Celoživotno (m)učenje

Čak i prema optimističkim procenama, Srbija će do 2050. godine ostati bez četvrtine stanovništva, broj osoba u školskom uzrastu biće manji za oko 35-45 odsto, dok će preko 27 procenata ukupnog stanovništva biti starije od 65 godina. Ove činjenice su predočene na naučnom skupu Budućnost starenja, koji je održan 1. i 2. decembra u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Na istom skupu su obnarodovani i podaci da ne postoji gotovo ništa što danas možemo učiniti da bi se ovaj trend zaustavio, uzalud podrška rađanju i ostale mere populacione politike – idemo putem smanjenja i starenja populacije i s time se valja pomiriti. Mirenje ne znači nečinjenje, ali u tome šta treba uraditi moramo biti pametni, jer kao što rekoh, više nije pitanje kako da se iskrcamo s voza koji nas vodi u opisanu budućnost, sada je ključno da znamo šta da radimo kada budemo stigli na odredište - kako da i kao „društvo starih“ živimo normalno? Za to šta nas neizostavno čeka može nas pripremiti bolje i adekvatnije obrazovanje, ali da li je naš školski sistem u stanju da odgovori na ovaj izazov, može li obrazovanje pomoći svom društvu koje ubrzano stari? Ovo pitanje je bilo predmet mog učešća na pomenutom skupu i budući da toga dana u SANU nije bilo mnogo prisutnih, odlučio sam da najvažnije delove svog izlaganja predočim i čitaocima NIN-a. Sa starenjem populacije suočava se veliki deo sveta, u Evropi, a posebno u Americi o tome se intenzivno govori i piše još od kraja 1960-ih godina. I mada to što ista sudbina čeka i zemlje razvijenog Zapada nije nikakva uteha, ipak jeste nešto od čega možemo imati koristi. Postoje brojne naučne studije koje su neke države već pretočile u svoje strategije, akcione planove, zakone, preporuke i druga akta. Zašto da lupamo glavu ako je neko svoju već dobrano uposlio i došao do pravih saznanja, hajde samo da sve to najpre pročitamo, a zatim preuzmemo, prilagodimo sebi i primenimo. Publikacije koje pokazuju na koji bi način obrazovanje trebalo da ublaži posledice kolektivnog starenja možemo najgrublje svrstati u dve grupe. U prvoj su studije fokusirane na socioekonomske probleme povezane s poremećajima na tržištu rada i to su uglavnom OECD istraživanja, dok se druga grupa bavi humanističkim aspektima „starog društva“ i tu je prevashodno reč o dokumentima Uneska. Ekonomske posledice kombinacije ubrzanog starenja populacije i brzog razvoja tehnologije mogu se ublažiti time što će ljudi raditi i u dobi 65+, a pošto to automatski podrazumeva potrebu za njihovim stalnim usavršavanjem i/ili dopunskim školovanjem, predloženi su modeli „obrazovanja odraslih“ i „celoživotnog učenja“. Ove obrazovne forme su kod nas odavno prisutne: Srbija ima Strategiju razvoja obrazovanja odraslih i solidan zakon koji reguliše ovaj sektor, a postoji i mreža ustanova koje se bave usavršavanjem i obrazovanjem odraslih. Budući da naša stopa učešća osoba između 25 i 65 godina u nekom obliku celoživotnog učenja iznosi oko 20 odsto, što je tek na polovini evropskog proseka, prave rezultate tek očekujemo, ali treba reći da preduslovi za poboljšanja postoje. Humanistički pristup suočavanja s populacionim starenjem odnosi se na društvene probleme koji ne moraju biti povezani sa ekonomijom, barem ne direktno. Reč je, na primer, o pritisku na zdravstveni sistem i sistem socijalne zaštite, o produbljivanju društvenih polarizacija, a naročito o pojavi intergeneracijske netrpeljivosti. Ovo poslednje predstavlja tzv. ejdžizam (ageism), pojam koji označava diskriminaciju osoba samo zbog toga što su u staroj dobi. Rezultati nekih istraživanja potvrđuju da i kod nas postoji negativna percepcija starih osoba od strane pripadnika mlade generacije, a zamislimo kako će biti za deceniju-dve kada se indeks starenja poveća sa 1,12 na 1,45 (broj starih 65+ prema broju mladih 0-19 godina). Da bi se ove negativne pojave ublažile, nije dovoljno uvesti nove forme obrazovanja, puko sprovođenje celoživotnog učenja ne može da nam „popravi“ društvo, neophodne