Rat koji se mogao izbeći

U ovoj reportaži sa međunarodne konferencije „Rat u Ukrajini, Evropska unija i Zapadni Balkan“, održane 17. i 18. novembra ove godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u organizaciji tog fakulteta i Univerziteta u Bordou, neće se pominjati imena. Osim jednog – Tanasija Marinkovića. Nije on jedini, daleko od toga, koji je organizovao ovu konferenciju. Međutim, bez njegove jasne vizije njenog cilja, bez njegovog organizatorskog pregora i privrženosti ostvarivanju ove akademske zamisli, konferencije ne bi ni bilo. Rečnikom ekonomista, Tanasije je bio potreban uslov. Prvi dan konferencije bio je posvećen reakcijama na rat u Ukrajini. Posle uvodnog izlaganja o prirodi međunarodnog prava i pravnoteorijskim dilemama u tom pogledu, naročito onima koje su sada aktuelizovane, izlagači su se okrenuli sankcijama, kao glavnom odgovoru Evropske unije na taj rat. Kako je nekoliko učesnika istaklo, one su legitimni supstitut za puno vojno angažovanje protiv Rusije. Dok se jedan od izlagača uopšteno bavio tim sankcijama – njihovim ciljevima, mehanizmima i posledicama – ostali su se usredsredili na specifične oblasti: sankcije prema državnim medijima, avio-saobraćaju i pitanju da li i kako (u pravnom smislu) zamrzavanje ruskih državnih depozita može da se pretvori u njihovu konfiskaciju, a jedan od učesnika je insistirao da nije reč o sankcijama nego o restriktivnim merama. Tako vam je to na pravničkim konferencijama. Ipak, najveću kontroverzu i najživlju raspravu pokrenulo je pitanje zabrane emitovanja ruskih državnih medija (RT i Sputnjik) u zemljama EU. Specifična pitanja reakcije na rat u Ukrajini uključivala su izlaganja na temu zajedničke odbrambene politike EU i mogućnosti njenog jačanja (skeptici bi rekli uspostavljanja), kao i reakcije rumunskih vlasti na rat i percepcije tamošnje javnosti. Zanimljivo je bilo izlaganje o specifičnostima položaja Moldavije, bivše sovjetske republike, zemlje „zaglavljene“, ne samo prostorno, između Rumunije i Ukrajine, i države na čijem su jednom delu (Pridnjestrovlje) još uvek stacionirane ruske trupe. NJihovo snabdevanje je, doduše, sada nešto otežano. Završno izlaganje tog dana jasno je pokazalo kako su geopolitički motivi, usmereni na očuvanje kakvog-takvog jedinstva unutar Evropske unije, doveli do podsticaja populističkim vlastima u pojedinim zemljama članicama i kandidatima da dalje potkopavaju vladavinu prava i narušavaju osnovne evropske vrednosti u oblasti nezavisnog sudstva. Kada kuća gori, makar u susedstvu, politička celishodnost dobija na težini u odnosu na načela. Doduše, cinici bi rekli da ovaj nalaz nije nov – isključivo je ojačan ratom u Ukrajini. Drugog dana konferencije izlaganja su bila posvećena uzrocima rata u Ukrajini i mogućim paralelama sa drugim situacijama u međunarodnim odnosima. Očigledno da je potrebno da razumemo šta se to dogodilo, ne samo u pravnom smislu, i zbog čega se dogodilo. Dan je započeo pregledom istorije Ukrajine i inventarom različitih imena koja su označavala delove njene današnje teritorije, čije su granice potvrđene brojnim međunarodnim dokumentima koje je ruska strana potpisala. Sledilo je izlaganje o, možda, poslednjoj propuštenoj prilici za mir: sporazumima iz Minska, sklopljenim 2014. i 2015. godini. Upravo je iz tog izlaganja preuzet i naslov ove reportaže – rat koji danas besni mogao se izbeći. Mogao je, procenili su mnogi učesnici konferencije, i daleko pre. Konačno, u istoriji, malo je neizbežnih ishoda. A svi su oni posledica odluka, često pogrešnih, političke elite. Izlaganje učesnika