Vreme je za restart opozicije

Pokret Dosta je bilo nastao je na ideji restarta sistema, a ta odrednica možda najbolje opisuje šta je trenutno potrebno opoziciji u Srbiji. Kompletan restart, novi početak i neka nova pravila igre i pre svega međusobnih odnosa. Iako postizborna dešavanja ne govore o tome da će doći do restarta, već suprotno – da se suštinski ništa neće promeniti i da će se čak vratiti na početna polazišta, gde ratuju svi protiv svih, što se samo malo primirilo tokom izbora - suštinski ulazimo u novu fazu pregrupisavanja, a možda i samog definisanja opozicije. Nisam od onih koji su verovali da je moguća promena vlasti na nacionalnom nivou zbog okolnosti u kojima su se izbori održavali i u kojima se održavaju već desetak godina – tu pre svega mislim na propagandne medije, odsustvo istinitog informisanja građana i ogromnih finansijskih, psiholoških, pa i fizičkih pritisaka na birače. Nisam ni od onih koji smatraju da je u takvim okolnostima opozicija kriva za to i da je glavni problem u opoziciji. Ali da nešto mora da se menja – mora. A najbolji pokazatelj toga je što su građani u Beogradu glasovima „smenili“ Gorana Vesića, Aleksandra Šapića i Aleksandra Vučića, time što je 70.000 njih više glasalo za opoziciju – a činjenica da se Vesić najviše smejao na konstitutivnoj sednici Skupštine grada Beograda i da je Šapić izabran za gradonačelnika je samo posledica odnosa u opoziciji. I opozicija je ove izbore izgubila svojim potezima. Prošle nedelje sam držao predavanje studentima različitih obrazovnih profila u Novom Pazaru, u organizaciji jednog udruženja mladih iz tog grada, na temu izbornog sistema i kako je to u stvari mehanizam koji prevodi glasove u mandate, a ti mandati (odbornici ili poslanici) kasnije određuju vlast. I upitao sam ih kako je moguće da opozicija u Beogradu uzme na izborima 70.000 glasova više od dotadašnje vlasti – a da ipak vlast ostane ista? Oni intuitivno nisu znali odgovor, većina njih je prvi put imala pravo glasa, nisu učili nigde o izbornom sistemu i procesu glasanja. NJima to nije bilo razumljivo dok im nisam objasnio šta je izborni prag i kako se dele mandati u proporcionalnim izbornim sistemima sa izbornim pragom. Opozicija je, međutim, ovo znala i morala je pre izbora u Beogradu da oformi izborne liste tako da se ne desi potencijalno najgora stvar – da imaju više glasova, a manje mandata od vlasti. Ali da, to se desilo. Pre svega, izborne liste „Duško Vujošević - Ajmo ljudi“ i Suverenisti koje su ostale ispod cenzusa – morale su da budu deo nekih opozicionih aranžmana u koalicijama koje su bile sigurne da će preći taj izborni prag. I odgovornost za ovo imaju apsolutno sve opozicione liste koje su ušle u gradski parlament. I leve i desne, liberalne, socijaldemokratske, konzervativne, tradicionalne, monarhističke. Sve. Osim ovih proceduralnih problema, koje je opozicija pokazala zbog svojih odnosa koji ih okružuju i determinišu (lični animoziteti, brojanje opozicionih krvnih zrnaca i slično), tu su naravno i vrednosni problemi – ko sa kim može ili ne može da sarađuje zbog ove ili one teme. Uvek volim da kažem da dok se oni svađaju oko nekoliko tema, o tim temama na kraju, ipak, odlučuje Aleksandar Vučić. Valjda bi prvo trebalo da se izbore da o tim temama uopšte mogu da diskutuju u nekim demokratskim institucijama i normalnim javnim debatama, što je valjda prvi uslov da svoje vrednosti uopšte i promovišu – svi opozicioni akteri su ipak izabrali da socijalne i političke rascepe koji postoje u društvu pre eksploatišu u odnosu na druge opozicione partije nego u odnosu na vlast i da insistiraju na svim tim razlikama koje postoje u opoziciji. Možda bi trebalo da pitaju na primer Velju Ilića i Žarka Koraća kako su našli zajednički imenitelj u borbi protiv nedemokratskog režima iz devedesetih godina, ako im sama odrednica tipa političkog režima iz tog perioda nije dovoljna. A Srbija danas nije demokratija, kao