su izmene u sadržaju onoga šta i kako učimo i to na svim nivoima obrazovanja. Meni se čini da će srpsko obrazovanje kako-tako odgovoriti na ekonomske posledice manjka radne snage, ali će se upadljivo teže nositi sa smetnjama u razvoju građanskog društva pod pritiskom kolektivnog starenja. Možda ovo liči na polovičan uspeh, ja ne mislim tako, za mene je to veoma loš scenario prema kojem ćemo (verovatno) proizvoditi dovoljno da bismo preživeli, ali ćemo u pogledu demokratije, jednakosti, medijskih sloboda, tolerancije i ostalih parametara kvaliteta jednog društva biti i dalje veoma nisko, a možda i niže. Bićemo i dalje među zajednicama koje se novom znanju suprotstavljaju širenjem stare moralne panike, a kao građani ćemo i ubuduće biti medijski manipulisani, politički konfrontirani, isključivi i bez sposobnosti da uspostavimo dijalog – znači, sve kao i sada, samo ćemo biti stariji. Zašto je to tako, zašto je naše obrazovanje nemoćno kada je reč o napretku građanskog društva? Nažalost, na to pitanje čak ni oni koji se bave društvenom teorijom nemaju odgovor, barem ne odgovor koji vredi čuti. Od njih mahom slušamo kratke iskaze koji se sastoje samo iz jedne imenice (npr. porodica, obrazovanje, vrednosni sistem, institucije) i jednog prideva (urušeno, razoreno, uništeno, poharano i tome slično), pa se ponekad pitam: kome su upućeni ovi ubistveno dosadni sudovi, mislim, ko to ne zna ili ne vidi? Zato predlažem da svako od nas iz akademske zajednice ko naumi da tako nešto kaže za obrazovanje odgovori i na sledeća pitanja: A koliko nam je to obrazovni sistem „poharan“ ili „urušen“? Ko je to uradio i kada? Gde sam ja tada bio i šta sam radio, to jest, kako je moguće da za tu poharu ja ne snosim nikakvu odgovornost, a čitav radni vek sam proveo u obrazovanju? Jedino tako možemo doći do korisnih zaključaka, a ja ću ovde navesti samo dva. Prvi, da bi naše obrazovanje moglo da ide u susret društvenim problemima, nužne su dubinske korekcije, a za izostanak tih najvažnijih promena najveću krivicu snosimo mi koji u obrazovanju radimo. I drugi, zbog kašnjenja s tim najkrupnijim zahvatima, male intervencije u našem obrazovanju nisu moguće, sistem je postao previše krut i pre će pući nego što će se prilagoditi manjim promenama. Neprilagodljivost srpskog školstva vidi se na svakom koraku, a one koji su poslovično, ja bih dodao i namerno, slabovidi za naše prosvetne probleme upućujem na publikaciju Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji (Ivić, Pešikan i Kostić, SANU, 2021). Iz nje mogu saznati da nam predškolsko obrazovanje nema dovoljne kapacitete, da polovina nastavnika u osnovnim i srednjim školama (njih oko 40.000) nije zaposlena za stalno (zavisi od volje direktora), da imamo samo oko 27 odsto gimnazija (daleko ispod EU proseka od 40 odsto), da kod nas preovlađuju srednje stručne škole čija je struktura zaostala iz pre-Šuvarovih vremena, da iz tih škola deca izlaze sa zanimanjima za koja nema posla, ali dobijaju lakši prolaz ka visokom obrazovanju i, najzad, da su nam istovremeno kapaciteti visokog školstva ekstremno predimenzionirani (113.000 mesta za oko 65.000 rođene dece). Obrazovni sistem koji na svakom nivou ima najmanje jedan vitalan problem nije u stanju da vodi računa o potrebama društva poput ublažavanja negativnih posledica ubrzanog starenja. Ostavimo sve drugo po strani i zapitajmo se samo da li je naš prosvetni sistem sposoban da radi na suzbijanju ejdžizma. Pedagoške/andragoške intervencije radi smanjenja efekata ejdžizma nisu tajna, potrebno je decu/odrasle pridobiti za sledeće vrednosne odrednice: da starenje uključuje razvoj i napredovanje, da su starije i mlađe osobe u mnogo čemu slične i da mogu uživati učeći jedni od drugih, da starije osobe jesu korisni članovi zajednice, da odnos prema tuđem starenju ima veliki uticaj na proces sopstvenog starenja, da starije osobe brže gube kognitivne sposobnosti i žive kraće ako trpe negativnu percepciju od okoline, da oni koji imaju negativan stav prema starenju poseduju veći