Srpska skladišta u ruskim rukama

Ministar finansija Srbije Siniša Mali i ministar spoljnih poslova i trgovine Mađarske Peter Sijarto potpisali su 10. juna u Beogradu Memorandum o saradnji u oblasti energetike. Invazija Rusije na Ukrajinu uzdrmala je gasno tržište i u prvi plan su izbili problemi na koje su godinama ukazivali profesionalci, nevladin sektor i akademska javnost iz oblasti energetike. Pokazalo se da je snabdevanje srpskog tržišta prirodnim gasom bazirano na jednom, ruskom dobavljaču, pogubno za energetski suverenitet i sigurnost snabdevanja. Potpisivanjem ugovora između Srbijagasa i mađarske kompanije MVM CEEnergy, Srbija dobija mogućnost da iskorači iz monopolskog zagrljaja i za početak uskladišti 500 miliona kubnih metara gasa u Mađarskoj i tako smanji neizvesnost koja se pojačava sa nadolazećom grejnom sezonom. Na iznajmljivanje skladišta u susednoj Mađarskoj Srbija je primorana, jer nema dovoljno svog skladišnog prostora. Jedino podzemno skladište gasa Banatski Dvor ima kapacitet od 450 miliona kubnih metara, ali Srbija koristi samo jednu polovinu, jer je druga u vlasništvu ruskog Gasproma. Na racionalno i smisleno pitanje da li bi Srbija mogla da koristi ove količine u vanrednim situacijama, u nadležnom ministarstvu šturo odgovaraju da su sve odluke o raspolaganju sa datom količinom prirodnog gasa u rukama Gasproma. Prećutkuje se da su u proteklih sedam godina Srbijagas i Gasprom potpisali tri sporazuma o proširenju Banatskog Dvora kako bi se njegov kapacitet povećao sa sadašnjih 450 miliona na milijardu kubnih metara. Sporazum o proširenju Banatskog Dvora u Moskvi potpisali su 25. oktobra 2015. predsednik Upravnog odbora Gasproma Aleksej Miler i generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, u prisustvu tadašnjeg premijera, danas predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Nekoliko meseci kasnije, 25. marta 2016, Bajatović i Miler u Beogradu potpisali su i Sporazum o naučno-tehničkoj saradnji, koji takođe predviđa proširenje Banatskog Dvora, a 17. januara 2019. proširenje skladišta je dogovoreno i treći put sa Gaspromom tokom posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji. Potpisnici memoranduma bili su ponovo Bajatović i Miler. Aleksandar Vučić govori o sebi kao o predsedniku koji ima dovoljno kuraži da se otvoreno suprotstavi i čak povisi ton, kada razgovara sa svetskim liderima o strateškim srpskim interesima. Poslednji je čas da predsednik Srbije hrabro, odlučno, nedvosmisleno, odbrusi i kaže da je „dosta odugovlačenja i da Srbija nema više vremena za čekanje i da moramo da krenemo u realizaciju ovog projekta“. Kada se spomene Banatski Dvor u Ministarstvu za rudarstvo i energetiku sugerišu da bi za Srbiju mnogo bolje bilo da izgradi novo skladište, koje će u potpunosti biti u našem vlasništvu. U tom smislu, podsećaju na davno pripremljeni plan da se izgradi novo sopstveno podzemno skladište gasa u Itebeju. Dodaju da bi planirani kapacitet tog skladišta bio milijardu kubnih metara, dok bi sa izgradnjom moglo da se krene početkom 2023. Plan deluje spasonosno, ali izgleda da se i tu pojavila neka prepreka. Upravo od Vučića smo saznali da ćemo ovaj projekat moći da pokrenemo samo pod uslovom ako dobijemo dozvolu od strane Gasproma. Na pitanje zbog čega bi Srbiji bila potrebna saglasnost ruske strane da gradi skladište gasa na svojoj teritoriji, resorna ministarka odgovara da razloge možda treba tražiti u ugovoru iz 2008. o prodaji Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromu. Tim aranžmanom ruska kompanija je, tvrdi ona, postala i većinski vlasnik naftnih i gasnih polja, a buduće gasno skladište se zapravo gradi prenamenom iskorišćenog gasnog polja. Sad je valjda svima, a stručnjacima je odavno jasno da je prvi korak u pogrešnom pravcu načinjen netransparentnom prodajom Naftne industrije Srbije. Po tom sporazumu, Gasprom je 51 odsto NIS-a kupio za 400 miliona evra, uz obavezu da do 2012. investira najmanje 500 miliona evra. U delu koji se odnosi na gasovod koji će Gasprom graditi kroz Srbiju navodi se da će najmanja propusna moć biti 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Beograd su tom prilikom predstavljali predsednik i premijer Boris Tadić i Vojislav Koštunica, dok je potpis na sporazum stavio ministar za infrastrukturu Velimir Ilić. Energetski sporazum Srbije i Rusije ima važnost od 30 godina, a po isteku tog perioda sporazum se automatski produžava za pet godina, ukoliko nijedna strana ne najavi raskid ugovora devet meseci pre isteka. Posebna zanimljivost je da je Vlada Srbije imovinu NIS-a, više od 3.000 objekata, prenosila sukcesivno, svojim zaključcima na predlog Republičke direkcije za imovinu. Vlada Mirka Cvetkovića donela je 25 zaključaka od 2009. do aprila 2012. Vlada na čijem je čelu bio Ivica Dačić nastavila je ovaj posao i donela je ukupno 14 zaključaka, dok je Vlada predvođena Aleksandrom Vučićem donela četiri zaključka. Sve ovo pokazuje jednu strašno poražavajuću činjenicu, da 2008, kada je Vlada potpisala ugovor o prodaji NIS-a, predstavnici države Srbije zapravo i nisu znali šta sve prodaju u paketu sa nacionalnom naftnom kompanijom. Vreme je da Srbija povrati svoj energetski suverenitet, pa je stoga neophodno da se na uvid javnosti stavi pun paket Energetskog sporazuma Srbija-Rusija, sa svim pratećim i naknadno potpisanim aneksima i zaključcima Vlade. Neophodno je pristupiti njegovoj reviziji ili raskidanju, jer dalje produžavanje monopola Gasproma se kosi sa našim nacionalnim interesima. Vreme je da se jasno kaže da su kadrovi Socijalističke partije Srbije svih ovih decenija tihi, ali agilni serviseri interesa Gasproma, počevši od 1992, kada su Mirko Marjanović i Viktor Černomirdin sklopili dogovor o gasu. Zaokret ka diversifikaciji snabdevanja prirodnim gasom je moguć i otpočeće tek sa kadrovskim promenama u gasnom sektoru i udaljavanjem ove brižljivo građene političke strukture od mogućnosti da dalje učestvuje u kreiranju energetskih politika i donošenja odluka. Vreme je da se i DS pogleda u ogledalo, jer su i Boris Tadić, tada predsednik Srbije, i DS učestvovali u trasiranju ovog pogubnog puta po razvoj energetike u Srbiji. Ta odluka je doneta bez ikakve unutarstranačke rasprave i mogućnosti za iznošenje drugačijeg mišljenja. Brojni pojedinci su godinama posle tog događaja u internim stranačkim razgovorima mnogo puta ukazivali na štetnost ovog aranžmana. Boris Tadić i Demokratska stranka su odavno u „drugačijim filmovima“, ali mi imamo snage da priznamo naše greške i izvučemo pouke.