što nije bila ni devedesetih. Iako su nam izbori (pa makar i ovi u Beogradu) pokazali da čak i da nisu pali na ispitu proceduralnog rada opozicije (ako ne jedna, onda onoliko izbornih lista koje garantuju da neće biti bačenih glasova i da neće sa više glasova imati manje mandata od vlasti), izgleda da im ni činjenica da moraju svi zajedno nasuprot vlasti ako misle bilo kada i bilo gde da ih smene – nije u tom pravcu odredila dalji rad u postizbornom periodu. Oni što su se bili ujedinili su se brže-bolje razjedinili i to u baš burnoj razvodnoj parnici, a imajući u vidu ponašanje svih političkih aktera deluje da će svaka dalja međusobna saradnja biti nemoguća. Umesto da se opozicija grupiše, da sabira svoje snage, da izgleda ozbiljnije i jače, jedinstveno i stameno nasuprot vlasti, da ne povlači jednostrane poteze i da izgradi zajedničku strategiju – svako je krenuo svojim putem i još jače udario protiv drugih opozicionih subjekata. Jasna je meni borba za opozicione birače, ali svi zajedno imaju veliku odgovornost zašto, na primer, sada u Beogradu ne bi mogli da izvuku ni približno isti broj birača kao što su 3. aprila. Zato što su birači razočarani ne samo ishodom izbora, nego i neodgovornošću, ali i ponašanjem nakon izbora. Jedan gledalac Utiska nedelje je pre desetak dana rekao da je potrebna detoksikacija opozicione scene, da bi najbolje bilo po opoziciju da jedno šest meseci ne daje izjave i da se malo i opoziciono nastrojeni birači odmore od baš te opozicije. I mislim da je čovek u pravu. Jer, sve u postizbornom periodu je samo korak ka daljoj dezintegraciji i korak bliže totalnom ratu u opoziciji, a to je poslednje što im je potrebno. Jedan deo opozicije će malo lakše da diše s obzirom na redovno finansiranje koje će sada imati, jedan deo opozicije (oni koji nisu ušli ni u republički, a ni u gradski parlament) prestaće da postoji i otići u političku istoriju, ali svi zajedno – posle izbora su još dalje od toga da smene nedemokratsku vlast, a mislim i sa možda nikad manjom nadom kod birača da takvo nešto može da se desi. Više puta sam navodio da će izbora u Beogradu pod ovim okolnostima (SNS i SPS imaju minimalnu većinu i formirali su vlast) biti samo ako Aleksandar Vučić bude siguran da će na tim izborima proći bolje nego što je prošao u aprilu. Jer zašto bi ako ne mora raspisao izbore na kojima potencijalno može da izgubi vlast? Saglasićemo se svi da Vučić nije ni demokrata, ni legalista. I šta će onda biti ti izbori za opoziciju? Rekao bih da će to u stvari biti novi izbori unutar opozicije. Merenje ko je preživeo, ko nije, ko je najviše platio ceh neosvajanja vlasti i postizbornih dešavanja i možda prilika da se neko novi uključi u tu opozicionu borbu. Neke najave novih lica ili novih političkih subjekata već imamo. I tu pre svega mislim na Zdravka Ponoša i Sava Manojlovića. Ponoš je ostvario značajno bolji rezultat nego koalicija koja ga je kandidovala, a Savo Manojlović je predvodio akcije koje su jedine naterale Vučića da od nečega odustane i nosi utisak pobednika. I to pobednika na ulici. Ako sadašnja opozicija nastavi u postizbornom maniru, mogla bi bez problema da na tim izborima bude počišćena upravo od novih političkih subjekata i nekih novih ljudi. I to bi bio restart opozicione scene, ali za njih bi bilo bolje da se sami restartuju u periodu koji sledi i da zajedno sa ovim novim akterima sabiraju svoje snage, a ne da ih presipaju iz šupljeg u prazno. Završen je jedan izborni ciklus i vreme je za promene pristupa, za nove snage unutar partija, nove i mlade ljude i tako dalje. Plašim se da dalja dezintegracija i zaoštravanje međusobnih odnosa unutar opozicije može da vodi samo daljoj pasivizaciji građana, još većem gubljenju nade u promene, dugoročnoj otuđenosti od politike i prihvatanja sadašnjeg stanja kao normalnog. A ovog puta zaista za sve to neće biti odgovorna samo vlast, već i opozicija. Boban Stojanović politikolog