Ni Tesla ne pomaže

Ako ćemo se stalno vraćati u prošlost onda ništa nećemo učiniti da se naši odnosi poprave, odgovorio je Ivica Dačić gostujući na televiziji Hepi nakon posete Zagrebu, tokom koje je Andrej Plenković kazao da je „Hrvatska bila žrtva Miloševićeve agresije“. Premda mediji nisu preneli, prisutni kažu da je opaska na račun bliskog saradnika Slobodana Miloševića usledila nakon što se u svom govoru Dačić neslano našalio, tvrdeći da stranac po imenu ne bi znao ko je Srbin, a ko Hrvat između njega i predsednika Hrvatske Zorana Milanovića. Šala nije uspela, ali ni Dačićeva poseta Hrvatskoj, ako joj je redefinisanje odnosa bio cilj. Bilo da je Plenković reagovao neplanski ili upravo želeo da podvuče Dačićevu prošlost kao dokaz državničke inferiornosti, pravoslavni Badnji dan bio je loša prilika za političke trzavice. Uostalom, Dačićeva poseta Zagrebu, njegova prva posle sedam godina, a jedina posle godina zahlađenja svake vrste odnosa i konstantne napetosti u izjavama zvaničnika, možda je baš zato upriličena na praznik tokom čijeg bi obeležavanja svađalački ton bio nepristojan i uvredljiv za domaćina. Pa, ipak, domaćin Milorad Pupovac je kazao da je upravo Plenković zaslužio da u česnici dobije novčić (od 50 centi, sa likom Nikole Tesle, jednog od Srba koje Hrvatska želi prisvojiti, ne priznajući mu srpsko poreklo i pravo na sopstveni identitet), dok je Plenković ocenio da je Pupovac najviše učinio da hrvatsko društvo krene napred. Novčić, doduše, nije ni mogao da izvuče Milanović, koga na prijemu nije bilo, jer se Pupovac „umorio od poziva“ na koje predsednik Hrvatske nije odgovarao. Izuzetno loše odnose u kojima se varničenje podrazumeva i tokom božićnog prijema, predsednik Srbije želeo je navodno da pomeri s mrtve tačke, pa je ministra spoljnih poslova, po sopstvenom svedočenju, poslao u Zagreb da ih „malo odmrzne“. Plenković i Dačić pozvani su na prijem Srpskog narodnog veća, krovne organizacije Srba u Hrvatskoj, a prijemu su, pored patrijarha Porfirija, prisustvovali ministri obe vlade - potpredsednica Vlade Hrvatske i funkcionerka Samostalne demokratske srpske stranke Anja Šimpraga, ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman i ministar pravosuđa i uprave Ivan Medenica, srpska ministarka za evropske integracije Tanja Miščević i ministar za ljudska i manjinska prava i predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov. Deklaraciju o saradnji Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije potpisali su Pupovac i Žigmanov, prema čijim rečima ona sadrži sve ključne tačke od interesa ovih manjinskih zajednica i sve okolnosti u kojima se ta prava ostvaruju, ali je, po svemu sudeći, deklaracija, koju je i Žigmanov potpisao kao predsednik DSHV, a ne kao ministar, pokušaj dveju zajednica da u svom krajnjem kapacitetu i dometu ponude kakav-takav teren za „redefinisanje odnosa“. Da utihne govor mržnje, cilj je koji navodi Pupovac i koji ujedno najbolje opisuje i realni status zajednice koju predvodi. Inicijativa je, objasnio je Žigmanov gostujući na HRT, došla od Janka Veselinovića iz Golubića kraj Obrovca, gde je lane održan 15. naučni skup o srpsko-hrvatskim odnosima. HRT je na prvom programu ove godine prenosio i poslanicu patrijarha Porfirija, čije je ustoličenje u mitropolita zagrebačko-karlovačkog 2014. bio poslednji skup na kome su se sastale ovako brojne delegacije dveju zemalja. Tom događaju prisustvovao je Ivica Dačić, sa iste funkcije koju i danas obavlja, ali u društvu sa Ivom Josipovićem, tadašnjim predsednikom Hrvatske. Iza poziva na mir i saradnju ostala je očigledna nevoljnost pritisnutih političara, između ostalog i neraspoloženjem sopstvenih birača za pružanje ruke drugoj strani. Dačićeve poruke da treba da sarađujemo „kad već moramo da živimo zajedno“, pokazuju da u političkom establišmentu nema ničeg više od povremenog kurtoaznog uzajamnog