Pravo na mišljenje i činjenice

Svako ima pravo na svoje mišljenje ali nema pravo na svoje činjenice. Sportisti se slobodno takmiče unutar terena i pravila a intelektualci slobodno diskutuju unutar činjenica. Počnimo činjenicama. Jezik hoće rodnu preciznost. Evo femininativa koji počinju slovom A: avangardistkinja, avijatičarka, agronomka, advokatica, akušerka, akcionarka, alpinistkinja, anarhistkinja, anglistkinja, arabistkinja, aforističarka. Nisu ih izmislili feministi da bi sekirali pobornike „srbstva“. Ovi i stotine drugih femininativa krase Pravopis srpskoga jezika i Rečnik srpskoga jezika, izdanja rodoljubive Matice srpske. Jezik odavno stvara femininative. Neuki tvrde da žena koja trenira sportiste ne može biti „trenerka“ jer to je odevni predmet. Reči su višeznačne. Glagol ići ima čak 20-ak značenja. Ako vilica, testera, i vreme imaju zub, onda trenerka može imati dva značenja, jasna iz konteksta. Tradicionalisti hoće rodnu preciznost za čistačicu i kuvaricu ali je neće za anglistkinju i avijatičarku. Insistiraju – imaju pravo – da je gramatički muški rod primenjiv na oba pola. Zašto onda ne traže da žene zovemo čistač i kuvar? Jedni kažu: „Psiholog je ušla u sobu.“ Ispravljaju rodni nesklad imenice i glagola: „Žena psiholog je ušla u sobu.“ Drugi kažu tačno i kraće: „Psihološkinja je ušla u sobu.“ Ovi drugi em poštuju gramatiku em štede reči. Kočničari sputavaju jezik. Nekada je „ministarka“ bila ministrova supruga, poput Nušićeve Živke. Sada imamo ministarke u vladi. Jezik se promenio jer ljudi govore „ministarka“ za političarku. Kočničari lukavo kažu da će jezik stvoriti femininative ako mu trebaju. Jezik ih je već stvorio. Lukavci hoće da uzalud čekamo nemoguće – tvorbu reči dok su korisnici reči ućutkani. Kritičari Zakona imaju pravo ali su nedosledni. Jezikoslovci s pravom traže da ih zakonodavac pita umesto što propisuje dupliranje: nastavnici i nastavnice, borci i borkinje, itd. Hoću imenicu pilotkinja ali neću dupliranje „piloti i pilotkinje došli/došle su“. Jezikoslovci s pravom traže da se jezik razvija slobodno. Onda neka puste jezik da tvori femininative i proba ih kroz ljude. Neka vide da ljudi pišu dvama srpskim pismima – ćirilicom i latinicom. Ne mogu dobiti i jare i pare. Dolazim na Kolarac 10. oktobra. Kasni početak tribine Matice srpske protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Govoriće lingvisti Sreto Tanasić, Jelena Redli, Isidora Bjelaković, i Viktor Savić; i sociolog Slobodan Antonić. Protivim se Zakonu. Profesor Tanasić zastupa Crkvu i stavove koje je nauka odbacila. Prvi govornik negoduje što se zakonodavac meša u jezik i nadležnost njegovog Odbora za standardizaciju. Dodao bih ostale stručnjake. Profesor Tanasić mrgodno pominje nebinarne osobe, izuzetke od dihotomije muškarac – žena. Upozorava da će nebinarne osobe zahtevati nazive za sebe. Neka zahtevaju, mislim se. Nauka ih objašnjava pa će ih jezik sigurno nazvati. Profesor insistira da slušamo Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) u pitanjima jezika. Upozorava da pristalice Zakona „hoće da razore našu hrišćansku kulturu“. Neće, mislim se. Crkva odvojena od države neka se kloni građanskih zakona; klerici neka se bave njima kao građani. Vukova reforma jezika pobedila je sredinom 19. veka ondašnju SPC i ondašnju Maticu srpsku. SPC kao ustanova dan-danas se opire Vuku. Liturgijski jezik smeša je narodnog jezika i nerazumljive ruske redakcije nerazumljivog crkvenoslovenskog jezika. Jezikoslovac priziva ustanovu koja vekovima izbegava živi jezik! Koristim ćirilicu i znam da pismo nije atribut nacije. Profesor Tanasić pogrešno kaže: „Ćirilica je faktor suvereniteta našeg naroda.