НИН online

НИН-ова награда

У ужем избору 13 романа

Теофил Панчић, Марија Ненезић, Милена Ђорђијевић, Жарка Свирчев и Горан Коруновић, чланови НИН-овог жирија критике, одабрали су наслове који улазе у ужи избор. У овом броју објављујемо сажете приказе тих књига, док ћемо имена финалиста знати следећег четвртка

Готово је немогуће препричати књигу у стотинак речи. Такав покушај понекад је мучнији него када вам неко цела два сата препричава филм који тек желите да гледате. Похвале на корицама, популарни блурбови, стога јесу прави изазов.
Како, на пример, укратко описати „о чему се ради“ у роману Лапот Живојина Павловића, награђеном НИН-овом наградом пре тачно тридесет година? Или у прози Укоп оца Младена Маркова, лауреата из 2002?
„Састављачи огласа“ добро знају колико коштају речи и труде се да њима вешто баратају. Рачунајући да су интернет огласници постали нове антикварнице, погледали смо шта тамо кажу. Поред најразличитијих напомена, налик оној да по страницама није шарано (не рачуна се посвета писца) и да немају „магареће уши“, наводи се да Укоп оца говори о породици што никако не успева да се окупи и сахрани оца у ковитлацу наших историјских, друштвених и политичких потреса. С друге стране, Павловићу је „као метафора за Лапот послужио древни сурови обичај убијања старих и немоћних ударцем мочугом или пак маљем по глави“.

„Не постоји лоше место за оглас“, каже Леополд Блум у Уликсу Џејмса Џојса. Да ли данас, прикачени на мрежу, гледамо у екране телефона онако како тај најчувенији аквизитер рекламних огласа у излогу старинарнице посматра „свећњак и хармонику сву изгрижену од мољаца“? Сличан је русвај; „то је као кад Пламтри објави рекламу за конзервирано месо испод читуља, смрзнуто месо“.
Зато смо сажете описе књига, замишљене искључиво као препоруку за читање тринаест дела уврштених у ужи избор, ипак утемељили на поговорима, текстовима рецензената и уредника, исечцима из критика и интервјуа.

У овом кругу налазимо три писца која су раније добилa НИН-ову награду: Слободан Тишма (награђен 2011), Бора Ћосић (1969), Горан Петровић (2000). Такође, седам првих романа чији су аутори: Владимир Јаћимовић, Даница Вукићевић, Бојан Васић, Владимир Мирков Живановић, Мирјана Дрљевић, Маријана Чанак и Далибор Пејић. (Владимиру Јаћимовићу, Владимиру Миркову Живановићу и Мирјани Дрљевић то је уједно и прва објављена књига.) Милан Трипковић је у конкуренцији са својим другим романом, а Угљеша Шајтинац и Мирјана Новаковић раније су били у најужем избору, 2011, односно 2000. године. Најужи круг и разговоре с финалистима објавићемо у следећем броју. Име 69. добитника НИН-ове награде биће саопштено у понедељак, 23. јануара, око поднева.

Приредио Мића Вујичић

Слободан Тишма: АСТАЛ ТИШ РИБА ФРИШ. ЖИВОТ ПЕСНИКА – political nigredo (Нојзац)

Први део трилогије Астал тиш, риба фриш. Живот песника написан је у форми ја-нарације. У својеврсној исповести, Слободан Тишма (Стара Пазова, 1946) пише портрет уметника у младости, гарниран размишљањима о свету, уметности и животу у облику кратких есеја. Притом, појачава већ препознатљиву позицију ја-наратора као „слабог субјекта“ карактеришући га као политичког нигреда, члана политичке заједнице на најнижем ступњу друштвене релеванције. Таква позиција му је потребна за успостављање равнотеже у тексту, тако да повремено може да буде немилосрдан и према другим протагонистима. „У Животу песника сам промовисао бећарац, домаћи језичко-музички идиом“, рекао је Тишма за недељник Време. „Под старе дане, дошао сам до схватања да је књижевност хула, чист безобразлук, дакле, провокација. Мораш бити увек у контри и зезати кризу... Грчки јунак Терсит је био пример првог лајавца, отворено је све говорио, критиковао је Ахила, зна се како се провео.“

Владимир Јаћимовић:
ПОВРАТАК НА ЗЕЈРЕК (Архипелаг)

