Ne želim da igram na kartu krivice

Za nju se čulo i van Kosova kada je 2011. godine sa dramom Prst pobedila na Hartefaktovom konkursu za najbolji savremeni društveno angažovani tekst. Upravo se navršilo deset godina od kada je ta duodrama prvi put postavljena na sceni Bitef teatra, s Jasnom Đuričić i Milicom Stefanović u glavnim ulogama, a u režiji Ane Tomović. Komad je potom postavljen u albanskom pozorištu u Skoplju, u Sarajevskom ratnom teatru SARTR i na alternativnoj sceni Kundstruk u Beču, koja se finansira od strane bečkog Narodnog pozorišta. Igran je i u kosovskom Nacionalnom pozorištu u Prištini, u eksperimentalnom pozorištu u Tirani koje je deo Narodnog pozorišta tog grada. U Italiji su igrane dve produkcije ove predstave - jedna u sklopu Međunarodnog festivala u Torinu, druga u Napulju. Prst je igran i u Venus teatru u SAD. To je malo pozorište koje se bavi temom feminizma. Poslednja premijera Prsta bila je nedavno u istanbulskom Narodnom pozorištu. Prst je priča o bolnom odnosu majke i supruge čoveka koji je nestao u ratu na Kosovu 1999. godine. NJega nema, one deset godina čekaju da se vrati i žive zajedno. Niti mogu jedna bez druge, a ne mogu više ni zajedno. Bez patetike, bez dnevnopolitičkih poštapalica, one proživljavaju svu muku albanske žene ophrvane tradicijom. Doruntina Baša (41) živi i radi u Prištini i odavno je najpoznatije žensko ime savremene albanske drame. Završila je dramaturgiju u Prištini, a master studije na Erasmus Mundus programu „Crossways in European“ u Francuskoj, Italiji i Škotskoj. Drame su joj objavljivane i u Francuskoj. Piše i filmska scenarija. Uoči Nove 2023. godine bila je u Beogradu kao gost Hartefakta, koji objavljuje njene dve drame - Stiffler i Paralel-Normal, koje je na srpski jezik preveo Škeljzen Maljići. Ako se ima u vidu tema vaše drame Prst, postoji li razlika između toga da li se igra na jednom ili na drugom kraju Evrope? Postoji razlika u tome kako je gde primljena. U ovim krajevima uvek postoji ista emocionalna reakcija. U Beogradu, Sarajevu, Prištini pre svega, u Tirani je malo drugačija reakcija, što mislim da ima veze s drugačijim društveno-istorijskim kontekstom. Nisam videla ovu poslednju produkciju na turskom, tako da ne znam kako je predstava tamo prošla. Pored drugačijeg prijema publike, ima razlike i u rediteljskom pristupu, po čemu se vidi koliko je taj društveno-istorijski kontekst bio važan za predstavu. Na primer, nisam videla italijanske produkcije, ali znam da je jedna od njih imala pomalo vizuelno konceptualno eksperimentalni pristup, dok je produkcija u SAD bila više naturalistička. Ono što je za tu produkciju bilo važno su feministički tonovi, oni su bili naglašeniji, dok su kod produkcija u regionu naglašene teme ratova, suočavanja sa prošlošću, nestalih osoba. Šta je najbliže tumačenje onome što su vaša osnovna zamisao i namera? To je kombinacija dve ideje – tema nestalih osoba, suočavanje s prošlošću, ratom i bavljenje rodnim pitanjima. Mislim da društva koja su i dalje patrijarhalno snažna, funkcionišu na osnovu patrijarhalnih pravila o tome kako se žene nose sa svojim gubitkom i svojom prošlošću. Rekla bih da je sarajevska produkcija meni bila najbliža jer se zaista obraćala publici. Ona je i najduže trajala, igrana je osam godina, što mislim da pokazuje da postoji potreba za takvom temom. Mislim da više nije na redovnom repertoaru SARTR-a, ali se tu i tamo pojavi. Da li je postojao neki stvarni motiv za priču o majci i snahi koje čekaju istog muškarca? Godinama pre nego što sam počela da pišem Prst, radila sam na drugoj pozorišnoj predstavi povodom koje smo putovali Kosovom i intervjuisali članove porodica nestalih osoba. Želeli smo da sakupimo njihove priče i kreiramo forum pozorišnu predstavu koja uključuje publiku u pronalaženje rešenja. Tokom tih putovanja, susretala sam se s porodicama nestalih i videla da mlade žene čiji je muž nestao, nastavljaju da žive sa porodicama svojih muževa. Uvidela sam koliko njihovo ostajanje znači porodicama, jer ako mlada ostane da živi s njima, to znači da se nada da će se on vratiti. A ako ode, znači da je sve gotovo i da je on mrtav. Bila sam vrlo znatiželjna da saznam kako se patrijarhalni sistem upliće u prihvatanje onoga šta se dogodilo u našoj nasilnoj prošlosti, i kako se ophodimo i nosimo s našom nasilnom prošlošću. Kako ste postigli to da u komadu nije primarno da li je za nestanak tog čoveka kriv Srbin? Za mene je