Od Vermahta do poglavara Katoličke crkve

Poslednjeg dana godine koja se upravo završila svet je napustio nekadašnji papa Benedikt XVI, koji je pre deset godina odlučio da ode sa svog mesta, što ga je učinilo prvim koji je takvu odluku doneo u savremenom dobu. Od prethodnika koji je učinio isto, mada pod prisilom, delilo ga je čitavih šest vekova, ali on je, ipak, 2013. iznenadio svet i podneo ostavku, uz obrazloženje da je previše star. Sveta stolica ostala je sada pred mnogim pitanjima, između ostalih i o protokolu sahrane pape u penziji, kao i onih koji bi se mogli odlučiti na sličan korak i njihovog statusa za života. Sve ovo naći će se uskoro na dnevnom redu. Benedikt XVI ispraćen je bez uobičajenih pravila za sahranu pape, bez zvona, bez pompe, ali uz daleko veći broj onih koji su došli da mu se poklone nego što se očekivalo. Jozef Racinger je rođen 16. aprila 1927. u bavarskom selu kod mesta Tarunstajn, gde je i pohađao gimnaziju. Tinejdžersko doba donelo mu je neizbežno članstvo u Hitlerjugendu, a potom i raspored pri vojsci, što je kasnije mnogo puta morao da objašnjava. Istovremeno, porodica je, kako je napisao njegov biograf DŽon L. Alen, bila protiv nacista, otac se čak potukao sa jednim oficirom i izgubio posao u policiji, pa je porodica tokom rata morala više puta da se seli. Radio je kao profesor dogmatike i teologije, dok 1977. nije postao nadbiskup u Minhenu. Potom ga je put odveo u Vatikan, gde je gotovo dve i po decenije vodio Kongregaciju za doktrinu vere pod papom Jovanom Pavlom II, čiji je bio najpouzdaniji savetnik. Imao je ključnu ulogu u papinom javnom izvinjenju 2000. godine svima koji su stradali od Katoličke crkve, od inkvizicije do današnjih dana, kada se posebno izvinio Jevrejima, „starijoj braći u veri“, kako ih je nazvao. I dok opaske o papi koji je nosio uniformu Vermahta i danas prate ime Benedikta XVI, jevrejska zajednica nije smatrala tu tamnu tačku njegove biografije vrednom istrage. Kada je 2005. izabran za papu, imao je već 78 godina, što ga čini jednim od starijih papa i prvim koji dolazi sa teritorije Nemačke posle gotovo pet vekova. Osam godina kasnije podneće ostavku i povući se. Objasnio je da nema ni fizičke ni duhovne snage za takav zadatak. Čovek knjige, jedan od najobrazovanijih i najinteligentnijih duhovnika svog vremena, morao je da se nosi i sa otporom unutar crkve i sa skandalom koji ju je iz korena potresao i urušio joj ugled, kada se ispostavilo da su hiljade dece bile žrtve seksualnog zlostavljanja. I još gore, crkva tim povodom ništa nije činila, osim što bi, u retkim slučajevima koji bi dospeli u javnost, premeštala nasilnike na drugo mesto. Ispostavilo se i da je i on sam napravio greške ili jednostavno nije ništa preduzeo dok je u Minhenu sedamdesetih godina vodio četiri takva slučaja. Potom je negirao da je bio na sastanku 1980, na kom se razgovaralo o optužbama za pedofiliju, odnosno da se ne seća da li je bio, da bi se potom ispostavilo da je ipak prisustvovao. Kada je sve počelo da se otkriva i kada su istrage počele da pokazuju svu istinitost i strahotu optužbi, on je izjavio da je zatražio oproštaj za sopstvene propuste. Postao je, potom, prvi papa koji se sreo sa žrtvama seksualnog nasilja u crkvi. Najzad, u njegovom pismu prošle zime o minhenskim slučajevima čitamo još jednom o kajanju, molbi žrtvama za oproštaj, preuzimanju odgovornosti i najdubljem žaljenju. „Uskoro ću se naći pred konačnim sudijom mog života. Iako, kada se osvrnem na svoj dugi život, mogu imati veliki razlog za strah i nemir, ja sam ipak raspoložen, jer čvrsto verujem da Gospod nije samo sudija, već i prijatelj i brat koji je sam već patio zbog mojih nedostataka…“ Ivana Janković