Nova vrata za litijum

Da postoji nešto baš problematično u najavi da slovačka firma InoBat otvara u Srbiji fabriku za proizvodnju litijumskih baterija, ovoga puta nam je na posredan način objasnio lično Vučić. Umesto da po običaju održi samohvalospev o tome kako Evropa propada tokom krize, dok on i dalje podiže fabrike i privlači strane investitore, ili da postavi „kamen temeljac“ na još jednom komadu naše zemlje koju ju velikodušno poklonio strancima, odlučio je da ni ne pisne o „istorijskom dogovoru“. Za njega nismo saznali čak ni od, za taj posao, formalno ovlašćene Vlade, već direktno od InoBata koji je izdao saopštenje da je „sa Vladom Srbije potpisao memorandum o namerama za izgradnju fabrike baterija za električna vozila ukupnog kapaciteta od 32 gigavata“. Na prvi pogled ništa ne deluje spornije nego u ostalim naprednjačkim muljažama – bićemo prvi na svetu koji ćemo za mačku u džaku dati pet puta više para nego što bi bilo očekivano. Preciznije, InoBat je firma koja postoji tri godine i koja do sada nije podigla ni jednu jedinu fabriku, ali je najavila proizvodnju litijumskih baterija (u sektoru automobila, komercijalnih vozila, motosporta i vazduhoplovstva) i zatražila pomoć svih koji su zainteresovani za „zelenu proizvodnju“. Do sada su putem donacija, kredita i prodaje akcija uspeli da skupe 91 milion evra (podatak je objavljen 1. novembra 2022. na njihovom sajtu), od čega su od EU za podizanje fabrike u Slovačkoj dobili oko 19 miliona evra. Zahvaljujući tim sredstvima najavili su da će u Bratislavi početkom sledeće godine otvoriti pilot-liniju od 45 megavat-sati (MWh), kako bi potencijalni kupci mogli da isprobaju njihove baterije. Nema sumnje da je to što nude dovoljno interesantno i za druge zemlje imajući u vidu da je već najavljeno otvaranje njihove fabrike u Indijani, proizvodnja na Tajvanu i da su u toku pregovori sa Španijom. Međutim, jedino je Srbija bila baš konkretna: daće im 419 miliona evra, uključujući grantove i poreske olakšice za podršku projektu, za fabriku koja bi sa radom otpočela 2025. Ali, ukoliko ostavimo po strani ekonomsku računicu i stalni strah od toga da investitori dolaze samo zbog subvencija i da odlaze kada im više nije profitabilno, ostavljajući preko noći ljude bez posla, otvaranje fabrike za proizvodnju litijumskih baterija ne bi trebalo da bude sporno. Recimo, nekoliko firmi je spremno da u Norveškoj podigne fabrike, a prijavile su se 82 opštine koje su zainteresovane da to bude na njihovoj teritoriji, u skladu sa odlukom države da od „klimatskog negativca“ preraste u zelenog giganta. „Fabrike litijumskih baterija koje litijum ne dobijaju iz Srbije neće ugrožavati životnu sredinu. Litijumske fabrike već postoje u EU gde su ekološki standardi rigorozni. Svaka fabrika koja ispunjava ekološke standarde EU je dobrodošla da radi u Srbiji. Problem je što vlast plaši građane nemogućnostima otvaranja fabrika litijuma, ako se ne otvore i rudnici litijuma, što je neistina. Imamo primer otvaranja fabrike litijumskih baterija Ilevenis u Subotici za 1.800 radnika za jednu milijardu evra, na 30 hektara koji neće uzimati litijum od Rio Tinta već iz drugih zemalja“, kaže Igor Radošević, analitičar zaštite životne sredine. I dok se ekološki pokreti u Srbiji bore za goli život stanovništva, u civilizovanim zemljama su u mogućnosti da problem podignu na viši nivo – nisu prinuđeni da se bave isključivo zaštitom zdravlja sopstvenog stanovništva, već im je bitno na koji način se iskopava i prerađuje ruda u drugim državama iz kojih je uvoze. U pomenutoj Norveškoj, dakle zemlji koja otvara fabrike ali ne poseduje sopstvena nalazišta litijuma, organizacija za zaštitu životne sredine Naturvernforbundet se pobunila zbog reklame „zelena tehnologija“ ukoliko sirovina bude stizala iz „litijumskog trougla“ u Južnoj Americi, s obzirom na to da tamo lokalno stanovništvo pati zbog ekstremne nestašice vode i kontaminacije zemljišta i vazduha. Čak je i EU, uz podatke da joj ozbiljno nedostaje litijum (u izveštaju Evropske komisije iz 2020. piše da će zbog baterija za električna vozila i skladištenje energije Evropi trebati i do 18 puta više litijuma 2030. godine, a gotovo 60 puta više 2050. godine), tim povodom je zauzela stav: da bi „zelena agenda“ bila održiva, neophodno je da se hitno uspostavi demokratsko upravljanje tehnologijama. „Da bi ova agenda EU bila efikasna, ona mora da uravnoteži nabavku sirovina neophodnih za zelenu i digitalnu revoluciju sa zaštitnim merama za ljude pogođene iskopavanjem sirovina i za prirodu uništenu ogromnim pritiskom za jeftino i brzo eksploatisanje. Stoga, Komisija mora biti još ambicioznija i uključiti politike koje osiguravaju upotrebu manje