Радња романа Повратак на Зејрек Владимира Јаћимовића (Никшић, 1974) смештена је у савремену Турску уочи последњег војног пуча 2016. године. Главни јунак романа Илкер Бозкурт је високи официр турске војске уплетен у мрежу шпијунских игара и породичних историја. Временом ће се показати да се његова породица преселила из Санџака у Турску непосредно после Првог светског рата, али и да је он одабран од завереника да изврши напад на Ердогана. Илкер је упечатљив лик у чијој се драми прелама јавно и приватно, официрска дужност и породичне обавезе, воља да се остане у миру са собом и потреба да се истражује породична историја која га је учинила другачијим од дечака с којима је одрастао, те официра с којима се школовао. Упоредо с димензијом приче која има напетост трилера, трага за пореклом своје породице која се доселила с Балкана у Истанбул, што га одводи у Србију, у Милешеву и Бродарево. Писац приказује савремени Истанбул, као и Москву, у којој је извесно време његов лик на служби.

Даница Вукићевић:
УНУТРАШЊЕ МОРЕ (Нојзац)

Свака од две стотине страница књиге Унутрашње морe Данице Вукићевић (Ваљево, 1959) садржи шест, седам кратких прозних записа, раздвојених насловима. Од првог, названог „Патетика“, који у целини гласи: „Толика грубост да прераста у патетику“ – читамо „фрагменте“ о књижевности, књижевним правцима, писцима, сујетама, егу, амбицији, каријеристима, вери, односу исток – запад, страху од непознатог, страху од другог, мизогинији, насиљу, таленту, класама, политици, феминизму. О познатом звуку: „После хиљаду година не само да чујем већ и видим чудесан призор тако чест у детињству: неко (старији мушкарац) прахером лупа тепих окачен на метални разбој испред зграде.“ О наркоманима: „Запажа: Наркомани су некада били господа...“ Темељ за приче о кризи, несигурности, или опис сусрета с Ериком Јонг – представљају нараторкина сећања на оца и мајку, те ликови што се појављују у једнаким интервалима: сестра, ћерка, Небојша, Тишмa.

Бора Ћосић: БЕРГОТОВА УДОВИЦА (ЛОМ)

То је било оног дана када је господин Таталовић водио моју маму да јој покаже лифт. Гледајте овако, драга госпођо, то вам је исто што и трамвај, само овај иде увис – пише Бора Ћосић (Загреб, 1932) у првим редовима романа Берготова удовица. „Слично као и код Пруста, и у Породици као и у њезином позном наставку Удовици – нема ’праве’ радње која би се могла препричати као иницијални догађај, конфликт или изазов, заплет, кулминација и расплет, него је радња дисперзивна, свеприсутна, скрива се у сваком сусрету и сваком разговору, јер се међуљудски односи и психолошки профили, друштвена кретања и повијесни контекст одигравају увијек симултано, а глас приповједача – стармалог дјетета растворених очију и ушију, брбљавца који истодобно јако добро разумије и уопће не разумије све оно што нам препричава, прерушеног Марсела, који је постао мали Бора – надомјешта јунаково путовање из оних романа који се ослањају на плот“ – записује Алида Бремер у поговору књиге.

Милан Трипковић: КЛУБ ИСТИНСКИХ СТВАРАЛАЦА (Фабрика књига)

Како коментари на друштвеним мрежама доведу до отмице и освете? Да ли романтична пикарска одисеја активисткиње и правдољубивог инспектора који је штити води њеном избављењу од суђења за покушај убиства и његовом петом браку? Свет јавашлука, протекције и поремећених критеријума наизглед нуди погодности само за оне испотпросечне и ропски подобне, али оставља простора танкој маргини правде и даје малу шансу хепиенда – пише Владислава Гордић Петковић, књижевна критичарка дневника и портала Нова, о роману Клуб истинских стваралаца. „У истовремено уверљивом и бајколико-сентименталном сплету сатире, студије нарави и роуд мувија, Милан Трипковић (Београд, 1977) спаја тајну полицију и јавне полемике, и објашњава колико су и гротескна и логична мимоилажења малих могућности књижевних мегаломана и гигантског нехаја света у ком ти наводно истински ствараоци живе незаслужено угодно. Клуб истинских стваралаца подсмева се таштини, идеологији и носталгији, мангупски жонглирајући специфичностима Новог Сада.“

Горан Петровић:
ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ (Лагуна)

