Vicevi bez brkova

Specijalno za NIN iz Budimpešte Kada su 2019. godine u prodaju bile puštene karte za turneju DŽona Kliza, koju je sasvim u skladu sa poznim godinama i humoru koji mu je svojstven ovaj slavni član trupe Monti Pajton nazvao Last Time to See Me Before I Die (Poslednja prilika da me vidite pre nego što umrem), svet je izgledao mnogo drugačije nego kada je manifestacija konačno održana. Prvo se dogodila epidemija koronavirusa zbog koje je nastup dva puta bio odlagan, da bi konačno bio realizovan 2022. godine. Taman je pandemija, koja je promenila mnoge naše životne navike i oslabila globalnu ekonomiju, počela da splašnjava, Rusija je započela vojnu intervenciju u Ukrajini što je događaj koji će, u decenijama koje su pred nama, preoblikovati planetu. Svet više nikada neće biti isti, ali da li je gospodin DŽon Kliz i njegov provokativni humor isti onaj kojeg pamtimo iz skečeva Letećeg cirkusa Montija Pajtona, filmova koje su pajtonovci snimili ili iz serije Falični pansion (Fawlty Towers), serije koja ga je finansijski uništila da bi mnogo godina kasnije bila proglašena za najbolju britansku seriju svih vremena... U publici koja je došla u sportski centar MOM u Budimpešti, gde je planirano održavanje nastupa, na svakom koraku čuo se srpski jezik, a mogla su se videti i neka poznata lica iz Srbije. Posle gotovo tri godine čekanja na ovaj događaj do samog kraja, odnosno do početka, nije bilo izvesno da li će najzad nastup i biti realizovan. I ovako vremešniji ljudi u publici bili su tri godine stariji, a Kliz tri godine drevniji. Toga su bili svesni i organizatori, te se neposredno pre početka iz ofa začuo glas koji nas je obavestio da je gospodin Kliz upravo doživeo drugi srčani udar i da, dok ga lekar oživljava, na velikom platnu koje se nalazi na sceni pogledamo neke scene iz njegovih skečeva. Zbog veličine sale i velikog broja ljudi, ozvučenje je bilo preglasno i, zato, teško razumljivo. Ali su ti i takvi snimci starih nastupa, kako će se pokazati, bili najsmešniji događaj večeri. A sada nešto sasvim drugačije! DŽon Kliz glavom, bradom i bez brkova! Kako je docnije objasnio, brkove je morao da obrije zbog uloge u filmu koji snima Roman Polanski. Iako su fokus nastupa bili smrt, crni humor i ispitivanje granica (ne)dozvoljenog u komediji, Kliz je propustio da napravi neku prigodno neprimerenu šalu na račun svog preživljavanja tokom pandemije zbog koje je nastup dva puta odlagan, a osmogodišnja turneja prekinuta na dve godine. Očekivani kec na deset je propušten na samom početku, a to do samog kraja neće biti nadoknađeno. Sve je delovalo kao da je postojao neki scenario nastupa od koga se nije odstupalo, dok je s druge strane utisak bio da čvrstog plana nastupa i nema. Prvi deo u trajanju od četrdeset i pet minuta razbijen je na manje fragmente podeljene snimcima skečeva. Osim urnebesno zabavne priče o njegovom odnosu s depresivnom majkom, ubrzo je postalo jasno da tema večeri neće biti tajni privatni život DŽona Kliza ili Leteći cirkus Montija Pajtona iza scene. Kliz je pokušao da pojasni svoje shvatanje humora i da dokuči šta je u biti smešnog. Šta je to što nas zasmejava? Nešto slično je u svojoj knjizi Put za Mars pokušao da dokuči i drugi pajtonovac, Erik Ajdl. Iako su teme priča koje je Kliz odabrao bile stare, njihova prava meta bila je veoma aktuelna. U