Gazimo po minskom polju

Na Skupštini SANU povodom Dana Akademije, Vladimir Kostić održao je poslednje obraćanje u svojstvu njenog predsednika, i to govorom koji je sažeo prethodnih skoro osam godina njegovog mandata i koji je obuhvatio brojne neuralgične tačke srpskog društva. U razgovoru za NIN Kostić se detaljnije osvrće na to gde smo bili 2015. godine, a gde smo danas. Kada ste u aprilu 2015. izabrani za predsednika SANU, izrazili ste nadu da će podele unutar Akademije, koje tek odražavaju podele u srpskom društvu, moći da se prevaziđu. Kakva je društvena situacija sedam godina kasnije? Nažalost, ne samo da podele nismo prevazišli, nego smo kreativni, kakve nas je Bog dao, ustanovili i nove, ne manje zahtevne. Javnost je kod nas postala minsko polje u kome se ne progoni samo nečije mišljenje, lovina postaje sam čovek na koga je dovoljno da se posumnja da je nešto rekao. Sledeći korak je da se posumnja da je nešto pomislio. Potera ne podrazumeva neophodno postojanje krivice – krivica je pokatkad genetski predestinirana. Ne odmahujte glavom, samo sačekajte da nešto nađu – možda već imaju – za vašeg oca, dedu ili… i vi transgeneracijski postajete krivcem. Samo što lovcima niko nije rekao istorijsku činjenicu da ovaj obred političkog kanibalizma završava u degustiranju lovaca. Problem je samo što će svako iole promućurniji do tada izbegavati ovo minsko polje javnog delovanja. A kakva je situacija u SANU? Što se Akademije tiče, ona manje ili više i dalje odslikava društvo iz koga je ponikla – kako bi drugačije? Naravno, kao u svim institucijama ove vrste na delu je i akademska sujeta i mrzovolja. U domenu je gimnazijskog korpusa znanja da su Eshil, Sofokle i Euripid veliki grčki tragičari. Međutim, Aristotel ne pominje ni jedno od ova tri imena u delu Poetike koji je posvećen tragediji. Ipak, iako to ne mogu da generalizujem na sve članove SANU, čini mi se da je uspostavljena atmosfera i da postoje mehanizmi komunikacije među nama, uz povremene kurcšluse. Akademici kao izraziti pojedinci obožavaju da se ne slažu, ali se još uvek drže načela „različito, ali bez ljutnje“. Gotovo da ne pamtim naše diskusije koje nisu započinjale sa „Ne slažem se sa predsednikom, ali…“ ili „Samo delimično se slažem sa predsednikom, ali…“ U međuvremenu sam i sam naučio da se, umesto da se svađam i psujem sa neistomišljenicima, posle navedenih rečenica prepustim osećanju da sam genuini demokrata. Gotovo se plašim da će mi po prestanku mandata neslaganje nedostajati. Ruska istoričarka Natalija Naročnicka nedavno je održala pristupno predavanje u SANU koje je više ličilo na politički govor o sukobu anglo-globalističke i hrišćansko-pravoslavne civilizacije, potom prenevši Vladimiru Putinu podršku Akademije. Da li vam je i šta u njenom nastupu i gestu zasmetalo? U čijem se interesu ta ujdurma odigrala? Gospođa Naročnicka je regularno izabrana za inostranog člana SANU, sa obavezom da u okviru svoje inauguralne besede prikaže svoje naučno i istraživačko „vjeruju“, istine do kojih je u svojim – podvlačim, svojim – istraživanjima došla. To se nažalost ovog puta nije desilo, jer je umesto toga iznela filozofsko-istorijske i političke stavove, na koje takođe ima prava, slagao se neko sa njima ili ne. Meni lično su te relativno pojednostavljene dihotomije strane i površne. Na bilo kojoj strani pretpostavljenog rascepa da se nalazim, sigurno bih poput dobrog vojnika Švejka uzviknuo: „Ne pucajte – tamo su ljudi!