Надалеко прослављени еснаф Congrega dei Cartari из италијанске луке Амалфи, чувени је произвођач најфинијег папира у Европи, али је познат и по томе што помно бира коме ће га продати. Зато напуљска краљица Ђована II, иначе познатија као Ђована Незасита, одлучује да лично предузме поход у овај медитерански град да би купила папир за љубавно писмо извесном Пандолфу Пископу, до чије јој је наклоности нарочито стало. У поход крећу и бројни припадници краљичине свите, њена послуга, војска, лична стража и други пратиоци, а као најважнији путници – напуљски хроничари и ондашњи песници са задатком да на нарочитом папиру из Амалфија уобличе краљичина осећања, а тиме и овековече ово славно путовање с почетка XV века. Прича о једном догађају у ренесансној Италији послужила је Горану Петровићу (Краљево, 1961) да своју нову књигу уобличи у далекосежну метафору о сменама живота и смрти, о тајнама писања и стварања уопште. Папир је прва прича, „први ток“ у његовом Роману делти, универзуму алегоричних приповести чија се радња расплиће од средњег века до дана које сматрамо нашим.

Бојан Васић:
ВЛАСТЕЛИНСТВА (Трећи Трг / Сребрно дрво)

Један дечак прича своју причу, његов глас долази из простора који је у настајању: од првих сећања, мутних и превербалних, првих речи које се сричу, ствари које тек добијају имена, ка искуствима која дечака уводе у поредак све до самог прага одраслог доба (где се прича управо и завршава) – у простору, дакле, у коме се језик тек формира, у којем тек настају означитељске структуре предодређене, на концу, да пропишу и покоре – пише Урош Котлајић о роману Властелинства Бојана Васића (Банатско Ново Село, 1985). „Овај глас као да долази из расцепа у дискурсу: између дечје наивности, пријемчиве и једноставне, и оног што се под појмом идеологије може разумети као систем вредности владајућег, свакако капиталистичког, поретка. Да ли у том расцепу и почива отвореност овог језика, то нешто у њему тако очигледно и присно, његова слобода да се разлива и тече каткад неочекивано и непредвидиво, снага коју интимно осећамо као ослобађајућу? Језик који овде настаје тако је препознатљиво поетски: нешто у његовој природи је друкчије. Да ли из тога, онда, треба читати и један политички став, par exellence антисистемски, управо антиидеолошки – имамо ли простор који измиче тим канџама идеологије, имамо ли језик за то? Можда треба питати: да ли је детињство наша једина домовина?“

Владимир Мирков Живановић:
СЛЕПИ ПУТНИК (Партизанска књига)

Роман Слепи путник Владимира Миркова Живановића („рођен у граду руднику на истоку Србије 1979“) могао би се назове и еко-авантуристичким романом – закључује у поговору Владимир Арсенић. „Пратимо живот и рад Биосферијановића, екипе скупљене с разних страна света, а окупљене око еко-ентузијасте Јована Петровића, која покушава да сачува за будућност нешто од биодиверзитета с плаве планете и да нам обезбеди какву-такву будућност. Експерименти које они врше и искусна и интелектуална моћна екипа коју Јо Ва окупља могу само да нас натерају да ставимо прст на чело... Слепи путник својој теми придодаје одговарајуће видове приповедања. Он се, управо због идеје диверзитета, читаоцима обраћа на различите начине, правећи од многоглaсја интересантну и динамичну целину. Тако, на пример, у једном од поглавља имате класичне сценаристичке трикове, у другом добијате куварске рецепте, у трећем је то нарација у трећем лицу, у четвртом полицијски записник – речју диверзитет живота с планете преноси се у бахтиновску разноликост гласова…“

Мирјана Дрљевић: НИКО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН И НИЧЕГА СЕ НЕ СЕЋАМО (Booka)

Пролазници који су се тог 9. маја 2019. године затекли на београдском Тргу републике видели су необичан призор: три потпуно наге, непомичне девојке које леже у ограђеном простору. Присутни посматрачи схватају да пред собом имају девојке чији је нестанак био главна тема претходних дана… Премда у основи детективски роман који прати истрагу, овај новобеоградски ноар јесте књига о одрастању у суморним блоковима, пријатељствима за цео живот и комплексном односу родитеља и деце. Првенац Нико није заборављен и ничега се не сећамо Мирјане Дрљевић (Београд, 1971) разоткрива последице неизговореног и потиснутог у постјугословенском друштву, у доминантној култури заборава и прећуткивања. Периша Перишић примећује да се у својеврсној постјугословенској детективској хроници ауторка служи криминалистичким проседеом, пишући заправо роман сећања и заборављања који тематизује кривицу идеолошког наслеђа.

