Pravne granice jednostranih korekcija cena

Krajem maja objavljena je vest da će zbog povećanja svetskih cena avionskog goriva domaće turističke agencije od klijenata zahtevati doplatu svih aranžmana koji uključuju avionski prevoz. Takva doplata plaćala bi se paušalno, a njena visina zavisila bi samo od zemlje putovanja. Politika od 28. maja piše da je neki vid paušala, uz zalaganje udruženja YUTA, već dogovoren između agencija i da bi putnici trebalo da plate doplatu od 30 evra ako idu u Grčku, 40 evra za putovanje u Tursku i 50 evra ako im je krajnja destinacija Egipat. Za putnike je ključno pitanje da li i u kom obimu njih obavezuje povećanje već ugovorene cene za iznos dodatnog paušala. Da li putnik mora platiti taj dodatak i može li putovati ako ga ne plati? Ako ga ne plati, da li može odustati od aranžmana kao da ga nije ni zaključio i tražiti da mu se vrati sav ranije uplaćeni novac? U pravu u načelu važi princip striktnog važenja ugovora što znači da je svaka strana dužna ispuniti obavezu na način i u visini koji su dogovoreni i nikako drugačije („ugovor je stranama zakon“). Smisao ugovora kao pravnog instituta nije samo u tome da se stvori pravno pokriće za određenu ekonomsku transakciju (pribavljanje dobara i usluga) već i da se ustanovljenjem tvrdih prava i obaveza stvori izvesnost u poslovanju za kompanije i izvesnost u izdacima za korisnike usluga. Međutim, od načela da promenjene okolnosti nemaju nikakav značaj za ugovorenu cenu turističkog aranžmana savremeno pravo već tradicionalno pravi izuzetak. Turistička agencija ima zakonsko pravo da na osnovu člana 876 Zakona o obligacionim odnosima i člana 101 Zakona o zaštiti potrošača naknadno koriguje visinu već ugovorene cene. Posredi je sasvim legitimna, ali i ujedno samo vrlo izuzetna mogućnost čiji su zakonski uslovi određeni restriktivno. Prema Zakonu o zaštiti potrošača naknadno menjanje cene turističkog aranžmana naviše moguće je samo ako je mogućnost naknadne korekcije cene predviđena u ugovoru, a i onda samo pod uslovom da ugovor u isti mah predviđa i da se korekcija usled budućih okolnosti može izvršiti i u obrnutom smeru – naniže. Time se stvara ekvivalencija u značaju promenjenih okolnosti za obe strane u ugovoru, tako da aranžman može naknadno poskupeti, ali i pojeftiniti. Nadalje, da bi izmena cene naviše bila zakonita nije dovoljno da postoje bilo koje, sasvim opšte promenjene okolnosti. Promena cene je pravno valjana samo kao korekcija cene u zakonski tačno određenim grupama posebnih okolnosti. Između ostalog, Zakon o zaštiti potrošača predviđa u tom pogledu da je jednostrana korekcija cene aranžmana dozvoljena kada dođe do promene „cene prevoza putnika do koje je došlo usled promene cene goriva ili drugih izvora energije“. Pri tome se naknadna korekcija cene aranžmana naviše mora pravdati promenom u tačno i konkretno utvrđenoj ceni prevoza putnika. Turistička agencija, dakle, sme da poveća cenu aranžmana, ali samo kada ona, uprošćeno rečeno, svako sedište u avionu zaista plaća više nego što je u prvobitnom obračunu bilo predviđeno, a i tada samo pod uslovom da je razlog za to – poskupljenje goriva. Zakon o zaštiti potrošača postavlja za jednostrano povećanje cene aranžmana i formalne uslove. Cena aranžmana se može povisiti jednostrano samo ako je putnik o tome obavešten najmanje 20 dana pre početka putovanja i ako to obaveštenje sadrži dokumentovane razloge za korekciju cene, što znači da agencija putnicima mora da predoči i jasan obračun troškova prevoza. Konačno, jednostrana korekcija cene naviše dozvoljena je samo kada ne prelazi osam odsto ukupne ugovorene cene aranžmana. Ako je agencija ispoštovala sve navedene uslove, putnik mora pristati na tako određenu novu cenu i ne može odustati od aranžmana zbog izmenjene cene. U slučaju da agencija