eksploatativnih i toksičnih tehnologija; restauraciju starih rudarskih lokaliteta; stroga ekološka, socijalna i ljudska prava za rudarske projekte i pravo da se izjasne zajednice pogođene rudnicima i okolnim objektima“, objasnila je potpredsednica Evropske komisije Margrete Vestager. A teško da je Rio Tinto, firma koju naša vlast doživljava kao sinonim za bogaćenje preko litijuma, neko ko ispunjava takve standarde. Ne samo da ih nijedna zemlja u Evropi nije želela na svom tlu, već je i mreža organizacija za zaštitu životne sredine Bankwatch zatražila od EU da preduzme mere povodom situacije u Srbiji, uz obrazloženje da „Vlada Srbije nudi nelegalnu podršku da bi olakšala početni rad rudarske kompanije“, a da „Rio Tinto nije otkrio ključne informacije o tome kako će se litijum vaditi i kakav će biti uticaj na stanovništvo“. Hoće li EU biti principijelna u zahtevu da se „uspostavi demokratsko upravljanje tehnologijama“ ili je samo željna litijuma, saznaćemo kada se raspetlja dilema – da li će vlast posegnuti za genijalnim rešenjem da se iz jadarita koji je stena, litijum i bor vade tako što će se, prema prognozama profesora Ratka Ristića, koristiti 15.000 cisterni cijanida i 1.100 tona sumporne kiseline na dnevnom nivou, ili će se zbilja odustati od svega. Za one koji još uvek veruju Vučiću, stigla je dobra vest: u nedelju je potvrdio da se projekat Rio Tinto trajno obustavlja. A onda nam je u baš emotivnom obraćanju pojasnio: „Sad će ovi zeleni ponovo da protestuju protiv litijuma. A, protiv čega? Nema litijuma, to je protest protiv mog slobodnog mišljenja. Ja ne mogu da verujem šta smo uradili... Možete da me ubijete, ali ne možete da promenite moje mišljenje... To mi je najveća greška koju ne mogu da oprostim. I ne vidim način da je ispravim.“ Bilo bi lepo da je narod toliko rasterećen od svih problema pa da ima vremena da protestuje samo zbog njegovog mišljenja, ali teško da je baš tako, a još teže da je iskopavanje litijuma prošlost. Nedavno je u NIN-u Igor Radošević upozorio da Rio Tinto ne samo da nije zatvorio predstavništva već i dalje kupuje zemljište i dovozi tešku mehanizaciju, a onda se pojavila vest o otvaranju fabrike koja je bila samo dokaz više. „Pored najava državnika da je zabrana litijuma bila greška, Rio Tinto je investirao u InoBat fabriku litijumskih baterija, koja će proizvoditi oko 58.000 tona litijum-karbonata. Vlast je podržala projekat sa čak 419 miliona evra. EU uveliko traži nove načine nabavke litijuma za svoje tržište, a otvaranjem rudnika Rio Tinto može da postane glavni izvor snabdevanja litijumom kako u Srbiji, tako i u fabrikama litijuma u EU. Rudnici litijuma, koji se planiraju na 40-60 lokacija, postaće glavni izvor snabdevanja fabrika litijuma u EU, pre svega zbog niskih troškova transporta iz ekološki uništene Srbije. Da li bi Rio Tinto investirao u fabriku litijumskih baterija bez garancije države da će otvoriti rudnike i eksploatisati litijum na više lokacija u Srbiji? Naravno da ne bi“, kaže Radošević. Iako InoBat prilično transparentno izlaže svoje poslovanje i objavljuje donacije, suma dobijena od Rio Tinta nije poznata. Ono što se zna jeste da su te dve kompanije u maju prošle godine potpisale Memorandum o razumevanju u kojem je istaknuta namera da se zajedno radi na napredovanju uspostavljanja lanca vrednosti baterija za električna vozila u Srbiji. Dogovor je realizovan u novembru 2021. investicijom Rio Tinta, a tom prilikom su predstavnici InoBata istakli da znaju da je projekat ’Jadar’ u procesu dobijanja dozvola i licenci, ali da je to sigurno jedan od najvećih litijumskih projekata i da ima potencijal da „pozicionira Rio Tinto kao najveći izvor snabdevanja litijumom u Evropi u najmanje narednih 15 godina“. Da očekuje slično, u ime Rio Tinta ih je uverila Marni Finlajson, bivša direktorka kompanije Rio Sava, uz reči da se „projekat ‘Jadar’ nalazi na pragu evropskog tržišta električnih vozila“ i da će biti „ključni dobavljač baterija za evropsko tržište“. Imajući sve to u vidu aktivisti iz Saveza ekoloških organizacija Srbije su najavili da će se protestima suprotstaviti izgradnji fabrike, ali su i zatražili od vlasti da usvoji narodnu inicijativu o trajnoj zabrani eksploatacije litijuma. Vučić im je munjevito odgovorio, ni ovog puta ne pomenuvši fabriku, da bi tome koji tako nešto želi „trebalo staviti ludačku košulju“. A onda je u elegantnoj košulji, kakvu on nosi, dodao da baš i nije problem što se narod raseljava zbog ugrožene životne sredine jer „u celom Podrinju nema 100.000 ljudi i taj se deo prazni“. A taj argument o „samo 100.000 ljudi“ zvuči toliko suvislo i državnički, da nam nije jasno što ga nije upotrebio i u kosovskoj krizi. Sandra Petrušić