“ Prenošenje podrške predsedniku Putinu je već zloupotreba, jer je SANU za to nije ovlastila, a mislim da ni predsednik Putin od toga nije imao koristi. Zvaničan stav IO SANU je jasan, javan i dostupan. Te 2015. rekli ste da vas obuzima strah od odgovornosti, s obzirom na, kako ste rekli, „džinove“ koji su vam prethodili. Plašite li se za budućnost SANU? Kada pročitate imena 1.400 članova SANU i njenih istočnika koji nisu više sa nama normalno je da vas obuzme neka nelagoda, osećaj da je eventualna komparacija sa nama živima neumesna – na moju štetu, naravno. I da, za razliku od nekih neustrašivih sugrađana, meni je strah životni saputnik. Ja poštujem i volim SANU, a „ako neko voli, onda se i boji“. Rekli ste da se „posebno u društvima nedovršene tranzicije otvara prostor za veštačko diferenciranje i samoproklamovanje novih, neretko međusobno suprotstavljenih elita, koje traže prostor i moć, i koje su u obavezi, ili su pravljene upravo zbog toga, da pojedu svoje prethodnike (za neke od njih SANU mu dođe kao desert)“. Da li će njeni članovi morati da je brane, kako ste rekli, i od koga? Prevashodno bi je trebalo zaštititi od prostakluka svake društvene grupe koja sebe drži elitom i veruje da je neophodno da isključuje druge, dok se sama zatvara i živi izvan sveta, čak ako se neki rudiment toga razvija i unutar same SANU. U tim novim čitanjima Srbije i sveta, nestanak SANU je preduslov njihovog postojanja i prikrivanja besperspektivnosti njihovih diskursa. Naravno, kako reče jedan moj prijatelj, tu je i ključni problem estetike. Populizam ste u govoru opisali kao mešavinu poslušnosti, pretvaranja privatne sfere u javnu i izostanka rada institucija. Da li je populizam novo, prilagodljivo lice autokratije, koja se tradicionalno vezuje za krutost, dogmatizam? Osobe koje se bave problemom populizma se žale da ga je teško precizno odrediti. Populistički identitet se zasniva na ležernom i kognitivno nezahtevnom suprotstavljanju drugom. Lucidno je zapažanje da su strah i mržnja blizanci populizma, a krug zatvara tvrdnja da je „kultura straha kultura površnosti“. Olaka i neodgovorna obećanja u kulturi površnosti idu uz dlaku čovekovoj potrebi da svet oko sebe uprosti. Druga je stvar zašto su u „redukciji kompleksnosti“ tako upotrebljivi prazni slogani i najstrašniji klišei, po principu „sve za narod, ali bez naroda“. Hana Arent je ukazivala da se radi o distorziji jednakosti, jer smo suočeni sa pretnjom da postanemo „podjednako nebitni“. U promovisanju pravovernosti za koju Orvel kaže da podrazumeva „da se ne misli“, populizam to kompenzuje građenjem kulta omnipotentnosti političkog vođe. Beni Štraus opisujući jednog od deset cezara u Rimu piše: „Uskoro će postati sveprisutan. Niste mogli preći ulicom, otići na večeru ili držati novčić, a da ne čujete njegovo ime ili ne vidite njegovo lice… Bio je čovek, ali je postao i brend.“ Pominjali ste i „trojanske konje“ u vidu krugova koji su se infiltrirali u sferu društvenog uticaja SANU. Da li je u prethodnih sedam godina bilo političkih pritisaka na rad Akademije? Bilo bi mnogo hudožestvenije da sam pod bilo čijim pritiscima izdržao i rekao nekakvo herojsko „ne“. Tako se ulazi u istoriju. Međutim, moram da priznam da nikakvih eksplicitnih političkih pritisaka nije bilo – možda sa namerom da me spreče da se nekako provučem u navedenu istoriju. Nije bilo ni „dobronamernih saveta“. Ipak, bilo je zanemarivanja i glasnog neprimećivanja naših aktivnosti, o čemu sam detaljnije govorio na Skupštini SANU. Na osnovu vašeg iskustva, koje su najveće zablude društva o SANU, a gde Akademija najmanje ili najteže razume društvo koje ju je iznedrilo? Društvo uporno ne prihvata da SANU nema strukturu političke stranke, koja će na principu „demokratskog centralizma“ iznositi svoje usaglašene stavove o svim mogućim problemima. Društvo uporno ne prihvata da su akademici ukleti pojedinci koje je zapravo nemoguće uterati u torove zajedničkih mišljenja, ali koji zajedno mogu dati niz alternativa i ideja, zasnovanih na naučnom i umetničkom pristupu, i tako biti višestruko korisniji za društvo. Političke odluke, ne zavaravajmo se, nikada nisu donosili akademici. Društvo u konfuznim vremenima traži objašnjenja i