“ Suverenitet je svojstvo države, ne naroda. Evo dokaza. Rumunija i Kazahstan ostaju suverene države mada je prva odavno zamenila ćirilicu latinicom, a druga ih sada smenjuje. Žitelji raznih suverenih država koriste isti policentričan jezik i isto pismo: engleski, arapski, španski, i druge. Nauka odavno izuzima jezik iz odrednica nacije. Profesor govori kao jezikoslovac i kao klerikalac. Koji motiv mu preteže? Zagovara napuštene stavove o jeziku. Veliča SPC, ustanovu donekle vernu mrtvom jeziku. On je klerikalac u odeći jezikoslovca. Profesor Antonić kritikuje olako i nedosledno. Posle namrštenog govornika prija mi ovaj, osmehnut. Profesor Antonić kaže da je udvajanje rodnih reči, propisano Zakonom, u stvari pogrešno „magijsko mišljenje“. Objašnjava da govor ne može promeniti stvarnost pa dupliranje reči ne može popraviti položaj žena. Sociolog bi morao znati da govor i zakon i te kako menjaju društvene odnose. Magijsko mišljenje – nada u ostvarivanje želja iskazanih kroz govorne formule –odlikuje decu i primitivna društva. Molitve i verski obredi glavni su primeri magijskog mišljenja! Vernici uporno ponavljaju reči i postupke nadajući se promeni stvarnosti. Profesorke Redli i Bjelaković govore suvislo. Nemam potrebu da beležim njihove reči. Profesor Savić zna đavola ali ne zna sinonime. Profesor Savić ističe dve Srpkinje. Kneginja Milica je kratko vladala posle Kosovske bitke; SANU je preduhitrila Francusku akademiju učlanivši ženu posle Drugog svetskog rata. Ta dva razmaknuta primera valjda dokazuju da srpski narod prednjači u položaju žena još od srednjeg veka pa mu ne treba zakon o ravnopravnosti. Govornik hvali „slobodarski narod, koji je istakao načela slobode pre drugih naroda”. Ne imenuje te narode, zaostale za srpskim. Upozorava: „Đavo deluje!” Kojim naučnim metodom univerzitetlija otkriva đavolje rabote? Je li objavio svoje otkriće u naučnom časopisu? Konačno se laća teme tribine – jezika. Često kaže „tisuća” smejuljeći se. Imenice tisuća i hiljada, poznate svima, sinonimi su u zajedničkom rečniku Matice srpske i Matice hrvatske, u rečniku Matice srpske, u Anićevom Velikom rječniku. Ni Vujaklija u Leksikonu ni Klajn i Šipka u Velikom rečniku ne navode imenicu tisuća kao strancizam u srpskom. Zašto se profesor podsmeva? Da li koristi rečnike? Da li se smejulji pominjući sinonime hodati – ići i učenik – đak? Tražim diskusiju. Profesor Savić završava. Službenica Kolarca odmah objavljuje: „Predavači su odlučili da neće biti diskusije.” Publika ustaje i kreće ka izlazu. Kažem: „Javnoj tribini sleduje diskusija.“ Neko kaže: „Studenti moraju otići jer imaju čas sa profesorom Savićem.“ Predlažem: „Neka profesor malko odloži čas. Diskusija će koristiti studentima.“ Neko odgovara: „Već je odložio čas. Nema vremena.“ Prećutkujem da je tribina počela kasno zbog ćaskanja. Žena mi kaže: „Vi ste ostrašćeni.“ Odgovaram joj meko: „Naprotiv. Vodi me razum, ne strast. Koristim argumente, ne emocije.