Veći i od fudbala

Od 12 ili 13 miliona robova koje je naša slavna civilizacija prebacila preko Atlantika kako bi ih smoždila u rudnicima ili na plantažama, malo ko je imao makar toliko sreće da mu upamtimo ime. Jedan od izuzetaka je Kralj Šiko. Pod tim pseudonimom, kaže brazilsko predanje, krije se čovek rodnog imena Galanga, koga su Portugalci u 18. veku zarobili u basenu Konga i odveli ga da ih obogaćuje u zlatnim rudnicima Minas Žeraisa. Šiko je sakrivao pahuljice zlata u kosi, i tim blagom uspeo da otkupi sebe, sina i brojne sapatnike, a legenda o njemu i danas je popularni komad brazilskog folklora, pogotovo u Minas Žeraisu. Ta država zauzima skoro ceo jugoistok Brazila, u njoj je više od 20 miliona stanovnika, no čovek bi na prvu loptu pomislio da se čak i u takvom prostranstvu crni kralj sa zlatom u kosi ipak rađa samo jednom. „Najvažniji gol sam postigao posle duplog pasa sa Selestom - nazvali smo ga Edson Arantes do Nasimento“, pričao je Dondinjo nekih dvesta godina posle Galanginog podviga. Dondinjo - što je jednostavniji način da se kaže „Žoao Ramos do Nasimento“ - nije imao lošu fudbalsku karijeru. U biografiji su mu i slavni klubovi poput Fluminensea i Atletiko Mineira, ali ni sredina 20. veka nije bila dobro vreme za brazilske crnce, jer dobro vreme za njih nije ni danas, a i fudbal je bio još decenijama daleko od profitabilnosti. Zato i moderna legenda o crnom kralju iz Minas Žeraisa počinje siromaštvom u gradu Tres Korasois, u kome je dupli pas Dondinja i njegove supruge Seleste urodio plodom 23. oktobra 1940. Portugalski jezik očito lako rimuje, što priči daje neophodan poetski kvalitet, s tim što smo književno u surovom realizmu, u čajdžinicama u kojima Dondinjov i Selestin sin poslužuje da bi zaradio neki kruzeiro, a u slobodno vreme fudbal igra krpenjačom ili grejpfrutom. Ali kada u prašini nateraš grejpfrut da te sluša, o loptu se sigurno nećeš saplitati. Zato slede jedan, pa drugi, pa treći amaterski klub u detinjstvu, pa malo futsala, fudbala na parketu, u tinejdžerskim godinama, u klubu koji se zvao Radijum. Dondinjo i Selesta su sinu dali ime po Tomasu Edisonu. „Bojim se radijuma, i ne želim da se sa njime majmunišem“, rekao je slavni američki izumitelj početkom 20. veka. Glupiranje sa radijumom Edisona umalo nije koštalo vida. Edsonu je Radijum otvorio nove vidike. Gužva i brzina na terenu za futsal naterale su ga da misli brže. Sa druge strane, na manjem terenu manje se i trči, što mu je omogućilo da igra sa starijima. Na nekom turniru smatrali su ga premladim. Odgovorio je sa 14 ili 15 golova, i više se ničeg nije plašio. Valdemar de Brito je primetio Edsona 1954, a 1956. ga je odveo u Santos, nadomak Sao Paula. De Brito zaslužuje barem jednu rečenicu i kao fudbaler, a ne samo kao pronalazač, jer je 18 golova na 18 nastupa za Brazil dobar učinak u svim epohama. Zbog tih 18 golova je i mogao upravi Santosa da kaže da im je doveo budućeg najvećeg fudbalera planete. Od tog trenutka šesnaestogodišnjak više nije Dondinjov i Selestin sin, pa ni Edson, već Pele. Nadimak koji je dobio u detinjstvu maglovitog je porekla, kao što je u legendama i red, ali će od 1956. poput drevne i moćne inkantacije omađijati Santos, pa Brazil, pa planetu. U septembru, pre nego što je napunio 16, Pele debituje golom. Sledeće godine je prvi golgeter lige. Jedva deset meseci nakon što je potpisao prvi profesionalni ugovor, dobija poziv za reprezentaciju. Daje gol, jasno, i sa manje od 17 postaje - i ostaje - najmlađi strelac u istoriji strašnog „Selesaoa“, reprezentacije kojoj strelaca nikada neće nedostajati. „Možda si u pravu. Ali ti nemaš pojma o fudbalu, a ja sam gledao kako Pele igra“, bio je oštar selektor Brazila Visente Feola. Feola je tako uzvratio psihologu, ukopanom u tvrdnji da je Pele premlad za Svetsko prvenstvo 1958. Šta je jedno Svetsko prvenstvo spram kontrolisanja grejpfruta? Na svetskom debiju Pele asistira Edvaldu Izidiju Netu, i čuveni Vava dokusuruje Sovjetski Savez. U četvrtfinalu sam presuđuje Velsu. U polufinalu tri puta pogađa protiv Francuza za dvadeset tri minuta. U finalu časti i Šveđane. Da, bila