rizik od bržeg obolevanja u starijoj dobi i tako dalje. Svi ovi stavovi proistekli su iz naučnih saznanja, nije ih niko izmislio. Na identičan način smo i do sada usvajali (tuđa) znanja i prihvatali nova pravila na račun zastarelih, pa tako više ne igramo dodole nego pratimo vremensku prognozu, kao što ne pretapamo olovo nad bolesnikom već ga vodimo kod lekara. No, jedno su već usvojene naučne činjenice koje su davno prerasle u društvene norme, a sasvim drugo su znanja koja se tek probijaju i koja moraju da savladaju mnoge prepreke. Odavno ne spaljujemo veštice, ali se i danas besno opiremo borbi za prava građana čiji je jedini greh u tome što se razlikuju od većine, i pritom smo nesvesni da to činimo iz istih strahova zbog kojih su naši preci lovili veštice – da bi „zaštitili porodicu i stare vrednosti“. Naše obrazovanje nije sposobno za suptilne uticaje na društvo, jer ono ni ne postoji zbog društva već zbog sebe samog. Zato naš obrazovni sistem ne radi proaktivno ni kolektivno korisno, njegove reakcije su stihijske i odbrambene, do njih dolazi jedino iz borbe za sopstveni opstanak. Recimo, primena gore navedenih preporuka za suzbijanje ejdžizma nužno zahteva izmene školskih programa, ali kod nas svaki razgovor o tome izaziva snažne esnafske otpore iz individualnog straha od otpuštanja, što je sasvim razumljivo ako znamo da polovina nastavnika nije zaposlena za stalno. Često naglašavamo da je profesija nastavnika unižena i pritom znamo da sve počinje materijalnim statusom, pa ipak godinama unazad ne uvodimo platne razrede, a zašto? Zato što se tome protive profesori na fakultetima, jer se mnogima od njih diže kosa na glavi čim se pomene platnorazredna uravnilovka. Eto, takve stvari čine koloplet propadanja našeg obrazovanja: na osnovnom i srednjem nivou rade nezadovoljni i uplašeni učitelji i nastavnici, demotivisani za bilo kakav reformski angažman, dok nam je visoko školstvo nekontrolisano i predimenzionirano i baš ga briga što svom društvu već godinama proizvodi na hiljade diploma koje se jedino partijski mogu realizovati. Na drugoj strani je naše društvo koje ne samo da ne pokušava da pomogne svom obrazovanju, već ga i samo krši i lomi gde god ga stigne. Primera je mnogo, od toga što političari braneći svoje plagijatore usput izvrgavaju ruglu čitavo visoko školstvo u Srbiji, do toga što slično ponižavanje univerziteta vrši i Srpska pravoslavna crkva koja na silu uvodi instituciju blagoslova na Beogradski univerzitet ili, kao nedavno, utiče na sadržaj školskih udžbenika. Ni mnogo jači i elastičniji obrazovni sistemi od našeg ne bi ovo lako podneli. Došli smo do kraja. Bez obzira na pesimizam ovog prikaza, podsetiću na misao koju ne znam kome da pripišem, a ona kaže da nema beznadežnih situacija, ima samo ljudi koji su u datim situacijama beznadežni. Ja mislim da još ima nade i za naše društvo i za njegovo obrazovanje i, ako radite u srpskom obrazovanju i pritom mislite (brinete) kao ja, hajde da probamo da ovoj nadi damo krila. Važno je da shvatimo da nam obrazovanje ne kvare političari nego da to mi sami sebi radimo i da s time možemo da prestanemo. Kako? Lepo, odustanimo od ličnog učešća u svim sprovođenjima obrazovne politike u kojima se ne vidi konkretan i realan opšti interes. Ne učestvujmo u savetima i drugim telima pro forme jer tako samo dajemo legitimitet propadanju prosvete. Neka to rade drugi, a ako se pokaže da je tih drugih više od nas - šta je, tu je. Spremimo se da i naredne decenije provedemo u polugrađanskom društvu čije obrazovanje nema snage da ga popravi ili dovrši. Biće to za vas još lošije društvo nego danas, ako pripadate LGBTQ populaciji, ako ste romske nacionalnosti, ako ste žena koja trpi porodično nasilje, rečju, ako ste pripadnik bilo koje grupe koja je i sada ugrožena. A kako pokazuje ovaj tekst, biće vam dovoljno samo da ste stari, pa će vam uz potrebu za učenjem za ceo život ići i obaveza celoživotnog mučenja. Autor je redovni član SANU i redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu