Zašto Nikson danas ne bi pao

O uticaju Votergejta na planetu dovoljno govori broj skandala koji su u poslednjih pet decenija dobili ime tako što je na ključni pojam nalepljen sufiks „gejt“. Članak Vikipedije nabraja barem dve stotine takvih, od Amerike preko Afrike i Azije do Australije. Na spisku su i estradne bizarnosti poput Krofnagejta (to jest zgode u kojoj je popularna pevačica Arijana Grande lizala neplaćene krofne na pultu poslastičarnice u Los Anđelesu i tvrdila da mrzi Ameriku i Amerikance) i nimalo smešne političke afere poput Kontragejta (o kome će biti više reči docnije). U nekim „gejtovima“ je ozbiljna gužva, pa se tako Picagejt odnosi i na jednu od čuvenih frka između fudbalera Arsenala i Mančester junajteda (u kojoj je Sesk Fabregas parčetom pice pogodio Aleksa Fergusona) i na teoriju zavere čiju logiku nije lako pratiti, i čiji pobornici otprilike tvrde da u podrumima nekih popularnih američkih restorana vrhuška demokrata obavlja satanističke obrede u kojima zlostavlja decu. Taj drugi Picagejt, uzgred, novinari i slična fela često smatraju pretečom još luđeg i slavnijeg Kju anona. Ti silni „gejtovi“ skupa svedoče i da je svet baš pomahnitao i da su novinari baš lenji kada treba da imenuju neki događaj, ali nam ne kažu zašto je jedan američki politički skandal već pedeset godina fetiš javnosti i studija žurnalistike širom sveta. Za mlađe i one koji nisu imali sreću da izučavaju novinarstvo, sledi podsećanje. Republikanac Ričard Nikson je 1968. postao 37. predsednik SAD. U pobedničkom govoru obećao je da će pokušati da „ujedini podeljenu naciju“, do čega je naposletku i dospeo, mada prilično neočekivanim putem. Predsednik kao predsednik, voli da zna šta mu se u zemlji zbiva, pa je ubrzo po ustoličenju odobrio plan da bezbednosne agencije, CIA, FBI i slično društvo, prošire delatnost u samoj Americi. Brzo je promenio prioritete, i posvetio se bombardovanju Kambodže, ali je najkasnije 1971. shvatio da je prvobitna ideja bila prava. Juna 1971. NJujork tajms i Vašington post počeli su da objavljuju „Pentagonska dokumenta“, koja im je doturio razočarani vojni analitičar Danijel Elsberg. Ti su spisi dokazivali da su i Kenedijeva i DŽonsonova administracija lagale o Vijetnamskom ratu, ali pošto o Niksonovoj nisu govorili mnogo, predsednik isprva nije hteo da se meša. Ali savetnici su ga ubedili da mora. Šef Niksonovog štaba Hari Haldeman objasnio je predsedniku da će običan čovek iz dokumenata zaključiti da ne može da veruje vladi i da će „implicitna vera javnosti u nepogrešivost predsednika SAD“ biti ozbiljno poljuljana. Nikson je potom pokušao da spreči dalju cirkulaciju spisa, ali je posle natezanja pred raznim sudovima Vrhovni sud konačno odbio njegov zahtev. Bela kuća je na neuspeh reagovala osnivajući grupu zaduženu za to da ubuduće zapušava ovakve obaveštajne rupe. Formirana je u junu, njeni operativci su sebe neformalno zvali „Vodoinstalaterima Bele kuće“, i u septembru su provalili u ordinaciju Elsbergovog psihijatra pokušavajući da pronađu kompromitujuće podatke o „zviždaču“. Pošto je provala bila fijasko, jedinica se postepeno gasila, ali neki njeni članovi su rešili da se sa Komitetom za ponovni izbor predsednika udruže u još većem fijasku. Sedamnaestog juna 1972, u kompleksu Votergejt, u kome se tada nalazio Nacionalni komitet Demokratske stranke, policija je po prijavi noćnog čuvara Frenka Vilsa u pola tri ujutro pronašla petoricu ljudi sa dosta novca, radio-stanicom koja je hvatala policijske frekvencije, kamerama, rolnama neispucanog filma i gasnim pištoljima. Istina, čovek u Americi može svašta da nosi sa sobom pod uslovom da je belac, ali ova kombinacija ručnog prtljaga bila je preterana. Vrlo brzo se ispostavilo da su provalnici, među kojima je bilo i saradnika CIA, opet tražili nešto kompromitujuće i pokušali da postave prislušnu opremu. Mediji su pokupili i tu priču, i u narednim mesecima je otkriveno da je na bankovni račun jednog od provalnika legao novac koji je zakonski bio namenjen za novu Niksonovu predsedničku kampanju. Pronađeno je i da je DŽon Mičel, državni pravobranilac SAD, kontrolisao tajni republikanski fond iz koga se zahvatalo za ovakve obaveštajne aktivnosti. U oktobru je FBI mudro zaključio da je provala u Votergejt samo deo republikanske kampanje političke špijunaže, ali ništa od pomenutog nije smetalo Ričardu Niksonu da u novembru 1972. ponovo bude izabran za predsednika, i to daleko ubedljivije nego 1968. Bila je to zapravo jedna od najubedljivijih pobeda u istoriji američkih predsedničkih izbora. Skandal ga je dotada nekako zaobišao, ali od 1973. obruč oko novog-starog predsednika je počeo da se steže. U januaru je zbog zavere, provale i prisluškavanja osuđena provalnička petorka, ali i Niksonovi saradnici DŽordž Gordon Lidi i DŽejms Makord Mlađi. U aprilu je ostavke podnela najbliža družina iz Bele kuće, pomenuti Hari Haldeman, DŽon Erlikman i DŽon Din, a pratio ih je i državni pravobranilac Ričard Klajndinst. U maju je senatski komitet počeo javna saslušanja koja su uz televizore prikovale nezapamćen broj Amerikanaca. DŽon Din je u junu pred komitetom rekao da je sa predsednikom „barem 35 puta“ razgovarao o tome kako zataškati skandal. Senzacionalna otkrića komiteta nizala su se poput američkih intervencija po svetu, pa je usput iskopan i detaljan plan one provale u ordinaciju Elsbergovog psihijatra. U julu je Aleksander Baterfild, ranije jedan od Niksonovih sekretara, otkrio da je Nikson od 1971. snimao sve razgovore u Beloj kući. To po sebi nije bilo strašno - snimali su i njegovi prethodnici - ali je Senat sada mogao da zatraži trake. Predsednik je odbio, i u Kongresu se sve glasnije čula zloglasna reč „impičment“. Za detaljan prikaz povuci-potegni oko tih traka ovde nema mesta, pa ćemo reći samo da je aprila 1974. Bela kuća predala redigovane transkripte snimaka, ali je Kongres hteo trake, i punktum, pa je u julu Vrhovni sud jednoglasno odlučio da Nikson mora da ih preda. Komitet za sudstvo Predstavničkog doma pokrenuo je impičment, i budući da je dotada praktično ostao bez saveznika čak i u sopstvenoj stranci, Ričard Nikson je 8. avgusta postao prvi predsednik SAD koji je podneo ostavku. Pedeset godina kasnije, ako je lako razumeti zašto Votergejt i dalje opčinjava Amerikance, teže je reći odakle potiče njegova svetska magija. Šta god da je Nikson u godinama Votergejta učinio, to je svakako dečja igra u poređenju sa zločinima koje svaki američki predsednik počini u spoljnoj politici. A ako govorimo o „skandalima“, Dejvid Grinberg, profesor istorije i medijskih studija na Univerzitetu Ratgers u NJu DŽerziju, u autorskom tekstu za Politiko skreće pažnju na već pomenuti Kontragejt. Taj se izraz odnosi na kolosalnu svinjariju administracije Ronalda Regana, koja je preko posrednika doturala oružje Homeinijevom Iranu, a dobijenim novcem tajno finansirala Kontru, desničarsku pobunjeničku grupu koja je pokušavala da obori socijalističku vlast u Nikaragvi. Na stranu međunarodni aspekt tog zločina, sam američki Kongres je zabranjivao i prodaju oružja Iranu i finansiranje Kontre. A opet, čak i međunarodno, Kontragejt se pod senkom Votergejta i ne vidi. No Grinberg ima objašnjenje. „Jedan odgovor je taj da Votergejt liči na klasičan roman. Kao i drugi veliki romani, ima uzbudljiv zaplet, upečatljive likove i večnu temu. Javnosti je teško da prati zaplet skandala, ali Votergejt liči na holivudski scenario. Prvi čin je Niksonov postepen sunovrat u sve veći kriminal... Drugi čin Votergejta, rasplet, publiku je prikovao za sagu, i još je čini uzbudljivom. Sedamnaesti jun 1972. nije bio početak priče o Votergejtu, već njena osovina. Hapšenje provalnika navelo je nekolicinu novinara da počnu da kopaju. Ta su početna otkrića podstakla Senat da oformi istražno telo, a rad tog tela postao je neočekivani televizijski blokbaster zbog zapanjujućih otkrića...“ Grinberg naravno pominje „nekolicinu novinara“, bez kojih danas nije moguće pričati o Votergejtu, jer je i filmska trupa neustrašivih novinara takođe bitna komponenta trajne popularnosti ove priče. Novinari Vašington posta Bob Vudvord i Karl Bernstin stekli su neprolaznu slavu hrabrim kopanjem oko Bele kuće. Slavu su svakako zaslužili, mada im je i samima, čini se, malčice neprijatno zbog narativa popularnog na studijama žurnalistike, narativa po kome ispada da su Niksona oborili maltene sami, i koji je i sam Vudvord nazvao „apsurdnim“. Ali i ostali aspekti Votergejta već na drugi pogled ne liče na holivudske šećerleme. Ričarda Niksona je naslednik, DŽerald Ford, abolirao za sve što je tokom Votergejta učinio. Do smrti 1994. Nikson je pisao memoare, putovao po svetu, popravljao sliku o sebi, i sve u svemu, za grehe nije kažnjen ničim osim ostavkom. Sa druge strane, zaboravljeni a nesumnjivi junak priče, noćni čuvar Frenk Vils, koji je 17. juna 1972. otkrio provalu u kompleks Votergejt, već od 1973. je teško pronalazio posao. Godine 1983. uhapšen je zbog krađe patika vrednih 12 dolara. Tvrdio je da nije kriv, ali je osuđen na godinu dana zatvora. Umro je 2000. u takvom siromaštvu da nije mogao sebi da priušti struju i vodu, piše ovih dana Vašington post. Niksonova i Vilsova priča dovoljno govore o tome da li su SAD postale bolje mesto za život nakon Votergejta. Na istom su tragu i mnogi analitičari koji tvrde da bi u današnjoj Americi Ričard Nikson odslužio mandat bez problema, i da će se nekažnjivost predsednika SAD jasno videti i na primeru Donalda Trampa. Marko Lovrić