Više sreće u narednom pokolenju

Konačna ponuda aktuelne vlasti u višegodišnjoj sagi „kako obezbediti nezavisno pravosuđe, a zadržati apsolutnu kontrolu nad njim“, smeštena je na medijske margine s obzirom na to da je procenjena kao ne baš atraktivna vest. A i ponuda za taj dan (8. januar) je bila bolja: moglo se lamentirati nad naprednjačkom dilemom da li je u pitanju brutalni fašizam ili najbrutalniji fašizam (valjda u poređenju sa Aušvicom) to što su mediji preneli da je Danilo Vučić viđen u zvaničnoj delegaciji na proslavi Republike Srpske. Sa malo mašte te dve vesti su mogle i da se ukrste – da li bi nezavisno tužilaštvo, da smo ga stvarno dobili, smelo da stane na put takvim pritiscima i uvredama na račun medija? Ali čak ni mašta nije bila potrebna da bi se shvatilo kako za porodice poginulih aleksinačkih rudara pitanje nezavisnosti pravosuđa nikako ne može da bude dosadna vest. Oni su bili ti koji su morali da se suoče sa odlukom Osnovnog javnog tužilaštva u Aleksincu o odbacivanju krivične prijave koju je zbog nesreće podnelo Ministarstvo rudarstva (preciznije Zorana Mihajlović koja više nije povlašćeni naprednjački kadar) i da shvate kako ni nakon ustavnih promena i donošenja seta pratećih zakona nemaju baš prevelike šanse da uz pomoć pravosuđa dođu do krivaca. Nakon ustavnih reformi koje su kozmetički popravile sliku o zavisnosti pravosuđa, završena je debata o pet pratećih zakona koji bi trebalo da „poprave“ ono što Ustav nije definisao. I dok je ocena dela stručne javnosti da je propuštena ogromna šansa i da glavnu ulogu u novim sudskim, odnosno tužilačkim telima (Visokom savetu sudstva - VSS i Visokom savetu tužilaca - VST), neće igrati oni koji rade u pravosuđu, dve najveće strukovne organizacije (Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca) smatraju da je učinjen značajan korak unapred. I po svemu sudeći su zadovoljne tim korakom, s obzirom na to da je predsednica Društva sudija Snežana Bjelogrlić rekla: „Ja volim da kažem u šali - neka ostane nešto mlađim generacijama, neka se i oni zalažu za unapređenje nezavisnosti.“ A to bi valjda trebalo da znači kako ni sudije ni tužioci u ovoj zemlji nisu shvatili da je pravosuđe treća grana vlasti, da se radi o slobodama koje su već osvojene i da ne moraju više da vode viševekovne bitke poput onih za žensko pravo glasa ili ukidanje robovlasništva. „Ovo je jedna velika propuštena prilika u kojoj su ovog puta saučestvovala najveća udruženja. U VSS više se neće nalaziti ministar pravosuđa i predsednik odbora za pravosuđe, ali dobijamo četiri takozvana istaknuta pravnika bez kojih nijedna odluka neće moći da se donese. U narednom periodu nam veliki broj sudija odlazi u penziju i na taj način je otvorena mogućnost da svi oni budu zamenjeni homogenom političkom opcijom i da se potpuno zaokruži mehanizam partijske kontrole pravosuđa. Po meni, ovo je opasnije nego svi pritisci koje smo do sad imali, jer su strukovna udruženja pristala da izmenama koje ne donose ništa daju legitimitet. Ubuduće će biti teško uperiti prst u politiku, koja suštinski kontroliše pravosuđe, jer će oni sa pravom reći: čekajte, pa vaši predstavnici su ovo odobrili“, kaže Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda. A upravo na ovom primeru možemo da vidimo najveću prevaru koju nam je vlast servirala glumeći da se na referendumu o Ustavu borilo za nezavisnost pravosuđa. Tačno je da je i u to rešenje ugurala „istaknute pravnike“, a da nije precizirala šta to znači (partijsku knjižicu SNS-a ili veliki broj objavljenih stručnih i naučnih radova), ali je bar u VSS obezbedila većinu sudijama: njih sedam naspram četiri pravnika. A onda je naknadno predložila da većina više nije većina, već da je za punopravnu odluku neophodno osam glasova, čime je „istaknutim pravnicima“ omogućila pravo veta. Izgleda da su strukovna udruženja ili bar njihovi predvodnici našli neki svoj interes da to podrže, ali je nejasno koji je interes u tome našao Savet Evrope (SE) i Evropska unija (EU) čiji su predstavnici na poslednjoj javnoj raspravi obilato aplaudirali ministarki Maji Popović na predloženim rešenjima. Budući da je Srbija još 2004. godine postala članica SE i da je 2009. podnela zahtev za članstvo u EU, profesor Ustavnog prava Tanasije Marinković ima i jedno dodatno pitanje: da li su te organizacije mogle kompetentnije da obavljaju svoju političko-stručnu ulogu s obzirom na nesrazmeru između velikog uticaja koji imaju i relativno malih pomaka koje je Srbija postigla na polju vladavine prava u proteklom gotovo dvodecenijskom periodu? „Hvalospevi koje su evropski partneri uputili Ministarstvu pravde na kraju javne rasprave povodom nacrta pet pravosudnih zakona apsolutno su neprimereni. Proces njihove izrade nije bio ni transparentan ni inkluzivan. ‚Javne‘ rasprave su se održavale bez znanja stručne javnosti, a i kada je rasprava bila javna