koji je došao iz moskovske akademske zajednice o statusu Donbasa očekivalo se sa velikim nestrpljenjem. Ipak, čuli smo prilično malo o tom statusu, a daleko više o istoriji kršenja međunarodnog prava od strane – drugih. NJegovi evazivni (polu)odgovori na suštinska pitanja za većinu učesnika konferencije nisu bili začuđujući. Poslednja tri izlaganja bila su kombinacija i pristupa i oblasti razmatranja. Prvo izlaganje duboko je uronilo u pitanje međunarodnih odnosa – širenje NATO-a na istok u poslednjoj deceniji prošlog veka. Tvrdnji da su iskazi zvaničnika zapadnih zemalja u samim pregovorima sa sovjetskim vlastima o ujedinjenju Nemačke i njihove izjave na konferencijama za štampu, navodna jednostrana obećanja o neširenju na istok, uspostavila pravnu obavezu, suprotstavljene su, u raspravi, neke činjenice. Poput činjenice da Sporazum o finalnom statusu (ujedinjenju) Nemačke, koji su pored (tada još uvek dve) nemačke države, potpisale i sve velike sile, uključujući i Sovjetski Savez, ne sadrži nikakve garancije takvog neširenja, već je samo definisano fazno širenje NATO-a na istok ujedinjene nemačke države. Sledilo je izlaganje o pravu na (jednostranu) secesiju uzimajući u obzir dva slučaja: Kosovo i Metohiju, s jedne strane, i Krim, s druge. Detaljno su osvetljene pravno relevantne sličnosti i razlike između ova dva slučaja, da bi završno izlaganje, na temu iluzije međunarodnog prava, donelo jasan stav. Međunarodno pravo ne priznaje nikakvu (unilateralnu) secesiju. Ni u slučaju Kosova i Metohije, ni u slučaju Krima. Dopada li se to nekom, u jednom slučaju, ili ne, u drugom. Nije ovo bila konferencija istomišljenika. Nisu izbacivane vruće parole podrške, kome bi već ta podrška bila namenjena. Neki od učesnika skupa govorili su o ruskoj agresiji na Ukrajinu, neki o invaziji, neki su upotrebljavali bezlične, vrednosno neutralne pojmove da opišu istu pojavu, a čula se, bez tračka ironije, i zvanična moskovska formulacija – „specijalna vojna operacija“. Ne samo da je ovo bila konferencija neistomišljenika, nego su oni pažljivo slušali jedni druge, pokušavajući da proniknu u sve argumente druge strane, želeći da uverljivost tih argumenata samere sa snagom svojih. Postavljali su učesnici konferencije pitanja, tražili su dodatna objašnjenja. I nisu se libili da iznose suprotno mišljenje: staloženo, mirno, uz poneku logičku doskočicu, ali uvek poštujući suprotno mišljenje i onoga koji ga iznosi. U tom smislu, ovo je bila prava akademska konferencija. Skup rasprave i dijaloga. NJeni učesnici, posle ova dva dana, svakako bolje razumeju rat u Ukrajini i njegove uzroke, politiku Evropske unije i posledice, i jednog i drugog, po Zapadni Balkan. A neki su postali svesni i novih relevantnih pitanja. No, čitalac ove reportaže može je komentarisati na, recimo, sledeći način. Baš lepo što ste se vi tako prijatno akademski družili, nego da li ste uspeli da odgovorite makar na jedno jedino pitanje? Pa, evo pitanja. Šta međunarodno pravo može da donese u ovom trenutku rata u Ukrajini? Utisak ovog izveštača, na osnovu svega što je čuo na konferenciji, jeste da će ovaj rat presuditi vojna dejstva – ona će ga okončati. I to vojnom ravnotežom koja će, iako je vremenski okvir krajnje neizvestan, omogućiti primirje i sazivanje međunarodne mirovne konferencije. U Parizu, gde bi drugde! A onda će, nekim budućim mirovnim sporazumom, međunarodno pravo dobiti novi instrument. Tek onda ćemo videti da li će on biti poštovan. Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji Snimak cele konferencije dostupan je na https://ius.bg.ac.rs