želi povisiti cenu za više od osam odsto ona može učiniti i takav predlog – ali onda putnik može odustati od celog aranžmana i tražiti da mu se vrati svaki uplaćeni dinar. Iz rečenog sledi, da se vratimo na vesti o paušalnim doplatama aranžmana, da ideja paušalnih doplata, čini se, zasada nije u potpunosti u skladu sa režimom zaštite prava putnika koju predviđa Zakon o zaštiti potrošača. Kupac aranžmana sa stavkom avionskog prevoza do Soluna i kupac aranžmana sa stavkom avionskog prevoza do udaljenog ostrva Krit, prema Zakonu o zaštiti potrošača, kada su ispunjeni svi uslovi, može biti obavezan da doplati višu cenu prevoza samo onoliko koliko je ona viša za njegovo konkretno putovanje i samo onoliko koliko je poskupljenje zaista uzrokovano rastom cene goriva. Kao dodatna teškoća kod naknadnog povećanja cene ugovorenog aranžmana može se u našoj zemlji javiti i gore već pomenut uslov da povećanje cene kao opcija mora između agencije i kupca aranžmana biti, kako stoji u Zakonu o zaštiti potrošača, „ugovorena“. Ta naizgled jednostavna formulacija otvara jedno suptilno pitanje koje se tiče problema da li se takvo pravo može osim u ugovoru u užem smislu predvideti i u opštim uslovima putovanja. Osim toga, naše pravo tradicionalno (član 876 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima) predviđa obavezu ispisivanja opcije povećanja ugovorene cene u potvrdi o putovanju, što se u smislu potrošačkog prava može tumačiti kao dodatna pogodnost, kao surplus za potrošače zagarantovan posebnim propisom. Iz svega rečenog vidi se da materija naknadnog povećanja cene putnog aranžmana nije jednostavna i da sud o pravnoj dopuštenosti povećanja ugovorene cene zavisi od sume prilika u svakom pojedinačnom slučaju (šta piše u ugovoru, kako su sastavljeni opšti uslovi poslovanja itd.), kao i od pravnih pitanja u pogledu kojih se, dok ih ne razreši sudska praksa, mogu zastupati različita mišljenja. U slučaju gde se potvrdi da neki od formalnih ili materijalnih zakonskih uslova za povećanje cene nije bio ispunjen, doplata za novu cenu ne bi imala valjan pravni osnov. Citirani domaći propisi ne predviđaju obavezu povećanja cene aranžmana, već samo jednu mogućnost o kojoj bi svaki učesnik na tržištu, na osnovu svoje poslovne politike, trebalo da odluči da li će je i kako će je koristiti. Akterima na tržištu pravila slobodne tržišne utakmice moraju ostaviti pravom priznat prostor da samostalno reaguju na fluktuacije na tržištu, dok se na dogovore o zajedničkom nastupu u savremenoj ekonomiji gleda sa manje naklonosti nego u ranijem privrednom sistemu, budući da osim pozitivnih efekata imaju i negativne posledice na principe slobodne konkurencije. Povećanje eksternih troškova se u klasičnoj savremenoj privredi amortizuje pre svega kalkulisanjem rizika već u početnu cenu proizvoda po kojoj se on u startu nudi na tržištu, zatim disperzijom rizika kroz proračunatu politiku cena manje rizičnih proizvoda, osiguranjem pretećeg rizika kod osiguravajućih kuća i konačno stvaranjem redovnih poslovnih rezervi. U kapitalističkoj privredi je prevaljivanje novih troškova za pružanje već ugovorenih usluga na klijente zadnja mera i praktično se teško može sprovesti bez sporednih negativnih efekata. Ukratko, naknadno povećanje cene ugovorenog turističkog aranžmana jeste dozvoljeno, ali samo izuzetno i samo u okviru zakonom tačno predviđenih uslova. Reč je o složenim propisima, preuzetim iz evropskog prava, koji zahtevaju sagledavanje svih prilika konkretnog slučaja i razrešenje još otvorenih pravnih pitanja. Zadnju reč imaju stavovi sudske prakse, koja će u našoj i drugim evropskim zemljama, svi se nadaju, naći najbolji put i način da uskladi različite, ali vrlo razumljive i sasvim opravdane interese raznih strana u materiji svima dragih turističkih aranžmana.