putokaze i upravo su to i trenuci kada se SANU učestalo proziva – kažite nam šta da radimo? Te kritike su paradoksalno i kompliment, jer i najžučniji kritičari, eksplicitno ili implicitno, doživljavaju Akademiju kao sidro. A Akademija jedino može da pruži naučno zasnovane elemente za donošenje pravih odluka – ali, to se nekako previđa, dok ovakvo prozivanje odgovara i onima koji odluke zaista donose. Naša glavna polja su nauka i umetnost. Hantington sugeriše da je „gvozdena zavesa ideologije zamenjena plišanom zavesom kulture“. Pred pretnjom oličenom u pitanju da li smo se odlučili sa koje strane te zavese ćemo biti, SANU može biti od velike koristi. Kao ključni problem SANU u razumevanju sredine u kojoj deluje iskreno vidim generacijski zjap između naših poodmaklih godina i godina onih koji polako preuzimaju odgovornosti za ovo društvo. SANU je pokušala da uspostavi kontakt sa mlađom generacijom, delom i kroz naše programe, ali u tome nije bila uspešna. Jedino obećanje koje im dajem je da ih ne zovemo da im dociramo – i nama je potrebno da od te generacije nešto naučimo. Bez obzira na to što će vašim čitaocima to zvučati kao demagogija. Svakog puta kada biste izneli stav o rešenju kosovskog pitanja – potrebno je očuvati srpska materijalna i kulturna dobra, duhovnu poveznicu, ali i dostojanstveno prihvatiti realnost da Kosovo de facto i de iure nije u sastavu Srbije – doživeli biste kritike, od bivšeg predsednika Tomislava Nikolića, preko reditelja Emira Kusturice i akademika Predraga Pipera i Matije Bećkovića, do porodica nestalih Srba s Kosova, između ostalog. S druge strane, čini se da je danas na Kosovu toliko obostranih dimnih zavesa da pravi požar – u vidu incidenta, a možda i sukoba – nikoga ne bi iznenadio. Da li se vaše viđenje kosovskog pitanja promenilo u međuvremenu? Doživljavam kao poraz utisak da sam trajno prikovan za iskaz iz 2015, kao da ništa drugo nisam radio i ništa drugo nisam rekao. Značajni ljudi koje pominjete me asociraju na pesmu Arsena Dedića, „Imao sam prošlost sjajnu, ganjao me čitav svet“ – ponekad, istina, i zbog neizrečenog. U međuvremenu su iznete mnogo ozbiljnije i teže konstatacije i od najodgovornijih, ali… Nije ni problem KiM isti kao 2015, a čini mi se da o celom procesu znamo manje nego ranije – ja zasigurno. Ne radi se samo o obostranim dimnim zavesama, njih neprekidno bacaju i oni koji generozno nude posredovanje. I šta da neko informisan taman koliko i bilo koji građanin Srbije kaže suvislo o ovom bolnom problemu, a da ne bude banalan. Montenj za Bibliju kaže da ona nije za svakoga da je izučava – zapravo to mogu samo oni koje je Bog odredio. „Zli i neuki tako postaju još gori!“ Priznajem da sam neuk više nego ranije, ali po ovom pitanju ne mogu da budem zao. Moje misli su danas prevashodno okrenute prema bezuslovnoj zaštiti naših sunarodnika i svih njihovih prava na KiM. Gde je tu uopšte granica između ličnog stava i stava institucije? Zašto delovi javnosti, pa i vlasti, očekuju da SANU nastupi – jedinstveno, dakle bez disonantnih glasova, koji se čak tumače i kao napad na samu instituciju Akademije? Bojim se da se radi o zaostalim refleksima iz nekih ranijih vremena, kada su na primer grafički radnici javno odbijali da štampaju redove pojedinih pesnika. Čovek je uostalom i sam sklon zaštiti koju pruža grupa – u grupi se teže raspoznaju fizionomije, mada nam nove tehnologije oduzimaju i tu malu prednost. Meni su interesantni stihovi Jevtušenka koji objašnjavaju i ljudsku prirodu: „Jedan naučnik, u vreme Galileja/od Galileja nije bio gluplji/znao je i on da se Zemlja vrti,/ali je morao da hrani porodicu.