bilo važno da ne igram na „kartu krivice“. Bilo mi je bitno da se krećem u krugu internog konflikta između ove dve žene, zato što sam htela da predstava bude univerzalna i ne bude specifična samo za kosovski kontekst. Kada bih komad učinila prepoznatljivim samo u kosovskom kontekstu, ljudi bi imali dosta predubeđenja i stereotipa, tako da je to bila vrlo svesna odluka da predstavu oslobodim od bilo kakvih političkih i istorijskih činjenica i fokusiram se samo na ljudsku dramu. Mislim da je upravo to razlog zašto je predstava postigla takav uspeh, jer je mogla da se obrati ljudima u svim delovima sveta i van kosovskog miljea. Mada to svakako nije situacija s porodicama nestalih osoba s kojima sam razgovarala i na koje sam naišla. NJima je i dalje potrebna pravda i razrešenje za članove porodice koji su im nestali ili koji su ubijeni, potrebno im je da odgovorni za te zločine budu privedeni pravdi, bilo da su u pitanju porodice nestalih Srba ili Albanaca, ali kako bih ovu priču učinila univerzalnom odlučila sam da se fokusiram na konflikt samo ove dve žene. Šta je za vas bila prva spoznaja onog što se zove savremena drama? Jeste li vi na Kosovu jedna od retkih žena spisateljica? Moj prvi kontakt sa savremenom dramom je bio čitanje muških autora tokom srednje škole. Počela sam da čitam savremene dramske autore tokom poslednje godine srednje škole. Moj otac je prevodio s francuskog na albanski mnoge muške autore, Beketa, na primer, a ja sam kasno počela da čitam ženske autore, jer one su retkost. Mi na Kosovu, nažalost, ne pridajemo važnost regionalnim piscima-spisateljicama, kao da se držimo principa ili autori sa Kosova, Evrope ili odnekud dalje, drugde. I imamo veoma malo, ako ih ima uopšte, produkcija iz regiona, iz Srbije nažalost uopšte nemamo. Da li ste vi konkretno znali ili čitali drame Biljane Srbljanović, na primer? Da, da, jesam, čitala sam. Znala sam. Kada kažem da na Kosovu ne postavljamo drame iz Srbije, mislim na Narodno pozorište, ali imamo nekih alternativnih scena, kao što je Hartefakt ovde ili manjih možda, na koje možemo čak i pozvati ljude iz regiona, gde se organizuju javna čitanja, na kojima se možemo upoznati i razmeniti mišljenja, razgovarati, ali sve je to jako nezvanično i alternativne prirode, jer na zvaničnom nivou ne postoji regionalna saradnja. Kosovo je kao ostrvo. A kako na tom „ostrvu“ funkcioniše kulturna scena? Kako biste meni, kao nekome ko ne poznaje kosovsku kulturnu scenu, opisali njeno osnovno obeležje? Ako bi trebalo da sa savremenom kulturnom scenom na Kosovu upoznam nekoga ko ne zna ništa o njoj, onda bih kazala da tu scenu karakteriše film. Film na Kosovu trenutno doživljava procvat, i postoji mnogo talentovanih rediteljki i scenaristkinja, koje su budućnost filma i koje čine novi ženski talas, veoma uspešan na mnogo međunarodnih filmskih festivala. Na primer Bljerta Bašoli je prošle godine bila prva žena rediteljka, i prvi reditelj u istoriji Sandens festivala, koja je za svoj film Košnica osvojila tri glavne nagrade. Pored nje tu su i Katrina Krasnići, Bljerta Zećiri i one sve rade same, što je zaista neverovatno. One su zamajac filmskog stvaralaštva i uzor budućim generacijama. Ono što treba uvek da imamo na umu je da na Kosovu nemamo dugu filmsku tradiciju, a ovde imamo žene koje su taj manjak tradicije iskoristile da proklamuju svoju slobodu i stvaraju filmove i pričaju priče pod svojim uslovima. Tako da se odlučujem za film. Ne postoje srpsko-albanske koprodukcije kad je reč o projektima iz oblasti kulture? Nažalost, ne postoje. To nije put kojim se ide, odnosno smer u kojem se umetnici kreću, mada svakako ima razlika između umetničkih scena. U pozorištu je postojalo nekih saradnji i koprodukcija, posebno u predstavama Jetona Neziraja, koji je imao nekih regionalnih koprodukcija i to su jedine produkcije u kojima je bilo srpskih umetnika u predstavama. Na filmu ovo, na primer, ne bi bilo moguće, jer se film finansira od strane države, a zbog političke situacije nije moguće napraviti ovakve koprodukcije, što ne znači da srpske filmske ekipe ne dolaze da rade i stvaraju na Kosovu. Tako da kanali uvek postoje. Na drugim umetničkim scenama, kada govorimo o vizuelnoj umetnosti, postoje neki pomaci, ali to su zaista izolovani slučajevi, zato što ne postoje raspoloženje ni volja da se ovakvi tipovi saradnje neguju i ostvaruju. Iako je moje razumevanje stvari da su ovakve saradnje neophodne i da mora