Ko je dovoljno izgubio

S obzirom na to da su rusko-ukrajinsku bitku za Herson mnogi unapred nazivali „novom staljingradskom“ – pa i predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić – cinik obnevideo od praćenja „specijalne vojne operacije“, kako Kremlj zove rat koji gotovo devet meseci traje na istočnim obodima Starog kontinenta, verovatno bi rekao: tresla se gora, rodio se miš. Ili miševi. Umesto razaranja jednakim onim u Marijupolju i Harkovu, svet je tokom televizijskog prenosa mogao da vidi predlog komandanta ruskih snaga u Ukrajini Sergeja Surovikina da ruske trupe napuste grad. Predlog je okarakterisao kao „težak, ali neophodan“, a ruskom ministru odbrane Sergeju Šojguu ostalo je samo da ga prihvati. Po kratkom postupku je naložio povlačenje na levu obalu reke Dnjepar, što u praksi znači i prepuštanje strateški važnog grada od oko 300.000 ljudi ukrajinskim snagama. No, cinizam na stranu, reč je o očekivanom razvoju događaja, ako ga sagledamo u kontekstu dugog trajanja, ili makar od februara 2022. godine. Koordinisana ukrajinska ofanziva otpočela je početkom septembra upravo u Hersonu, a u hersonskoj i harkovskoj oblasti je dala i najviše rezultata. Usledila je ruska reakcija u vidu sprovođenja referenduma upitne legitimnosti, ako već ne i legalnosti, čime su Ruskoj Federaciji pripojene zaporoška, luganska, donjecka i hersonska oblast. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov nedugo potom je u internim prepiskama koje su u međuvremenu procurile lokalnim novouspostavljenim vlastima navodno saopštio da postoji izgledna šansa da će delovi teritorije biti vraćane Ukrajini, zavisno od razvoja situacije na terenu. Iako je nakon ukrajinskog zauzimanja Hersona jasno stavio do znanja da njega što se tiče zvaničnih promena neće biti. Zaboravio je da kaže – još bar neko vreme. S jedne strane, evidentno slabljenje ruske soldateske koje je potaklo delimičnu mobilizaciju, s druge ogromne količine para i naoružanja koje su sa Zapada upumpane u Ukrajinu, s treće tamošnji odbrambeni entuzijazam – sve to naposletku je dovelo do toga da je hersonska ruska administracija – čiji je zamenik guvernera Kiril Stremousov 9. novembra neobično nastradao u saobraćajnoj nesreći – nedeljama unazad evakuisala oko 80.000 ruskih civila, prema nekim procenama. Dakle, niko tu nije bio iznenađen dizanjem ruku od regionalnog centra na jugu Ukrajine, koji je predstavljao spojnicu između Mikolajeva i Odese. Procenjivalo se da bi povlačenje potrajalo određeni period, ne više od desetak do četrnaest dana, a Mihail Podoljak, savetnik ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, izjavio je da strahuje da će ruske trupe za sobom ostaviti na stotine mina, te da će ga pretvoriti u, kako je rekao, „grad smrti“. Masovno miniranje nije izostalo, ali čak i ovakav užasan ishod je povoljniji od još jednog sravnjivanja sa zemljom.. Odluka o povlačenju da se prevesti u drugu, širu: Rusi su definitivno odustali od pretenzija na ostatak crnomorske obale, a prema saopštenjima ukrajinskih vlasti, za 24 sata oslobođeno je čak 12 naselja, praktično bez otpora. Zašto je u hersonskoj oblasti onda uopšte raspisan referendum pre nekih šest nedelja? To se ipak ne može pripisati kratkovidosti Moskve – nedaleko od grada Hersona nalazi se varoš Nova Kahovka, koja je i dalje pod ruskom kontrolom i kroz koju prolazi kanal ključan za snabdevanje Krima vodom. Na početku rata, Ukrajinci su tok kanala preprečili džakovima zemlje što je dovelo do krize u vodosnabdevanju još 2014. godine anektiranog poluostrva. Dalje, fokusiranje trupa na levu obalu Dnjepra omogućuje veću mobilnost jedinica ka zaporoškoj oblasti, u kojoj se nalazi