je čast primiti taj gol. Nestaško iz Minas Žeraisa grudima odnosi loptu pored jednog Šveđanina, podiže je preko drugog, i volejom iz kolena matira trećeg. U devedesetom minutu daje još jedan, udarajući simbolični pečat i na to Svetsko prvenstvo i na dotadašnji fudbal. „Kada sam video kako Pele igra, pomislio sam da treba da se okanem fudbala“, sumirao je jedan Francuz. Francuz se, uzgred, zvao Žist Fonten, i na tom istom Svetskom prvenstvu je dao frapantnih 13 golova na šest utakmica, što verovatno više nikada nikome neće uspeti. Sigvarda Parlinga, pak, istorija fudbala pamti kao veoma oštrog, ali poštenog igrača. Ono što je bilo „veoma oštro“ u fudbalu 1958, danas se smatra preteranim i u borilačkim veštinama, a Parling je pride bio i hokejaš. Ali u njegovo poštenje ne može se sumnjati. „Iskreno - kada je Pele dao poslednji gol u tom finalu, hteo sam da mu aplaudiram“, veselo je priznao Sige Parling. Izgubio si finale Svetskog prvenstva, 5:2, ali instinkt časnog borca zapoveda ti da aplaudiraš protivniku. Govori to i o Sigeu, i o fudbalu iz 1958, ali najviše o Peleu. A takvi panegirici su u narednim decenijama stizali od svakoga čije je ime u fudbalu išta značilo. „Najveći igrač u istoriji je Alfredo di Stefano. Odbijam da Pelea svrstam u igrače. On je bio iznad toga“, bio je dovitljiv jedan Mađar. Mađar je Ferenc Puškaš, strelac 84 gola na 85 utakmica za reprezentaciju, najjače oružje slavne mađarske „Lake konjice“, ekipe koja je 1953. arogantnim Englezima, nesvesnima koliko zaostaju za savremenim fudbalom, strpala šest golova u njihovom dvorištu, na Vembliju, a nekoliko meseci kasnije istim tim Englezima, željnim revanša i uverenim da je prva utakmica bila slučajnost, još sedam na Nepstadionu u Budimpešti. Taj Puškaš i ostatak družine genijalnog Gustava Šebeša postavili su temelje fudbala kakav se igra i danas, izmislili i igrali „totalni fudbal“ dok je Johan Krojf još bio dete. A kada već pominjemo Krojfa: „Pele je bio jedini fudbaler koji je prelazio granice logike“, zaključio je jedini Holanđanin koji slavom može da se meri sa sunarodnicima koji su slikali. Krojf nije bio jedini za koga Pele nije bio samo iznad fudbala, već i iznad prirode. „Zajedno smo skočili na loptu. Bio sam mnogo viši. Kada sam aterirao, pogledao sam nagore zapanjen. Pele je još visio u vazduhu i udarao tu loptu. Činilo se da može da lebdi koliko god želi“, sećao se jedan Italijan. Italijan ili Đačinto Faketi, jedan od najvećih defanzivaca u istoriji zemlje koja je dala najviše velikih defanzivaca u istoriji fudbala. Defanzivci su, naravno, tu i tamo uspevali da zaustave i Pelea, ali je mangup iz Minas Žeraisa trijumfovao čak i kada je promašivao - odbrana engleskog golmana Gordona Benksa, neuspešan lob sa pola terena protiv Čehoslovačke, urnebesni dribling pored golmana Urugvaja završen traljavim šutom pored gola, sve je to Pele sa Svetskog prvenstva 1970, i sve se to danas pamti koliko i golovi kojima se Svetsko prvenstvo osvajalo. „Pele je jedan od malobrojnih koji obaraju moju teoriju - umesto petnaest minuta slave, on će imati petnaest vekova“, to je naravno Endi Vorhol. Pričati o Peleu onako kako se priča o običnim velikim fudbalerima, popisujući golove i asistencije, zlato i srebrninu, bilo bi banalno. Ostaje samo još banalnije pitanje - da li je bio najbolji? Prvi je kandidat za najvećeg, a najbolji nije, ali samo zato što je koncept „najboljeg“ besmislen. „Najveći“ - to je metafora, to je viteško zvanje, počast koja ne govori samo o fudbalskoj veštini, već i o uticaju te veštine na svet van fudbala. Što se tiče „najboljeg“ - niko ne može da kaže kako bi Pele izgledao u današnjem programiranom i atletizovanom fudbalu, a još manje da li bi Lionel Mesi uopšte mogao da bude fudbaler na oranicama po kojima se Pele rvao sa tabadžijama. Umesto tih besmislica o „najboljem“, bolje je dati još jedan citat: „Onog trenutka kada bi lopta došla Peleu u noge, fudbal se transformisao u poeziju“, znao je Pjer Paolo Pazolini. Pazolini je znao i o poeziji i o fudbalu. A najviše o tome kakav je podvig bio postati crni kralj Minas Žeraisa. Marko Lovrić