Rešenje za Kosovo

Rešenje za Kosovo uporno se traži u kompromisu između dve političke opcije i dve ideološke orijentacije. Jedna je radikalni srpski nacionalizam, koji je poražen u ratu. Druga je globalizam, koji je u ratu pobedio. Srpski poraz i pobeda Zapada nisu, međutim, bili bezuslovni i bez ostatka. Upravo oko tog ostatka vodi se politička borba već više od dvadeset godina. Srpska strana pokazuje spremnost da prizna poraz, ali traži da za uzvrat nešto dobije. Zapadna strana pokušava da se nametne kao apsolutni pobednik, što ni na vrhuncu svoje moći 1999. nije uspela. Radikalni srpski nacionalizam dostigao je svoj zenit na Vidovdan 1989. i vrlo brzo se survao u ambis, i jedino ga nada u veliki povratak imperijalne Rusije drži u životu. Deset godina kasnije, posle kumanovskog šatora i trijumfa NATO-a u njegovom prvom i jedinom ratu, globalizam je i sam stao na silaznu putanju, kojom se lagano kreće ka svom neminovnom kraju. Iluzorno je tražiti rešenje za život u trulom kompromisu dve mrtve ideologije i dve islužene politike. Rešenje za Kosovo doneće proces dugog trajanja, merenog decenijama, koji će Srbiju učiniti politički, ekonomski i civilizacijski superiornom u odnosu na Kosovo. Zato je inspirativan model dve Nemačke. Obe su krenule sa sličnih pozicija, poražene, razorene i okupirane. Slobodna, demokratska i bogata Zapadna Nemačka bila je, 45 godina kasnije, u svakom smislu superiorna u odnosu na Istočnu, komunističku. Srbiji je potrebno rešenje koje će jasno postaviti reintegraciju kao daleki, ali neupitni cilj i čiji će karakter biti privremen, a koje će zaustaviti svakodnevno trvenje i omogućiti joj (i Kosovu, sa druge strane) da se na miru razvija u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Moguć je, naravno, i suprotan ishod – da Kosovo bude pobednik u toj dugoj utakmici, a da Srbija ostane zaglavljena u glibu autoritarizma i šovinizma. To u najvećoj meri zavisi od nas, građana, koji biramo politički put Srbije. Srbija mora da iskorači iz fikcije zapisane u preambuli njenog Ustava, da je Kosovo sastavni deo Srbije. Ono to nije, jer je vojnom silom od Srbije otcepljeno. Naprotiv, mi treba da donesemo ustavni zakon kojim se Kosovo privremeno izdvaja iz sastava Srbije i poverava upravi Ujedinjenih nacija na deset godina. Kada taj rok istekne on će biti produžen i to će se ponavljati sve dok istorijski proces ne dovede do takve konvergencije Srbije i Kosova koja će omogućiti njihovu reintegraciju. Sa tog polazišta mogući su pregovori koji bi vodili regulisanju odnosa Srbije i Kosova u obostranom interesu, suštinski na osnovu stvarnog stanja na terenu. Opravdanje za insistiranje Srbije na reintegraciji Kosova ne treba tražiti ni u kakvim mitskim ili religioznim motivima, već u prostoj činjenici da je Kosovo ušlo u sastav Srbije na legalan način 1912, da je to potvrđeno konstituisanjem Republike posle 1945. i priznato zaključcima Badinterove komisije 1991. Rat koji je NATO vodio protiv Srbije i kojim je Kosovo izdvojeno iz njenog sastava te, u potonjem procesu, priznato kao nezavisna država, vođen je u sklopu jedne politike američke totalne dominacije u svetu. Ta politika bila je plod ideološke fikcije o kraju istorije i trijumfu zapadnog modela liberalne demokratije. Već posle 11. septembra 2001. ova ideološka fikcija počinje da se urušava, da bismo preko neuspeha u islamskom svetu i ruskog revizionizma stigli do aktuelnog trenutka u kom Putinov napad na Ukrajinu predstavlja ne samo izazov za globalni poredak, nego i pretnju po opstanak civilizacije. Opravdanje za srpsko prihvatanje privremene secesije Kosova takođe postoji. Osim pukog prihvatanja vojnog poraza, ono proizlazi i iz razumevanja da vek neuspeha Srbije da Kosovo i njegovu albansku populaciju integriše u svoj politički i društveni sistem, i pokušaj da se to konačno postigne golom državnom silom, mora da ima posledice. Secesija Kosova je kazna za Srbiju, i ta kazna nije nepravedna, ali ne može biti ni doživotna. Srbija mora da dobije priliku da se rehabilituje. Da bi takav zaokret pri kojem Srbija otvoreno traži reintegraciju Kosova, makar i u nedoglednoj budućnosti, uopšte bio moguć, potrebno je da dođe do zaokreta u politici Zapada prema Srbiji. To pre svega znači u politici SAD, jer je Amerika, vođena fikcijom svoje bezuslovne dominacije, nezavisnost Kosova i nametnula. Evropska unija bila je tu da sledi američko vođstvo. Mi smo skloni da američku politiku prema Srbiji vidimo kao nepromenljivu. Ona to svakako, u dugim vremenskim periodima, jeste, ali postoje trenuci kada se politička orijentacija pod pritiskom geopolitičke realnosti neminovno menja. Naša istorija poznaje više takvih momenata. Na primer, kada je Engleska u susret Prvom svetskom ratu prekinula sanitarni otklon od Srbije izazvan Majskim prevratom. Ili kada je Čerčil uskratio podršku monarhistima i podržao Titov partizanski pokret. Ili kada je američka administracija napustila podršku integritetu SFRJ i podržala secesiju Hrvatske i Slovenije. Na kraju, kada se Holbruk u čarapama slikao sa borcima OVK, dajući podršku kosovskim secesionistima koji su poveli gerilski rat protiv Srbije. Ruski napad na Ukrajinu veliki je izazov i Zapad će morati da nađe u sebi novu paradigmu da bi Putina trajno pobedio. Crna rupa na mestu Srbije u borbenom poretku protiv Rusije za Zapad neće još dugo biti prihvatljiva. Amerika će morati da učini nekakav zaokret da Srbiju pridobije na svoju stranu, kao čvrstog i pouzdanog saveznika. Sadašnji poredak u Srbiji zasniva se na autoritarizmu i radikalnom srpskom nacionalizmu. Nasuprot tome, poredak koji garantuje onaj civilizacijski skok koji bi Srbiju za nekoliko decenija izdigao iznad njenog balkanskog okruženja i učinio je konkurentnom u odnosu na projekat nezavisnog Kosova, jeste poredak koji bi se zasnivao na demokratiji, vladavini prava i racionalnom formulisanju nacionalnih interesa. Racionalni nacionalizam umesto radikalnog ne znači negaciju srpske nacionalne države, kakva je pokušana u socijalizmu i globalizmu, nego njenu afirmaciju u geopolitički mogućem okviru, u avnojskim granicama. Upravo je smena autoritarnog nacionalističkog režima i radikalan raskid sa njegovim protagonistima i ideologijom vitalni interes srpskog društva i izazov za njegovu demokratsku elitu, na koji ona već godinama nema adekvatan odgovor.