postojati ljudski i umetnički dijalog uporedo sa onim koji se odvija u Briselu. Postoje brojni albanski umetnici koji su napravili karijeru u Evropi. Koliko oni pomažu da svet sazna za mlade umetnike na Kosovu? Danas imamo generaciju umetnika albanskog ili kosovskog porekla čiji su roditelji emigrirali na nemačko govorno područje u nekom periodu, koji su sada odrasli i koji su se obrazovali za različite umetničke discipline. Oni sada rade svako u svojoj oblasti i u mnogima su uspešni. Oni su tzv. dijaspora kids i često dolaze na Kosovo da urade svoje projekte, vezani su za svoje korene i žele da rade projekte o svojim korenima. Ima i drugih primera, mladih i uspešnih umetnika koji odlaze da studiraju u Evropi, tamo grade karijeru i tamo ostaju. Na primer Petrit Halilaj, koji je bio dete kada je napustio Kosovo kao izbeglica, sada je veoma poznat i uspešan vizuelni umetnik koji je nedavno imao sjajnu izložbu na Manifesti u Prištini, u vidu velike instalacije. Takođe, Flaka Haliti koja živi u Nemačkoj, takođe je veoma uspešna vizuelna umetnica. Imamo otprilike dve kategorije umetnika – one koji sada stasavaju i okrenuti su korenima, ili one koji studiraju u inostranstvu i žele tamo i da ostanu. Ali, svi se na neki način vraćaju i pomažu. Kako funkcionišu ustanove kulture na Kosovu, kakav je odnos vrha vlasti prema kulturi i kako vi to doživljavate kao umetnik? Pre svega, sve kulturne institucije su centralizovane. Postoje Nacionalni muzej, Nacionalna galerija, Nacionalna biblioteka, Nacionalna filharmonija, Nacionalna opera, zatim tu su i agencije poput Kinematografskog fonda. Na lokalnom nivou ima takođe institucija koje su finansirane iz budžeta. One imaju godišnji budžet i budžet za program. Ima li velikih gostovanja, da li neki čuveni operski pevač zaluta u Prištinu? Zanima me šta je to „veliko“ iz Evrope npr. što je publika u Prištini imala prilike da vidi poslednjih godina? Na Kosovu ima dosta festivala. U Prizrenu se, na primer, dešava jedan od važnijih dokumentarnih festivala Dokufest, koji je svetski poznat. To je međunarodni festival koji je doveo u Prizren najveća svetska imena dokumentarnog filma i najvažniji je kulturni događaj na Kosovu, koji takođe neguje i lokalne dokumentarne stvaraoce. Dokufest se dešava tokom leta i na mapi je svih važnih dokumentarnih stvaralaca na svetu. Prifest, filmski festival u Prištini je takođe uspeo da dovede neke važne filmove i filmske stvaraoce na njega. Nemamo prilike da vidimo svetski poznate i priznate klasične operske izvođače na sceni Nacionalnog pozorišta, ali imamo poznatih operskih izvođača sa Kosova koji redovno nastupaju na velikim evropskim i svetskim scenama i rado dolaze na Kosovo i prave koncerte sa kosovskom filharmonijom. Ove godine smo bili domaćini Manifesta bijenala, koji se održava svake četvrte godine u drugom gradu. Tako je 2022. Manifesta bila u Prištini, trajala je 100 dana i okupila je umetnike iz svih krajeva sveta. Celo leto je bilo vrlo dinamično, sa pregršt dešavanja i puno dobre energije. Kada je reč o bilo kojoj vrsti prava i sloboda za koje se zalažu razne vrste manjina u celom svetu, kako vam se čini živeti na Kosovu? Teško. Komplikovano. I u tom smislu mislim da su sve zemlje na Balkanu ujedinjene. Ustav garantuje prava svim manjinama, LGBTIK+ osobama takođe, ali odredbe Ustava se ne primenjuju kako bi trebalo. Rekla bih da imamo dosta posla da obavimo na tom polju. Ali, dobro je što smo razvili kulturu posramljivanja institucija ili medija koji ne postupaju kako bi trebalo, koji vrše diskriminaciju po osnovu rase, rodnog identiteta, pola ili po bilo kom drugom osnovu. Imamo mnogo aktivista koji su razvili mehanizme posramljivanja institucija i medija čime podižu svest o tome da neko ponašanje nije u redu. Takođe organizujemo Prajd svake godine i nije bilo incidenata kao što ih je nekada bilo, ili u Beogradu na poslednjem Prajdu. Nisu svi srećni što se to organizuje, ali postoji jedan stepen tolerancije. Mislite li da je uspeh mirnog odvijanja Prajda možda i u činjenici da imate najveći procenat mladog stanovništva u Evropi? Mislim da je to ključ za oblikovanje i usvajanje novih koncepata. Na primer, imate porodice u kojima se roditelji (ljudi mojih godina) u nečemu ne slažu sa decom, ali i unučiće koje jednostavno više nije briga. Možete videti napredak društva. Iskreno verujem da je to ključ progresa i da je mladost koju imamo naš najjači adut. Radmila Stanković