Kolonijalni mentalitet jači od mermera

Najpoznatija i najkontroverznija muzejska priča na svetu počela je 1801. godine u Atini, ne pod okriljem mraka već pod vedrim atinskim nebom, kada je grupa majstora na Akropolj donela merdevine, skele, užad za penjanje, testere i čekiće sa idejom i vizijom lorda Elgina, ambasadora Velike Britanije, da istesterišu, skinu i u London prenesu delove spektakularnog mermernog friza koji je više od dva milenijuma krasio antički hram Partenon, sagrađen u 5. veku p. n. e. Razlog je vrlo jednostavan, Elgin je gradio kuću na svom posedu Brumhol u Škotskoj i trebalo je ukrasiti novi dom, pa ni manje ni više nego baš Fidijinim mermernim skulpturama. One su mu se dopale. Tako počinju ova priča i spor oko vlasništva nad 2.500 godina starim mermernim skulpturama koje su brutalno odvojene od celine hrama i koje se danas nalaze u Britanskom nacionalnom muzeju. Fragmenti raštrkani između Atine i Londona se razlikuju samo po boji, grčki artefakti imaju ružičastu, svetlobraon nijansu nastalu dejstvom mediteranskog sunca i vetra, dok su fragmenti smešteni u Londonu 1930. godine poprimili veštačku belinu kada ih je muzejsko osoblje krvnički izribalo žičanim četkama kako bi postigli bleštavi efekat za koji se verovalo da će se više svideti posetiocima muzeja i odgovarati ukusu toga vremena. Razaranje hrama se nije desilo samoinicijativno i spontano od strane ovih radnika, već na zahtev i uz dozvolu tadašnjeg ambasadora Velike Britanije pri Visokoj porti, Tomasa Brusa, poznatijeg kao Lord Elgin. Ovaj vandalski čin je bilo moguće sprovesti jer je Grčka bila pod viševekovnom otomanskom okupacijom i kao nesamostalna država nije imala mehanizme ni mogućnosti da ga spreči, a upitan je i nivo same svesti lokalnog atinskog stanovništva toga doba. Istovremeno, korupcija je bila do te mere rasprostranjena kod većine predstavnika otomanskih vlasti da su mnoge štetne ideje mogle biti realizovane kroz podmićivanje. Ipak, i pored takvog, za Grčku nepovoljnog istorijskog trenutka, značaj Partenona je bio suviše veliki da bi njegovo komadanje prošlo nezapaženo od Elginovih savremenika i njegovih sunarodnika. Jedna od najupečatljivijih osuda je svakako bila od engleskog pesnika Bajrona, koji je uživao gotovo podjednako veliku slavu kao i sami partenonski frizovi. Gordon Bajron je u svom spevu Putovanje Čajlda Harolda, uklanjanje skulptura sa Partenona jednostavno nazvao pljačkom. Dva veka kasnije, na sličan način je o tome govorio i student klasičnih nauka sa Oksforda, po imenu Boris DŽonson, kasnije predsednik vlade Velike Britanije. On se doduše predomislio, kao što često biva kada politički interesi nadvladaju moralne skrupule. Iako je Partenon nacionalni simbol jednog naroda, Grka, on je zbog svoje ogromne umetničke vrednosti istovremeno i univerzalni simbol celokupne zapadne civilizacije. Oduvek su politika i kultura isprepleteni, ponekad na obostranu korist, često nauštrb ove druge. Skulpture sa Partenona se nikad ne bi obrele u Londonu da su istorijske i političke prilike 19. veka bile drugačije. Britanski muzej, pahiderm i mastodont koji sporo hvata korak sa vremenom i izmenjenim okolnostima, ipak je nedavno zauzeo stav da želi da „promeni temperaturu debate“ o skulpturama. Nema sumnje da je Britanski muzej na začelju ideja progresa i dekolonizacije, ali ankete javnog mnjenja na koje nisu neosetljivi, jer to su u krajnjoj liniji ipak potencijalni posetioci, ukazuju na promenu društvene klime koja je bez presedana. Britanska YouGov anketa je pre nekoliko meseci pokazala da većina od 59 odsto Britanaca smatra da skulpture pripadaju Grčkoj, 18 odsto ispitanika želi da one ostanu u Londonu, a 22 odsto je odgovorilo da ne zna dovoljno o temi da bi doneli zaključak. S tim u vezi, novi zakon u Engleskoj i Velsu će nacionalnim muzejima dati znatno više ovlašćenja da rade na ostvarenju napretka u slučajevima restitucije i povraćaja