“ Muškarac mi dobacuje: „Vi ste nepristojni!” Odgovaram mu brižno: „Teško nama kad je nepristojan onaj ko traži diskusiju o kontroverznoj temi na javnoj tribini.“ Službenica Kolarca mi prigovara. Ukratko joj kažem o prolaznom uspehu: „Pre tri godine podsticao sam ovde diskusiju posle predavanja. Ubeđivao sam vaše kolege da odustanu od zatiranja diskusije pod izgovorima. Direktorka mi je napismeno obećala da će se diskusija dozvoljavati.“ Službenica mi uzvraća pobedonosno: „Ta direktorka je otišla.“ Dodaje velikodušno: „Dobićete reč.“ Objašnjavam joj: „Ne tražim diskusiju radi sebe nego radi zajednice i Kolarca. Divna tradicija obavezuje sve, ko god bio direktor.“ Diskusija omanjuje. Studenti su otišli sa profesorom Savićem kao vernici iz crkve. U praznjikavoj sali ostaju: kvartet govornika; Dragan Stanić, predsednik Matice srpske; šačica publike. Dobijam reč. Obraćam se kvartetu: „Slažem se da zakonodavac nije nadležan za jezik i da je udvajanje reči pogrešno. Postavljam dva kratka pitanja. Prvo, ako su za jezik merodavni stručnjaci zašto je merodavna Crkva? Drugo, ako magijsko mišljenje ne može promeniti društvene odnose zašto prizivate Crkvu, koja ubeđuje vernike da će molitvama i obredima promeniti stvarnost?“ Sedam. Tajac. Profesor Tanasić ćuti o prvom pitanju. Profesor Antonić slabašno odgovara na drugo. Predsednik Stanić mi se obraća tek da ispuni tišinu. Slaže se sa mnom ali ne kaže u čemu ni zašto. Ponavlja da Zakon ne valja, ali izbegava moja pitanja. Odgovaram mu: „Molim odgovor na pitanje o stručnosti Crkve za jezik.“ Profesor Tanasić govori tek da nešto kaže. Odustajem od replika. Pozivam publiku da diskutuje da ne bih bio jedini. Neće. Fin čovek prilazi mi i pravda izbegavanje diskusije: „Došao sam iz Novog Sada. Radim celog dana. Umoran sam.“ Odgovaram mu srdačno: „Zaslužujete pohvalu za marljivost. Ako ste umorni, izostanite sa skupa umesto što prihvatate ukidanje diskusije.“ Odlazim razočaran. Sličnu tribinu Matice srpske o Srpskoj enciklopediji na Kolarcu 3. oktobra pratila su samo dva glasila – televizija Hram i radio SPC. Lingvisti su govorili obično, čak šablonski. Nisam čuo svež izraz, vrcav obrt. Nažalost, čuo sam prekršaje logike; brkanje jednine i množine; doslednu i pogrešnu upotrebu određenog vida prideva, odredbi „koji“ („zbornik je argumentovani, jasni, stručni ....“ i „... govori na apstraktni način ...“), umesto neodređenog vida, odredbi „kakav“ (argumentovan, jasan, itd.); pet reči („imajući u vidu činjenicu da“) umesto jedne (pošto). Naši najškolovaniji govornici i pisci dosledno gomilaju prazne, istoznačne, suvišne reči. Imam bezbroj citata u kojima je broj reči tri, četiri, pet, i više puta veći od broja dovoljnog za krepak, jasan izraz. Jezički savetnici zanemaruju poplavu praznoslovlja ali protestuju, doduše s pravom, zbog povremenog udvajanja iz feminizma. Jezikoslovci koji previđaju veliki problem a protestuju zbog manjeg vode se ideologijom više nego strukom. Poziv. Kritikujem pa zaslužujem kritiku. Za početak, zamerite mi na upotrebi zapete. Pravopis zahteva ovako: A, B, V i G. Ubedio sam Ivana Klajna da je bolje ovako: A, B, V, i G. Zamerite mi što sažimam i parafraziram govor. Nenadove izabrane novine (NIN) štede prostor. Autor je penzionisan profesor hemije i šef hemijskog odseka na američkim univerzitetima, član SANU u ostavci, vlasnik dobrotvornog fonda