Istina i taoci

Vest je kratka i sumorna. U nekoj dalekoj i siromašnoj, ratom i korupcijom obogaljenoj zemlji jedan opozicioni političar ubijen je na ulici. Prethodno je tri i po godine proveo u zatvoru, na osnovu iskonstruisane optužnice za ratne zločine, koju je protiv njega podigla međunarodna misija za podršku vladavini prava. Kada je izašao na slobodu, napadan je i medijski proganjan od strane vladajuće političke stranke. Ubijen je brutalno i kukavički. Rafalom iz automatske puške ispred kuće u kojoj je radio. Paralelne istrage njegovog javnog i najavljenog smaknuća vode dva tužilaštva koja ne komuniciraju. Jedno se, pet godina kasnije, i dalje sprema da započne istragu, pod oznakom strogo poverljivo, drugo je vodi tako da nekoliko puta menja optužnicu i tužioca, ne čuva identitet zaštićenih svedoka, koji potom odbijaju da svedoče ili menjaju iskaze. Društvo nema snage da generiše pritisak na vlasti da institucionalno okončaju proces u primerenom roku. Umesto tužilaca, o zločinu govore političari koji za ubistvo optužuju svoje političke suparnike i aboliraju svoje saradnike. Međunarodna zajednica nemo i sa retkim izuzecima, nezainteresovano posmatra čitav postupak. Nesrećna zemlja, pomislio bi jednako nezainteresovani strani čitalac. Pa ipak, priča odbija da nestane. Kao i obaveza države da se ovaj zločin razreši. Kao da se u nju slila sva ona istina za koju kao društvo nismo dovoljno snažni, i spremni da je prihvatimo. A koje države? Pa one, čije institucije obavezu prema toj istini osećaju i dokazuju. A istina je da je nadležnost srpskog tužilaštva ukinuta na Kosovu, na kome ono nema na raspolaganju metode i instrumente legalne i javne istrage. I zašto je to, kao u nekoj ćopićevskoj izokrenutoj priči bilo lakše uraditi nego – danas izgovoriti? Da li je i to istina koja je previše loša da bi bila javno rečena i koju kao zajednica ne možemo da preživimo? Naš totem i tabu. Koga je sa Ivanovićem izgubila Srbija? Koga sa Đinđićem? Pobednike, nosioce nade i opstanka u velikom, katastrofalnom nacionalnom porazu. Zašto ih je izgubila i koga je umesto njih dobila? Premijer Kosova Aljbin Kurti pomenuo je, govoreći na srpskom jeziku, Ivanovićevo ubistvo, povezujući ga sa Stambolićem i Đinđićem u kontekstu njemu tako svojstvene difamacije Srbije, kao nenormalne zemlje. Kada je nekoliko dana kasnije morao da govori o ranjavanju nedužne dece, Srbiju i Srbe nije pominjao. To što se tužilaštvo u Beogradu i dalje sprema da otvori istragu, ničim ne obavezuje Specijalno tužilaštvo Kosova da bolje radi svoj posao. Upravo ono, to se ipak mora jasno reći, uz sve traljavosti i neprofesionalnost, danas jedino, kako-tako štiti pravo Oliverove porodice koja zahteva odgovore. Uprkos podizanju pa ukidanju poternice za osumnjičenima za organizaciju ubistva, promenama postupajućih tužilaca, slaboj zaštiti svedoka, sud u Prištini i dalje organizuje ročišta, sakuplja dokaze, iako ih i rasipa, ili dozira. Ono što je, međutim, mnogo važnije jeste da su Ivanovića u javnom dokumentu pomenule Sjedinjene Američke Države, u onom istom u kome su sankcionisani bliski saradnici kosovskih kumova Radoičića i Veselinovića. Jedan od njih, bivši žandarm Milan Mihajlović krajem prošle godine uhapšen je na severu Kosova, i osumnjičen za učešće u ubistvu Ivanovića. Mihajlovićevo ime nije međutim bilo pomenuto među onima čije se oslobađanje tražilo na barikadama i blokadom puteva. Prema rečima Miodraga Brkljača, Mihajlovićevog advokata, pritvor se njegovom branjeniku produžava na dva meseca u iščekivanju rezultata veštačenja koje je sud naložio. On je trenutno jedini osumnjičeni koji se po optužnici za Ivanovićevo ubistvo nalazi u pritvoru u gnjilanskom zatvoru. Svi ostali pušteni su na slobodu. Po nekim izvorima i ta činjenica govori mnogo. Ili da je tužilaštvo nezvanično odustalo od optužnice, ili se nalazi pred svojevrsnim probojem i razrešenjem. Ipak, posle toliko vremena i neuspeha može se sa sigurnošću reći da je suđenje za Ivanovićevo ubistvo talac pregovora Beograda i Prištine i da je uslovljeno političkim okvirom. Kao uostalom i čitavo srpsko društvo. Nažalost, čini se da ćemo i u ovom pitanju, kao i u svim drugim, zavisiti od nekoga izvan, spolja. Naravno ukoliko kao društvo ne odlučimo drugačije i te odgovore zahtevamo sami. Bezuslovno. Taoci to ne mogu. Oni ne smeju da misle o svojoj istini. Oliver Ivanović na taj status nije pristajao čak ni u zatvoru. Milan Radonjić