Enerhodar, gradić u kojem je nuklearna elektrana Zaporožje. Očekuje se da Rusi konsoliduju odbranu donjecke i luganske oblasti, kao i da se „ukopaju“ u blizini energetskog postrojenja. S obzirom na to da se očekuje da zimska faza rusko-ukrajinskog sukoba bude unekoć mirnija i s manje razmenjene vatre i civilnih i vojnih žrtava, deluje da su se i Moskva i Kijev već sredinom novembra našli pred pitanjem na koje im se ne daje odgovor – jesmo li konačno pobedili? Ili dovoljno izgubili. Pitanje koje, recimo, američki predsednik DŽozef Bajden nije postavio, ali jeste rekao da „ostaje da se vidi da li će Ukrajini biti spremna na kompromis s Rusijom“. Načelnik Zajedničkog štaba američke vojske Mark Mili bio je direktniji, rekavši da „kad vidite priliku za pregovore koji bi doveli do mira, morate da je iskoristite“. Svakome u Rusiji je jasno da je početna ideja o otcepljenju trećine komšijske teritorije neizvodljiva, te da treba braniti položaje u centru i na istoku države; svakome u Ukrajini bi trebalo da bude jasno da će svako napredovanje ukrajinskih trupa biti sve teže, a da silna zapadna pomoć ipak ima kraja, ali i računa. Prema pisanju Volstrit džornla, Amerika je odbila da Ukrajini isporuči bespilotne letelice kako rat ne bi dalje eskalirao; odlazeći izraelski ministar odbrane Beni Ganc saopštio je da Kijev ne može da računa na njihovo naoružanje; Mađarska je paket zajmova Kijevu od 18 milijardi evra za 2023. Godinu, koji je predložila EK, uslovila novim predlogom – da se pomoć emituje na bilateralnom nivou. S druge strane, član ruske delegacije u Generalnoj skupštini UN Aleksandar Ševčenko doprineo je opštem smirivanju retorike, naznačivši da je ruska nuklearna doktrina oduvek bila defanzivna. Portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova saopštila je da je Kremlj zainteresovan za pregovore s EU o „smirivanju trenutne krize“, da nikad nije bio protiv pregovora s Kijevom, pod uslovom, naravno, da se uvaži „realnost na terenu“. Problem je u tome što su realnosti za dve zaraćene strane možda drugačije, iako je teren isti. Mape se ne podudaraju obavezno s pukom geografijom. To je potcrtao i Zelenski, koji je pre anektiranja četiri okupirane teritorije imao podugačku listu preduslova za pregovore: Rusi da napuste teritoriju Ukrajine, da plate ratnu odštetu, da pokažu spremnost da procesuiraju eventualne ratne zločince, da se obavežu na odustajanje od budućih invazija. Međutim, u poslednjih šest nedelja neumorno ponavlja da „Putinovi pozivi za pregovarački sto predstavljaju blef“ – iako je sam predsednik Rusije prilično ćutljiv kada je o povlačenju iz Hersona reč – te da je s Rusijom moguće pregovarati samo ako je bude poveo neki drugi režim. Što se, razume se, u doglednom periodu ipak neće desiti. Mada, neočekivano je bilo i da ruske trupe Herson napuste za manje od dva dana, i to uz zasipanje ukrajinske artiljerije. NJene jedinice ušetale su u njegov centar praktično bez ispaljenog metka, postavile su ukrajinsku zastavu na zgradu civilno-vojne uprave, a lokalni meštani su naočigled kamera skidali znakove „Rusija je ovde zauvek“. Vest o uništenju Antonovskog mosta, 25 metara široke i 1,4 kilometra dugačke konstrukcije od armiranog betona koja je bila jedina veza između leve i desne obale Dnjepra u centralnom delu hersonske oblasti, prošla je gotovo neprimećeno. Očekivano, ruska i ukrajinska strana međusobno su se zasipale optužbama, ali je jedan snimak u međuvremeno skoro sigurno potvrdio da iza uništenja mosta stoje ruske inženjeri. Jeste da zima ne zauzdava ispaljenu municiju, ali ipak je bolje negde se od nje sakriti – u neku sobu, recimo, gde je pregovarački sto… Stefan Slavković