Каже се да мир, стабилност, сурадња, прогресивне политике и друштвени просперитет на југоистоку Европе увелике овисе о односима између Хрватске и Србије, Срба и Хрвата. Од почека (1991) другог рата у 20. стољећу између Хрвата и Срба прошло је више од три деценије. Од потписивања споразума о миру и политичким односима (1995) прошло је више од 25 година. Исто толико времена прошло је од потписивања Споразума о нормализацији односа између Хрватске и Србије (тада још Савезне Републике Југославије) из 1996. У тих готово три деценије било је раздобља без политичке сурадње или са на минимум сведеном сурадњом у политичкој сфери (прве четири године, од 1996. до 2000. и задње четири године, од 2018. до 2022) и раздобља са политичком сурадњом већег или мањег интензитета (од 2000. до 2018). У том је раздобљу манифестирано и/или исказано највише геста различитих врста жаљења или извињења због ратних жртава и дистанцирања од ратних политика. У том је раздобљу потписано много међудржавних споразума (укључујући и Споразум о заштити права националних мањина) те постигнута значајна економска и културна размјена. Међутим, у том раздобљу Србија и Хрватска нису завршиле своје унутрашње и међусобне политичке ратове. Самим тиме нису изградиле ни потпуни мир. То и њих и регију чини политички недовољно стабилним, а међусобну сурадњу лимитираном и крхком. У том раздобљу нису успјеле развити одрживе прогресивне политике и одржив друштвени просперитет. Зашто је то тако? Зашто су политички мир и сурадња између Југославије и Њемачке или Југославије и Италије након Другог свјетског рата унаточ политичким, идеолошким и геополитичким разликама брже обновљени и развијани неголи што се то догађа између Хрватске и Србије? Више је разлога зашто се политички мир међу Србима и Хрватима брзо урушава а политички рат брзо разбуктава.