“ Da se razumemo, ne osećam prezir prema ovakvom stavu. Ali kad neko insistira na jedinstvenom mišljenju, a sam ga nije izgovorio krijući se iza organizovane gomile, ili pak insistira da jedinstveno mišljenje bude istovetno sa njegovim, meni to zaliči na inferiorni šanac i inferiorni rov – ko zna ko se i šta se sve tamo nalazi. Što sam stariji sve veće poštovanje imam za individualne činove! Rekli ste da se SANU spočitava institucionalno zanemarivanje pitanja KiM, iako se Akademija sve vreme bavila njime, te da je „umorna od davanja dokaza“. Koji su to dokazi? Istorijsko odeljenje SANU je reagovalo na takve tvrdnje, a potom je publikovana monografija sa svim rezultatima, koja je dostupna i besplatna. Radi se o stotinama knjiga i članaka. U Akademiji deluje Odbor za KiM koji je objavio osam zbornika, dok je trenutno u toku nekoliko projekata, na primer demografska kretanja u KiM kroz vekove. Odbor za srpsko pitanje se od svog osnivanja bavi ovim problemom, da samo pomenem skore skupove o problemu secesije na KiM (pod rukovodstvom akademika Koste Čavoškog), iza koga je ostala pozamašna po pravilu dvojezična monografija, skup o zaštiti umetničke i kulturne baštine KiM (dopisni član Dragan Vojvodić), skup o ekonomskim, resursnim i demografskim pitanjima KiM (pod rukovodstvom akademika Časlava Ocića), i tako dalje. Organizovali smo izložbu i štampali sjajnu monografiju – sad se ja malo pravim važan – o umetničkom blagu KiM, sa izuzetnom posetom, a krajem ove godine će započeti izložba o Gračanici. U institutima SANU su u toku lingvistički, etnološki, muzikološki i slični projekti. Potpisali smo ugovor o saradnji sa Univerzitetom u Prištini sa privremenim boravkom u Kosovskoj Mitrovici i otpočeli aktivnosti… Nema potrebe da vas dalje ubeđujem – umesto toga, pozivam čitaoce da nam se pridruže. Svi srpski funkcioneri u kosovskim institucijama su podneli ostavke, što je najavljivano kao „tektonski poremećaj“, da bi se neki novi ljudi iz te iste Srpske liste pojavili i u parlamentu zauzeli mesto starih, što se objašnjava brigom o srpskom življu i sprečavanju eventualnih promena Ustava. Kako ocenjujete ove dve nagle promene kursa? Kolike su odgovornosti zvaničnih Beograda i Prištine u stvaranju permanentne krize? Kao građanin sam zbunjen, ali sa manjkom informacija koje sam pomenuo u ranijim pitanjima izbegao bih rezolutne ocene. Posebno sam zbunjen informacijom o tekstu zakletve koju su novi poslanici izgovorili. Možda se najveće bitke zaista biju na prevojima topografskih mapa, a ja samo nisam u stanju da shvatim značaj tolike tajanstvenosti, niti šta se to tako bitno promenilo u kratkom vremenu. S ratom u Ukrajini, srpska spoljna politika je od sedenja na dve stolice zaličila na plesanje po petoparcu. Da li je stara dilema, Kosovo ili članstvo u EU, prema kojoj ste takođe bili kritički opredeljeni, aktuelnija no ikada od 2000. godine? Moje mišljenje je da se radi o ratu koji ima nesumnjive paralele sa zločinom bombardovanja Srbije. Ne mogu, poput nekih osoba u medijima, da pravim hijerarhiju žrtava i da se bavim raspodelom tuge – to je nedostojno. Verujem da je analiza problema na KiM neraskidiva od integralne analize drugih problema relevantnih za budućnost naše države i društva – društvenih, političkih, bezbednosnih, ekonomskih, demografskih – sa svešću da se radi o spojenim sudovima. Iskreno verujem da je, uprkos svemu, orijentacija ka članstvu u EU višestruko racionalna težnja, ali je teško negirati povremeno gorak ukus u ustima koji izaziva hipokrizija birokratije koja vodi ovaj konglomerat. Posebno me ljuti vokabular tipa: „A sada se okrenite završetku domaćih zadataka koje ste dobili!