavarava da ga podrška na predsedničkim izborima na nešto obavezuje. Zato je obraćanje iz štaba SPS-a ličilo na parastos, a ne na nastup stranke koja je napravila najbolji rezultat u poslednjih deset godina, otkako je u vlasti sa SNS-om. Vučić je dalje rekao da je neodgovorno osvajati glasove na račun putinofilije, u čemu se mogao prepoznati Dačić, ali i krajnja desnica, zbog koje je tobože izuzetno zabrinut, iako ju je sam stvorio. Poručio je i jednim i drugima: ako Rusiji uvedem sankcije i okrenem se ka Zapadu, nećete dobro proći. U slučaju pojedinaca u SPS-u, to može da znači i zatvor. Treća poruka bila je pružanje ruke Đilasu: eto, dok se nas dvojica gložimo, drugi nas napadaju i profitiraju. S obzirom na etičke i druge kvalitete Dragana Đilasa i pojedinih oko njega, verujem u moguću koaliciju velikih suparnika. Možda ne sad, ali kad promene u međunarodnim odnosima to dozvole i zatraže. Ne mislim da je Vučić već odlučio šta će da radi. Pokušaće da nastavi politiku balansiranja u kojoj ne nalazim ništa loše. Za nas nije pametno da se ma kojoj velikoj sili zameramo, jer će nam u tom slučaju izbor biti da li ćemo da umiremo od gladi ili od smrzavanja. Dolazak diplomatskog teškaša kakav je Kristofer Hil, koji je i pred američkim Senatom rekao da su mu ciljevi u Srbiji eliminacija Miroslava Dodika, međusobno priznavanje Srbije i Kosova i ograničavanje uticaja Rusije i Kine, pokazuje promenu vetrova. Da li je Srbija zaista skrenula udesno, s obzirom na to da je broj glasova desnica takoreći prerasporedila na nove opcije, uz neveliki rast? I da li je sva desnica režimska? Poznajem Boška Obradovića i cenio sam njegovu srčanost, ponekad nedovoljno promišljenu. Mislio sam da nema želju da sarađuje s režimom, što i sam govori, ali uključivanje Branislava Nestorovića i ove druge, režimske struje POKS-a u koaliciju sugeriše da će Vučić u svima njima verovatno imati svoje ljude. Miloša Jovanovića takođe poznajem, reč je o obrazovanom, pametnom čoveku. Znak sumnje nad NADA je daleko manji nego nad Zavetnicima i Dverima, ali postoji. Ipak, ako uključimo desne aktere koji nisu prešli cenzus, dolazimo do zbirno blizu dvadeset odsto glasova, što nije malo s obzirom na finu izlaznost. Glasačko telo SNS-a takođe većinski naginje udesno, makar i latentno. Verujem da bi mnogi njihovi glasači na osnovu predizborne kampanje poverenje dali Obradoviću ili Jovanoviću, da ne zavise od Vučića, što predsednik zna. No, nema sumnje da će on pod pravim okolnostima praviti geopolitičke zaokrete Srbije koji će imati i ideološku dimenziju. Ako se okrene ka Zapadu i uvede sankcije Rusiji, nema dileme da će uz svesrdnu podršku SAD i EU ovde zavesti još rigidniji autoritarni režim koji će utišati ili eliminisati desne i rusofilne elemente. Ako odbije da Rusiji uvede sankcije, po cenu da nam EU uvede sankcije, to će važiti za prozapadne elemente. I, iako verujem da priželjkuje scenario veće autoritarnosti, ne mislim da je srećan razvojem situacije. S obzirom na ideološki novi saziv Skupštine, očekujete li bližu saradnju lista UZPS i Moramo? Sticaj prilika će ih na to uputiti. Sarađivaće i s nekima sa desnice, recimo s listom NADA, oko unapređenja političke kulture i pojedinih zakonskih predloga. Ima mišljenja da je UZPS s dvanaest partija i organizacija morao da osvoji više od 13,57 odsto glasova, uprkos dugoj kampanji blaćenja. Da li se slažete? Svojevremeno sam Đilasu rekao da ne razumem njegovu ambiciju da se bavi politikom, da je to iluzoran posao, osim ako želi da pomaže Aleksandru Vučiću. On je idealni opozicionar koji nikada na vlast doći neće. Ta lista je skupina bivših političara koji još nisu shvatili da su bivši. Nesreća je što padaju nedovoljno brzo. Da li će njihov pad uticati na listu Moramo – političare koji kao da još nisu shvatili da su političari? Tu trvenja ima odavno i nastaviće se, kao i saradnja. Dok sam slušao govor Dobrice Veselinovića, propraćen na kraju pesmom, podsetio me je na govor Tonija Blera kada je dobio prve izbore. Bler je rekao: svanula je zora, a ovde se pominje praskozorje. Sve se bojim da su sličnosti namerne. Ovaj govor je bio krajnje neprimeren, jer je izborni uspeh možda veliki za organizaciju, ali je ipak mali za Srbiju. Slavilo se u žalosnom trenutku. Lično poznajem oko 25 odsto ljudi na listi Moramo, većinu veoma cenim, glasao sam za njihove predstavnike na sva tri nivoa, ali nažalost moram da kažem da ne očekujem mnogo od njih, jer ne verujem u potencijal ljudi koji vode tu koaliciju. Mislim da još razmišljaju kao nevladina, a ne kao politička organizacija. Biću srećan ako me pozitivno iznenade. Koalicija oko SNS-a će prvi put imati manje od 126 poslanika u Narodnoj skupštini, a u Beogradu je sa Šapićem osvojila skoro 30 odborničkih mandata manje nego 2018. Da li je SNS pred krizom? Kriza je preteška reč, jer je nevažno kako će se ti ljudi u parlamentu zvati – SNS, Zavetnici, POKS, pa i SPS – oni će imati istu funkciju i istog šefa koji će biti okružen gotovo istim ljudima, od kojix su neki, kako sam rekao, mafijaši koji su oteli republiku. Da zaista jesu u krizi, tukli bismo se po ulicama. Stefan Slavković