političkog trpljenja. „Obično se Badnji dan i Božić provode u društvu najmilijih, a ne verujem da smo mi jedni drugima najmiliji. Ali tu smo gde smo i moramo da živimo zajedno, a ako već živimo zajedno, onda je valjda red da živimo u miru“, kazao je Dačić pre nego što je Plenković počeo da licitira hrvatskim uspesima u zajednici evropskih naroda, ulaskom u „Šengen“ i evrozonu, iza kojih mu odnos sa ostatkom susedstva dođe kao čisto činjenje usluge slabijima. Dok mu Brisel ne odredi drugačije ili se ne poljuljaju odnosi sa koalicionim partnerom SDSS, koji su ostali čvrsti i nakon što je Plenković smenio ministra Borisa Miloševića, važiće da Plenkovića odnos sa Srbijom manje interesno motiviše nego obrnuto. Vučiću je, s neizvesnom i izuzetno tenzičnom situacijom na KiM, svako gašenje potencijalnog novog „žarišta“ dobro došlo. O „nadobudnosti“ još valja podsetiti da je odnose između dve zemlje do pucanja zaoštrila optužnica protiv hrvatskih pilota, koji su na Petrovačkoj cesti 7. i 8. avgusta 1995. gađali kolonu srpskih civila koja je bežala pred Olujom. Na dokaze srpskih tužilaca odgovor iz Hrvatske je bio - igrate se s ulaskom u EU i pretnja da osuda za ubistva i ranjavanje civila može zakočiti Srbiju na putu ka toj postojbini vladavine prava i pravde. Kako su se nadali tako je i bilo, bez mnogo ambicija i bez velikih očekivanja, pa je najburnija reakcija stigla iz Sarajeva, čiji medijsko-analitički establišment u kontekst osude proslave Dana Republike Srpske, 9. januara, stavlja i susret u Zagrebu, iako je na njemu BiH pomenuta kao jedna od zemalja regiona sa kojima je potrebno razvijati saradnju i stabilnost. Kritika nije upućena samo odsutnom Milanoviću i njegovoj novoj bliskosti sa Miloradom Dodikom, nego i Plenkoviću koji nije osudio to što Milanović tvrdi da mu je Dodik „prijatelj“, a potom se strah od dogovora o „velikoj Srbiji“ i „velikoj Hrvatskoj“ dokazivao i prisustvom potpredsednika Republike Srpske iz reda HDZ-a Davora Pranjića svečanosti proslave 31. godišnjice ovog entiteta. Nešto ranije Milanović nije propustio da kaže da je dve godine posle razornog zemljotresa u Baniji Republika Srpska obnovila više kuća nego Hrvatska, koja za tu svrhu ima novac iz budžeta EU. Eufemistički govoreći, nemaran odnos Zagreba prema manjinskoj zajednici tako je prvi put s visokog nivoa apostrofiran, doduše za unutrašnje potrebe kritike vlade HDZ-a, ali u zvaničnom delu božićnog prijema o tome, kao ni o drugim problemima koji opterećuju odnose dveju zemalja, nije bilo reči - o nestalima i drugim posleratnim pitanjima bez odgovora punih 30 godina. Kao ni o odluci Gradskog veća Vukovara da dva dana pre Nove godine konačno i zvanično ukine ćirilične table na ulicama i zvaničnu upotrebu srpskog jezika, jer po poslednjem popisu Srbi ne čine više trećinu u tom gradu, nego 30 odsto stanovništva. Decenijski progon srpskog kulturnog nasleđa u tom gradu bio je sebi cilj i svrha i upravo je doveo do „zakonskog osnova“ za konačno poništenje. Predstavnici Srba u Hrvatskoj podsećaju da je i njihov status, ali i tretman od strane inače neprijateljski nastrojenog većinskog stanovništva, za nijansu bio bolji kada su se odnosi između dve zemlje popravljali osvrćući se najčešće na period oko 2004. Ta godina je, inače, za njih počela istorijskim „Hristos se rodi“ pozdravom, koji je prvi izgovorio Ivo Sanader, na istom mestu. Taj trenutak bio je posledica stvarne političke potrebe za redefinisanjem odnosa, Srbije u nepovoljnom međunarodnom statusu, a Hrvatske pred vratima EU. Ovog Božića o redefinisanju ozbiljno nije mislio ni Dačić koji je oživeo pojam. U Kristalnoj dvorani hotela Vestin u Zagrebu ciljano odmrzavanje odnosa se nije videlo, ali u njoj može ostati mala kolateralna dobit za predstavnike dveju manjinskih zajednica isključivo u pogledu političkog statusa unutar institucija koje predstavljaju. Dragana Pejović