na njoj nije bilo članova Ministarstva koji bi mogli da čuju stavove stručne javnosti, odgovore na njih i eventualno ih uvaže. I, to nije sve. Ministarstvo je u međuvremenu uputilo Venecijanskoj komisiji izmene nacrta ne sačekavši kraj javne rasprave i ne obavestivši o tome našu javnost! Tako je fiktivna javna rasprava još više postala fiktivna: vodila se o onome što za Ministarstvo više nije bilo tema“, kaže dr Marinković. I pored tog „hvalospeva“, Venecijanska komisija je ipak poslala nekoliko primedaba, ali ih niko nije uvažio. Istakli su da su svesni činjenice da se uticaj na pravosuđe ostvaruje preko podobnih predsednika sudova i da nije baš logično što se svima njima nakon izmena zakona briše mandat koji su već iskoristili i otvara mogućnost za novi (predsednik Kasacionog suda) ili čak dva nova za niže sudove. Takođe su iskazali čuđenje jer se predsednik Vrhovnog suda bira tajnim glasanjem, a svi ostali javno. Međutim, nisu istakli kao primedbu nešto što ozbiljno narušava samostalnost tužilaštva i što je nezamislivo ne samo za EU već i za region – potrebu za automatskom dodelom predmeta tužiocima, koja mora biti transparentna. „To je jako važno, jer ako toga nema, dodela može da se namešta: podobnim tužiocima mogu da se daju osetljivi politički ili medijski predmeti kao i predmeti prijatelja, a nepodobni tužioci mogu da se zatrpavaju teškim i obimnim predmetima i da samim tim budu unapred osuđeni na lošije rezultate rada. Takođe je problematično nešto što je postojalo u prvoj verziji predloga, a sada ga bez ikakvog obrazloženja više nema – da neopravdano menjanje godišnjeg rasporeda podleže disciplinskoj odgovornosti. A to se događa. Recimo, kod nas u tužilaštvu postoje tužioci koji godinama rade na korupciji, a onda ih bez ikakvog obrazloženja prebace na prvi stepen gde moraju da se specijalizuju za novu materiju, a njihovo dotadašnje mesto popune neiskusnim kolegama. To je ista situacija kao kada bi lekaru specijalizovanom za ginekologiju došao direktor i rekao – ti od sutra radiš kao kardiohirurg, nema veze što to nisi, svi ste završili medicinu. Mi smo prošli ogromne obuke u koje je država uložila veliki novac da bismo savladali neku materiju i nerazumno je da nam neko oduzima predmete koje znamo i šalje nas da radimo u materiji koju moramo da učimo iz početka. I to nije samo kažnjavanje nas već i stranaka, i one trpe kada je nama potrebno bar pola godine da se upoznamo sa njihovim predmetom“, kaže Bojana Savović, zamenica javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, uz napomenu da za NIN govori u svoje lično ime. A to je i te kako bitno i sada, ali će tek postati bitno kada Skupština tokom februara rutinski izglasa ove predloge. Tada će na snagu stupiti odredba koja kaže da je nosiocima tužilačke funkcije zabranjeno da učestvuju u aktivnostima političkih subjekata. I to ne bi delovalo sporno jer je pravosuđe uvek i svuda nespojivo sa politikom, da u našem Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti ne postoji definicija pod kojom se sva udruženja građana vode kao politički subjekti, što znači da tužioci ne bi smeli da učestvuju ni na tribini o ljudskim pravima (što je očekivana obaveza) ako bi je organizovala grupa građana. „Hvalospevi pogotovo nisu opravdani kada je reč o rezultatu tog procesa – nacrtu pet pravosudnih zakona. Istina, o njima se ne može dati konačan sud jer do dana današnjeg nisu objavljene izmene koje je Ministarstvo poslalo Venecijanskoj komisiji. Bez obzira na to, jasno je da u njima nema vizije da se sudstvo uspostavi kao istinska vlast, odnosno kao kontravlast egzekutivi i legislativi, kada Ustav to nalaže. Da bi sudstvo bilo nezavisno od svih neprimerenih uticaja i isključivo zavisno od prava, o izboru sudija mora odlučivati depolitizovani VSS, što on neće biti s obzirom na predviđeni način izbora više od trećine njegovih članova – ’istaknutih pravnika‘. Da bi služilo vladavini prava sudstvo mora da bude stručno, a napušta se važeća zakonska odredba koja propisuje razrešenje sudije koji nestručno vrši funkciju. Uz to, zabranjuje se stručna analiza nepravosnažnih sudskih postupaka. Da bi se obezbedio stručan kadar, sudije moraju uživati jemstva materijalne nezavisnosti. Međutim, Ministarstvo nije pristalo da osnovica za platu sudije ne može biti manja od iznosa prosečne neto zarade u Srbiji. Konačno, sudstvu se mora dopustiti da iznese argumentovani stav o drugim granama vlasti, a lakonski se zabranjuje svako političko delovanje sudije“, kaže Marinković. Ali promene će biti „tektonske“, tvrdi ministarka Popović. Lepo zvuči, ali teško da bi u to mogao da poveruje neko ko zna da je Srbija još 2004. godine prihvatila obaveze koje proističu iz Evropske konvencije za ljudska prava, a da ni tokom priprema za „tektonski udar“ nije uključila ljudska prava u evropskom pravu u svoj pravosudni ispit. Sandra Petrušić