kulturne baštine. Doskora su dva zakona političarima de facto davali pravo veta na odluke koje se tiču budućnosti predmeta kulturne baštine koji su predstavljali idealne izgovore za nastavak politike kolonijalne arogancije. Zakon o dobrotvornim organizacijama, donet krajem 2022, prvi put pruža pravni okvir i dozvoljava dobrotvornim organizacijama, uključujući nacionalne muzeje, da vraćaju predmete tamo gde postoji ubedljiva moralna obaveza i moralni impuls da to učine. Ovo je prvi put da se u pravni sistem jedne zemlje uvodi pojam moralnih razloga kao valjani argument. U tom duhu, muzej Viktorije i Alberta je doneo odluku da Turskoj vrati skulpturu glave boga Erosa iz 3. veka, koju je u 19. veku nasilno fizički odvojio od sarkofaga i doneo u London još jedan britanski diplomatski zvaničnik, ljubitelj umetnosti. Muzej je eufimistički nazvao ovaj akt povraćaja kulturne baštine „kulturnim partnerstvom obnovljivih izvora”. Istovremeno, u zemlji porekla Elginovih mermera – u glavnom gradu Grčke i sedištu nekadašnjeg antičkog polisa Atine, politička klima i javno mnjenje nisu naklonjeni eufemizmima skovanim da ublaže ili razvodne činove krađe artefakata, niti su oduševljeni terminima poput sve učestalijeg „zajma kulturne baštine“. U sporu između Londona i Atine koplja se lome i oko same reči „zajam“. Grčka želi da joj Ujedinjeno Kraljevstvo prizna sva vlasnička prava nad skulpturama, dok je Britanski muzej, i to još isključivo nezvanično, spreman da razgovara o mogućnosti pozajmica kroz okvire međumuzejske saradnje. Zvaničnici Britanskog muzeja su nedavno pod pritiskom domaće javnosti izneli neiskreno mišljenje i iznuđeni stav da „treba pronaći put napred oko kulturne razmene nivoa, intenziteta i dinamičnosti kakva do sada nije viđena u muzejskoj praksi”, šta god to značilo. Ovo se poklopilo sa kritikama upućenim Britanskom muzeju tokom nedavnog zasedanja Međuvladinog komiteta Uneska za povratak kulturnih dobara, kada su države članice jednoglasno odlučile da pozovu Grčku i Ujedinjeno Kraljevstvo da intenziviraju svoje napore u cilju postizanja zadovoljavajućeg rešenja ovog dugogodišnjeg pitanja, uzimajući u obzir njegove pravne i etičke dimenzije. Da li to zapravo znači vraćanje u istu pat poziciju? Kao što iskusne diplomate znaju, moguće je složiti se da se ne slažemo, a posao nije završen sve dok pregovori traju. Možda vredi pomenuti i jednu anegdotu koja dobro ilustruje promenu svesti u Engleskoj koja se desila u proteklih deset godina. Časopis Tatler je 2014. godine objavio intervju sa potomkom kontroverznog lorda Elgina, plemićem Adamom Brusom, kada je isti ispričao kako je prilikom posete njihovoj porodičnoj kući, engleski kralj DŽordž VI videvši delove skulptura i dekoracija sa atinskog Akropolja, žovijalno uzviknuo: „Aha, vidim da u kući još uvek držite plen!” Ova neverovatna priča ispričana bez ikakvog osećaja nelagode i straha od osude javnosti je objavljena pre samo osam godina, dok bi danas teško prošla. Kraj godine je doneo i dobre vesti iz Vatikana. Papa Franja će poslati nazad u Grčku tri fragmenta skulptura sa Partenona koje Vatikanski muzej čuva više od dva veka. Zvanični Vatikan je ovo nazvao donatorskim gestom dobre volje i prijateljstva prema arhiepiskopu atinskom Jeronimu II. Kao osoba sekularnih uverenja pozdravljam ovaj zaista mudar potez velikog i značajnog muzeja koji ima sluha za savremene tokove, kao i gest duhovnih vođa Svete stolice koji pokazuju iznenađujuću volju i spremnost da se prilagode duhu vremena. Partenon, sa svojim skladom, arhitektonski i estetski oličava i simbolizuje najviše ideale čovekoljubivosti i vrednosti prvog demokratskog društva. Način na koji mi doživljavamo simboliku i razumemo problematiku ovog jedinstvenog spomenika kulture, otkriva dubinu i kvalitet empatije nas kao građana sveta. Autorka je član Upravnog odbora Međunarodnog komiteta za reunifikaciju skulptura sa Partenona IARPS