pitanju su bile politička korektnost i kultura otkazivanja koje se već godinama, ako crni oblaci, nadvijaju nad slavnim komičarima. Kao i svi komičari koji svoj rad i humor zasnivaju na provokaciji i DŽon Kliz je ispravno zaključio gde vreba opasnost te je i svoj nastup usmerio u tom pravcu. U poslednjih nekoliko godina Leteći cirkus Montija Pajtona je „optuživan“ da je bio previše muški i previše beo, jedna epizoda Faličnog pansiona je na neko vreme skinuta sa striming servisa jer je sadržala, kako je objašnjeno, „rasističke uvrede“. Kada je Kliz stao u odbranu književnice DŽ. K. Rouling nazvali su ga transfobičnim. Otkazao je gostovanje na Kembridžu jer su organizatori s događaja isključili jednog istoričara, koji je tokom debate karikirao Hitlera i njegove stavove. Takođe je prekinuo intervju sa novinarkom Bi-Bi-Sija jer je, kako je napisao na Tviteru, želela da ga prikaže kao „staromodnog, bezosećajnog i suštinski opasnog”. Iritiran ovim događajima Kliz je najavio da će istraživati kulturu otkazivanja i političku korektnost u svom dokumentarcu John Cleese: Cancel Me. Zato je vrhunac prvog dela nastupa trebalo da bude politička nekorektnost u punom sjaju. Međutim ispalo je poprilično jadno. Kliz bez brkova je počeo da priča viceve s bradom o škrtim Škotlanđanima i pohlepnim Jevrejima. Bilo je pomalo tužno gledati osobu koju nazivaju „kumom moderne komedije“ kako pokušava da bude politički nekorektan i provokativan s vicevima koji odavno nisu niti smešni niti zabavni. Deo publike se smejao, uglavnom iz kurtuazije ili sažaljenja, ali većina je samo čekala nešto zaista smešno. Nakon dvadeset minuta pauze, drugi deo nastupa bio je posvećen pitanjima koje je publika u sali, putem mejla, mogla da mu postavi. Tek tada je postalo malo zanimljivije, jer su okupljeni postavljali pitanja na koja su želeli da čuju odgovor od slavnog komičara. Ne samo da ga vide čoveka, već i da, iz prve ruke, čuju nešto o njegovom životu i, pre svega, radu. Ako se izuzme veoma ulizivački i još opširniji odgovor na pitanje šta misli o Mađarskoj gde je Kliz udavio pričom o fudbalskoj utakmici između ove zemlje i Engleske koju je kao dvanaestogodišnjak gledao i o tome kako su Mađari Evropu vazda branili od Mongola, Tatara i Turaka, bio je to najbolji deo večeri. Lepa, topla i duhovita bila je posveta i naklon koji je Kliz učinio pokojnom Grejamu Čepmenu kroz snimke sa sahrane, zatim snimak Grejemovog čuvenog posthumog gostovanja, kao i kroz gorko-slatku priču o kolegi s čijim izlivima besa i gorčine je samo on, od cele trupe komičara, mogao da izađe na kraj. Kraj nastupa zatekao je publiku s podeljenim osećanjima. Naziv turneje i nastupa za koji smo platili ulaznice, čekali više od dve godine i prevalili put nas nije prevario. Zaista smo videli DŽona Kliza pre nego što je umro. I taj DŽoni Kliz bio je upravo onakav kakvog smo ga zavoleli i ostavili u serijama i filmovima iz sedamdesetih i osamdesetih godina minulog veka. Dok se ceo svet menjao, dok smo se mi menjali, dok se humor menjao i pomerao ne samo granice provokativnosti već i onoga šta jeste smešno ili (ne)dozvoljeno, DŽon Kliz je ostao balsamovan u vremenu u kome je doživeo najveću popularnost. Bio je kao živa mumija koja je iz vremeplova iskoračila u 21. vek. A tom prilikom nije ni koristio onaj svoj čuveni smešni hod. Milan Aranđelović