“ Moji unuci ne bi razgovarali sa mnom da im se tako obraćam. Žižek smatra da se EU može konsolidovati samo pod uslovom brisanja različitih istorijskih tradicija i pravnih sistema. U zastupanju ideala poput otvorenosti i multikulturalne tolerancije, smatra on, a prošlost tercira, toj Evropi će ponovo biti potrebna figura „Jevrejina, kao strukturne prepreke na tom putu neograničene unifikacije“. Dosadne i recimo otvoreno ponižavajuće igre „primiće nas/neće nas primiti“, podsećaju da je geslo Francuske revolucije „svi ili niko“ unekoliko permutovano u „nema dovoljno za sve“, pa Hajner Miler lucidno primećuje da „tako počinje selekcija“. Sama Oda radosti, koju je Romen Rolan nazvao „Marseljezom čovečanstva“, već u drugoj strofi kaže: „A onaj ko to nikada nije imao (da se raduje), neka se plačući isključi iz zajednice.“ Prilično surovo! Slično razmišlja i Kastels u novoj knjizi prevedenoj i kod nas, da je jedna od mogućnosti prevazilaženja nedefinisanog evropskog identiteta u EU zlokobno „samoodređivanje isključivanjem drugog, svih onih koji nisu poput nas, tj. ksenofobna distinkcija.“ A to se zapravo već događa u EU, a preti i nama. Otuda moja zabrinutost ili, kako vi kažete, „kritična opredeljenost“. Kojim ćemo putem krenuti, a da nije u prošlost? Kako da to znam ja koji sa tek malom izvesnošću od par godina mogu da se projektujem u budućnost. Možda bi bilo ispravnije da se meni zabrani razmišljanje o budućnosti Srbije i naredi da to pitanje ostavim mlađima, koji će, obuzeti tim problemima, propustiti poslednji autobus i trajno ostati u Srbiji. Kao što bih želeo da i moje unuke i moji unuci budu uz moje uzglavlje. Šta da vam kažem: starački egoizam, ali možda i nešto više. Rekli ste da bi „izolacija Srbije predstavljala konačnu pobedu vekovnih neprijatelja, pod uslovom da oni postoje“. Ko su oni u našoj kolektivnoj imaginaciji, kakvu funkciju imaju? Ne verujem da postoji iko među nama koji sve te strahove poznaje! Dugo izvlačenje iz orijentalne magle, kojoj kulturalno i religijski nismo pripadali, preplaćena cena tog izlaska, izvesna nezainteresovanost civilizacijskog okruženja i konteksta (setimo se Zmajeve pesme Jevropo bludnice), naša fragilnost u suočavanju sa civilizacijskim izazovima, posebno u osvajanju demokratije, možda i nešto poput ezoteričnog istorijskog zamora, bili su dobar postament za strah od različitih obrazaca modernosti, čiji je ključni predstavnik ono što abuzivno nazivamo Zapadom, mada bi čak i površna analiza pokazala da tu nema ničega monolitnog, prema kome gajimo infantilni i inferiorni obrazac između divljenja i mržnje. Ni religijski momenat nije nevažan. Ali da skratim, posle svih istorijskih nesporazuma i sukoba duboko verujem da ćemo biti sposobni i umeti da u opštem civilizacijskom i egzistencijalnom jadu razumemo i volimo i sebe i svoje komšije, bez obzira na to da li se molimo u istim bogomoljama, na tragu divnog i tragičnog akademika Branka Ćopića koji je jednom prilikom napisao: „Gdje su među ljudima granice? Nema u čovjeku ni Vlaha ni Turčina. Postoji samo golema ljudska bijeda i nevolja. Jednako i vlaška i turska.“ Uz svest da takav izbor ne zavisi samo od nas. U autorskom tekstu za NIN ste rekli da je srpska formula „da nešto promenimo, ali da se ništa ne promeni“. Tako građani Srbije shvataju reforme – a kako shvataju demokratiju? Svi znaju, lično verujem apokrifnu, fatalističku rečenicu srpskog seljaka: „Glasaću za tebe kad pobediš na izborima!“ Taj brisani prostor od aktuelnog trenutka u kome mogu biti i veoma nezadovoljan do trenutka kada ćeš me ubediti da ti dam političko poverenje, čak i kada nudiš najracionalnija rešenja, u ovakvom scenariju postaje neprelazan. Svi političari trebalo bi da se zamisle nad izgubljenim poverenjem od koga Srbija endemski boluje, čak i kada im se učini da su najvoljeniji. Opasnost je kada nema normalne promene vlasti, ali su alternative, bez obzira na to što mogu da nastupe sa dugom, dugom latencom, zastrašujuće, za običnog građanina teško prihvatljive i dopunski ga imobilizuju. Ali, ne potcenjujmo naš narod. U svetu postoji osećaj globalne demokratske recesije, pa i sumnja u opravdanost ove forme parlamentarne demokratije. Pre pet godina građani su testirani