Festivalski glamur

Ovogodišnje Beogradske muzičke svečanosti održane su pod sloganom Zavodljivo... kao muzika! Da interpunkcijski znak koji stoji iza navedenog iskaza (uzvičnog karaktera) nije dodat slučajno – shvatili smo odmah. Festivalski glamur obezbeđen je učešćem Brina Tervela na otvaranju BEMUS-a. Velški bas-bariton (i ekskluzivac diskografske kuće Dojče Gramofon), prezentovao je široko koncipiran repertoar (od Vagnera do brodvejskog mjuzikla). Slušaocu je tako dat precizan uvid u Tervelove fascinantne vokalne moći, u neuporediv glumački virtuozitet. Podjednako je uverljiv kao demijurg (Votan), demon (Mefistofeles), ili mlekadžija (Tevje) – u interpretacijama od kojih zastaje dah. Izvanredni saigrači Brina Tervela te večeri bili su Sofija Petrović (sopran velikih perspektiva), festivalski orkestar Virtuozi i Bojan Suđić. Jednako nadahnuto, Suđić i Virtuozi muzicirali su zajedno sa mladim španskim pijanistom Martinom Garsijom Garsijom, priredivši raskošno finale festivala. S najvećim uzbuđenjem iščekivan je susret sa Ivom Pogorelićem i umetnikova nova tumačenja Šopena. Pogorelić pribegava ekscentričnim poigravanjima tekstom, naročito u smislu tempovnih, odnosno agogičkih pomeranja, te preispitivanja logike samog muzičkog toka. Rečju, do maksimuma koristi legitimitet izvođača da organizuje sadržaj po svojoj meri: provocira slušaoca da odstupi od konvencionalnih očekivanja. Kamerni zvuk čini važan (i obiman) segment ovogodišnjeg Bemusa. U Novosadskom kamernom ansamblu svoja umeća udružili su prvorazredni solisti (Rita Kinka, klavir; Laura Levai-Aksin, flauta; Sanja Romić, oboa; Nikola Ćirić, horna; Nemanja Mihailović, fagot i Aleksandar Tasić, klarinet). I sastav i program (Pulank, Štraus, Rubcov) retki su i utoliko dragoceniji na srpskoj kamernoj sceni, muziciranje – čudesno. Među stožernim tačkama festivala svakako je koncert gudačkog kvarteta Difrakcije, ansambla usmerenog ka oživljavanju vrednih, a u javnosti malo (ili nimalo) prisutnih opusa domaćeg stvaralaštva. Takva ideja naročito je delotvorna kada u njoj sudeluju izvođači od najvećeg ugleda (poput Dragana Sredojevića, Kristine Minosjan Sredojević, Dejana Mlađenovića i Dejana Božića). Odabrana dela svedoče o suptilnom promišljanju programa oblikovanog po principu sučeljavanja korespondirajućih parova partitura (s jedne strane - Ludmila Frajt i Berislav Popović, s druge - Petar Ozgijan i Petar Bergamo), reprezentativnih stranica srpske/jugoslovenske muzičke literature druge polovine 20. veka. Nastup mladog violončeliste Nemanje Stankovića (uz klavirsku saradnju Marina Formentija), jeste među događajima za koji je dvorana bila premala da primi sve one koji su želeli da ga čuju. Fino je odmerena uzlazna dramaturška linija programa. Stanković pleni svežinom i maštovitošću, vanserijskim sviračkim dometima. Ogromno interesovanje publike pobudio je i dolazak violiniste Gordana Nikolića. Ovaj umetnik, poslednjih decenija eksponiran na međunarodnom planu (u poljima izvođaštva i pedagodije), odlučio se na integralno izvođenje Bahovih Sonata i Partita za violinu solo: odvažna, a u pogledu postignutog rezultata spektakularna Nikolićeva zamisao. Gošća Bemusa bila je i sjajna Bomsori Kim (koju smo slušali u Bruhovom violinskom koncertu, uz Simfonijski orkestar RTS i dirigenta Manuela Lopeza Gomeza). Vojvođanski simfonijski orkestar briljirao je pod upravom Aleksandra Markovića: ambiciozan program (završna scena iz Štrausove Salome – uz izvrsnu Majdu Hundeling; Skrjabinova Simfonija br. 3) u potpunosti je primeren kapacitetima ansambla. Lep prostor na Bemusu dat je horskom stvaralaštvu. Mešoviti kamerni hor Madrigal - Marin Konstantin i dirigentkinja Ana Ungureanu imali su nastup za pamćenje. Reč je o višemedijskom projektu u punom značenju tog pojma, publika je prisustvovala audio-vizuelnoj avanturi formulisanoj kroz prožimanje znakovnih elemenata. Rumunski umetnici su uzoran primer madrigalskog hora, izbrušenog zvuka, kompaktnog i svetlog, a kompletan program izveli su napamet (što veoma retko viđamo). Koncert za mešoviti hor Alfreda Šnitkea, izveden u Sabornoj crkvi Svetog Arhanđela Mihaila, prekrasno je realizovan zajednički poduhvat Bojana Suđića, Hora Radio-Televizije Srbije i Nebojše Kundačine kao naratora (bio je to poklon poštovaocima Bemusa, baš kao i resital Gordana Nikolića). Šnitkeova partitura u tumačenju ovih umetnika doista je usrdna molitva, poziv na odricanje od taštine i na približavanje suštinskim pitanjima duha i duše. Antologijska interpretacija i najemotivniji momenat festivala. Marija Ćirić