On, čovek, i mi, magarci

S neobičnim mirom srpsko društvo ovih dana posmatra terminalnu fazu razaranja sopstvene države. Po principu tako je kako je, postizborno ništa ovladava mišlju i delima građana, radnika, političke opozicije. Gotovo da su ishlapeli razlozi zbog kojih bi se neko žalio na medijske neslobode. Šta je tu nejasno i nedostupno? Vlast više nema šta da skriva, niti se u tome trudi. Sve je vidljivo golim okom. Kriminal u vrhu države omiljen je spektakl na svim frekvencijama, institucije zakonodavne i izvršne vlasti su obesmišljeni pojmovi, a nepostojanjem parlamenta i vlade kao da je nešto suštinski nepotrebno izbačeno iz upotrebe. Tri meseca nakon (neokončanih) izbora, opozicija izlazi s dogovorom o nečemu. Valjda se posle tolikog trajanja ničeg nakupilo pogodnih tema za jednosatno ćaskanje. I mada je jedino jasno ko u dogovoru ne učestvuje, najmanje je znano, čak i članovima organizacija koje su sastanak upriličile, šta je i da li je išta dogovoreno. Javnost će, kažu, biti obaveštena. Zasad je izvesno samo to da će, u nekom času, podeljena i zavađena opozicija sa sve trojanskim konjima i magarcima pozvati građane da u duhu pokazanog opozicionog zajedništva na ulicama brane svoju izbornu volju. A biće zanimljivo videti da li se građani uopšte sećaju svoje izborne volje, pa i ako se sećaju da li bi možda radije da je zaborave. Najava takvog bunta bila bi možda uverljivija da je na protestu radnika Fijata bilo makar toliko predstavnika opozicije koji bi se mogli nabrojati prstima jedne ruke, a još uverljivija kad bi samim braniocima izborne volje bilo jasno šta uopšte znači izlazak na nove izbore, bizarno najavljene pre no što su prethodni okončani. Najavom novih izbora zapravo je najavljeno momentalno obesmišljavanje prethodnih. Ispada da će prethodni izbori biti okončani tek onim sledećim, što je verovatno jedna od zanimljivijih novina u srpskom političkom životu. Na prethodne, građani su izašli s retko viđenim entuzijazmom, između ostalog i zbog obećanja paradigmatskih promena, ne samo u odnosu prema institucijama države već i osnovama pogaženog društva i elementarne pravde. Očevidni muljatorski potez vlastodršca da u svoju igru uvede arogantnog Dragana Đilasa, čija se lična dilema o sopstvenoj ulozi konja ili magarca neobično uklapa u realno stanje stvari, otvorio je mogućnosti za koje se ne može reći da pogoduju samo režimu. Na primer, to da se politička scena, pre svega opozicioni redovi, očisti od besmislenih partijica koje nemaju potencijal uključivanja u veće političke konglomerate. Posledica novih izbora na kojima će, zapravo, jedini cilj za ključne opozicione aktere biti podela vlasti sa SNS, biće neminovno ukidanje svakog, a posebno levog političkog, pa i svakog identitetskog, predznaka, pre svega kulturnog i etičkog. Da bi se legitimizovao niz predstojećih poteza, vlastodržac je od strane najuticajnije opozicione partije na nepodnošljivo bljutav način pošteđen kritika kojima je ova grupacija gradila svoj identitet. On, čovek, kako Đilas više puta tokom poslednjeg Utiska nedelje apologetski naziva vođu kriminalne organizacije koja je uzjahala Srbiju, sada je, kao što dopire i iz papirnih usta Ane Brnabić, legitimno izabrani predsednik svih građana, i nema razloga očekivati da se ma kakvim dogovorom opozicije ljubazno razmenjene titule „gospodin“ i „on, čovek“ do daljeg skrnave. Marinika Tepić koja bi kao nikad pre imala tema za svoja nekad sjajna razotkrivanja potpune nerazlučivosti države i mafije, koja su je kandidovala za jedno od prvih lica građanske opozicije, ne oglašava se u tom maniru već mesecima. Osuda raspada države prepuštena je većinom civilnom društvu, javnim ličnostima, nezavisnim analitičarima i tek ponekad vidno bezvoljnoj opoziciji koja se i sama, frazama lišenim strategija, priprema za predstojeće kompromise. Po mišljenju mnogih, novim izborima, makar deo opozicije sprema se za nešto nimalo u skladu s prethodno proklamovanom odlučnošću o izlasku na crtu organizovanom kriminalu, možda pre na nešto nalik na prinudnu saradnju sa okupatorom, sa izgovorom da će se tim putem izbeći krvoproliće koje predstoji ukoliko se Aleksandru Vučiću ne obezbedi nekakva mirna izlazna strategija, bezbedno udaljavanje od Rusije, rešavanje Kosova po kratkom postupku i definitivno, mada pod sve nepovoljnijim uslovima, otvaranje puta Srbije ka EU. Ima onih koji takav scenario vide kao najpovoljniji moguć, makar se iza takve strategije već sada otvarale toksične jame, nezalečene rane srama i aktivna minska polja mnogih nerešenih srpskih psihoza.