u 38 država i 78 odsto građana je smatralo da je „reprezentativna demokratija“ dobra – obratite pažnju na izostanak oduševljenja – ali je 49 odsto smatralo da je prihvatljiva i vladavina eksperata, 26 odsto snažnog vođe, ali čak 24 odsto vojne vlasti. Ove tri poslednje mogućnosti me užasavaju i služe kao objašnjenje onoj lapidarnoj rečenici, da je „demokratija najgori politički sistem, sem svih ostalih“. U delu evropskih zemalja (Italija, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Poljska, Mađarska…) manje od 37 odsto građana je na demokratiju gledalo kao na jedinu mogućnost. Tako da se predviđanja kreću od uvođenja ekonomskih alternativa, dugih perioda dekadencije, vlasti elite – koje, ako Boga znate…? – i autoritarne politike. Iznenađeni? Da li je ulazak opozicije u Narodnu skupštinu vid ohrabrenja, iako se blaćenje neistomišljenika nastavlja unedogled? Nakon kratkog perioda reverzibilne jednopartijnosti – ponovo, gotovo jedine u Evropi – povratak opozicije je povratak svih nas sa stranputice. Nekad se pribojavam da oni koji koriste uvrede i ponižavanje protivnika, uz druge razloge – a kako drugačije da me primete? – nostalgično žele upravo povratak na stranputicu. Za vašeg vakta nije manjkalo protesta, zbog rušenja u Savamali, „Protiv diktature“, „1 od 5 miliona“, junske demonstracije iz 2020, protiv projekta „Jadar“… Revolta ne manjka, građanina kao politički aktivnog subjekta takođe. Kako i dalje ostajemo, kako ste rekli, „nepokretno“ i unapred opredeljeno društvo? Bio sam svedok svih tih protesta. Međutim, bojim se da se na njima dopunski razvilo i izvesno gađenje građana prema politici, pa i ideja da će građani sami, gotovo neorganizovano moći ono što političke partije nisu uspele, ili nisu htele ili, još jednostavnije, nisu bile sposobne. To dugoročno nije dobro – u našoj „reprezentativnoj demokratiji“, kojoj ja ne vidim alternativu, partije su nezamenljive. Protesti, spontani ili protesti pokreta, na primer ekoloških, imali su jasne, najčešće jednokratne ciljeve i kao takvi su imali nesumnjiv smisao, ali se u dugoročnoj strateškoj i političkoj artikulaciji postojanje organizovanih partija pokazalo ključnim. Da pokušam sa cinizmom: da danas partija nema, trebalo bi ih izmisliti, i to, ako je moguće, sa pokrivanjem celog političkog spektra. Gađenju nema mesta, ono ima ukus i miris političke dekadentnosti, a oni skloni zaverama će vam sugerisati da je možda i podmetnuto. Sa druge strane, partije moraju da ubede birače da su autentične i da imaju jasne alternative, da se ne bi suočavali sa naizgled paradoksalnim rezultatima da oni koji su protestovali protiv vlasti zbog ekološke ugroženosti, u većini glasaju nakon nekoliko nedelja za tu istu vlast. Ne zavaravajmo se: nekome nisu verovali. Zašto? Naposletku, rekli ste da je vlast SANU najčešće „tiho zanemarivala“, a da je Akademija mišljenje o državnim i društvenim pitanjima davala uglavnom nepozvana. Kako biste ocenili saradnju s njom? Jeste li zaista bili, kako ste rekli, „mogući kamen“ spoticanja? Što se mene lično tiče, upotrebio sam opis „pretenciozna slutnja“ za mogućnost da sam i sam postao smetnja, odnosno kamen o vratu SANU. Taj zaključak sam doneo iz nekih postupaka i odnosa sa raznim nivoima vlasti, mada je bilo i sasvim suprotnih primera, ali i ne samo vlasti – i danas ima onih koji će vam tvrditi da zasigurno znaju da se u nedeljnim intervalima nalazim i savetujem sa politički bitnim moćnicima, koje ja godinama nisam video ni iz daljine, ili da čak prihvatam uloge „korisne za vlast“ – ovde će se i vlast malo iznenaditi – kroz netačna ili „obogaćena“ tumačenja onog što sam rekao ili, svejedno, uopšte nisam rekao, kako je kome bilo od koristi, do groteskne mržnje i uvreda na društvenim mrežama. Međutim, ni u formi slutnje ne želim da budem teret svojoj kući. Stefan Slavković