Угљеша Шајтинац:
КОЉКА И САШЕЊКА (Архипелаг)

Роман Кољка и Сашењка Угљеше Шајтинца (Зрењанин, 1971) необична је и несвакидашња књига што приповеда о савременој банатској свакодневици у којој се у свести двоје јунака непрестано указују две привилеговане фигуре. Једна је из интимног окружења, то је недавно преминули рођак Кољка, иза кога су остале ствари и успомене. Друга је Сашењка, у коме читаоци одмах препознају великог руског писца Александра Пушкина. Иако одсутни из стварности, и Кољка и Сашењка су део разговора, личних и читалачких искустава, они према којима се мери свакодневни живот. На првој страници приповедач саопштава да стриц Кољка није бацао папире: „Увек се тако радило у нашој кући. Деда је сецкао календаре, спајао их и на полеђини минулих месеци водио белешке. Чекај, чекај, јучерашња прошлости! Станите, ви што бисте тек тако да минете! У поредак, у низ! Свима ћемо вам на плећа истетовирати планове и мисли, намере и обавезе које тек има да се десе. Не можеш другачије с временом.“

Маријана Чанак:
КЛАРА, КЛАРИСА (Bulevar books)

Необичан роман који нас у ткиво приче увлачи причањем налик на корење, све је снажно испреплетено; свесно и несвесно у психи главне јунакиње, женски архетипови који искрсавају кроз књигу, близаначка прича која се развија пред нама у два приповедачка гласа: женски и мушки – записала је књижевница Тања Ступар Трифуновић о роману Клара, Клариса Маријане Чанак (Суботица, 1982). „Клара и Клаус пред собом имају тежак задатак – у том испреплетеном простору међусобних, породичних, а касније и партнерских односа са другима пронаћи границе сопственог бића. Ово је прича која никог не штеди и у којој се до снаге стиже преиспитујући крајње границе бола и предаје. Насиље, мазохизам и садизам су теме пред којима ауторка није устукнула, напротив, оне су овдје уклопљене у причу и провучене кроз свакодневни живот као отров који стиже са одгођеним и полаганим дејством. Колико су људски односи премрежени манипулацијом? Која је граница трпљења? Колико снаге је потребно да се слабост претвори у снагу? И гдје пронаћи ту неопходну снагу када се чини да је више нигдје нема.”

Далибор Пејић: МЕСЕЧАРИ (Геопоетика)

Група људи, окупљених под окриљем активистичке организације, саборци су у борби против одређених полуга власти, пре свега извршитеља. Без конкретних примера из дневне политике, роман успева да буде ангажован на вишем нивоу – примећује Јасна Новаков Сибиновић. Анархизам и „левичарење“ важни су елементи овог ангажмана, али их самим именом за организацију „Леваци“ аутор преиспитује. Истовремено, иронијски приступ не ублажава и не релативизује реченицу из књиге: „Радикална супротстављеност било чему даје ти јасан облик.“ Главни лик је „насилник склон поезији“, сновиди шетач, увек на граници сна и јаве, али и фикције и реалности, писања о животу и живљења самог, слободан у својим изборима. Насупрот њему, времешни бивши обавештајац жели да бира услове сопствене смрти и, у борби за слободу тог избора, живот му се превише свиди, па трагично гине у тренуцима уживања у лепоти живота. Далибор Пејић (Београд, 1984) сецира стварност до најситнијих детаља, градећи нове изразе, док се речи слажу, понављају, преплићу у игри представљања најсуровијих тема – смрти и насиља на једној, односно љубави и слободе на другој страни.

Мирјана Новаковић: МИР И МИР (Лагуна)

Кроз мир осамдесетих година XX века и мир двадесетих година овог века пратимо групу некада добрих другова, њихове односе, љубави и међусобна огрешења. И док се у позадини осамдесетих година припремају ратови, у котлу садашњег времена транзиција неумољиво гута све видове некадашње узајамне наклоности, емпатије и оданости већине јунака романа Мир и мир Мирјане Новаковић (Београд, 1966) откривајући узроке њихових неспоразума и разилажења под сенком једне загонетне младалачке издаје. Љиљана Пешикан Љуштановић примећује да се у композицији овога романа укрштају две крими сторије: „Једна сеже у не тако далеку прошлост, у чијој основи стоји питање ко је Служби безбедности пријавио бунтовничке младалачке разговоре социјално, интелектуално и психолошки разнолике групе пријатеља, и тако обележио њихову будућност неизбрисивим жигом. Друга се одвија у непосредној садашњости романа и плете се око убиства тајкуна Зорана Видића. Упоредо са овим узбудљивим и питким заплетима, у потки свог дела ауторка разматра природу уметности, начине на које она остварује своју референцијалност, али и потенцијалну свевременост.“

Приредио Мића Вујичић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар