Vreme nacionalnih država nije prošlo

Na poziv Instituta za evropske studije, u Beogradu je gostovao Frančesko Stolfi, profesor javnih politika na Katedri za modernu istoriju, politiku i međunarodne odnose Univerziteta Mekvori u Australiji. Pre toga je predavao u SAD, Irskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Maleziji, a njegovo područje istraživanja ugrubo bi se moglo opisati kao međusobna uslovljenost ekonomije i geopolitičkih previranja. U razgovoru za NIN govorio je o uzrocima aktuelne ekonomske krize, njenim političkim ispoljavanjima, izlaznim strategijama i perspektivama, ali i o tome šta bi Srbija trebalo da uradi pred dilemom – EU ili Kosovo, onako kako je ta dilema postavljena najskorijim evropskim predlogom. Za vreme pandemije, BDP Evropske unije bio je dva puta veći od svetskog proseka, a predviđanja za 2023. godinu kažu da će biti oko četiri puta manji od svetskog proseka. Da li je reč o prolaznoj slabosti ili EU zaista gubi globalnu ekonomsku utakmicu? Mislim da problem nije strukturne prirode, ali da to ne znači da je lako prevazići ga. Više faktora ga je uzrokovalo, ali ponajviše spoljni šokovi, prvo posledice pandemije, a potom i rat u Ukrajini, a potom i inflacija. Ekonomija usporava, cene rastu, a realne zarade se smanjuju, a kombinacija visoke inflacije i sporog rasta će u optimističnim predviđanjima trajati nekoliko godina. Ali će se i to nekako smiriti. No, vruć krompir će i dalje biti tu i po svoj prilici će se naći u rukama kreatora monetarnih politika koji mislim da mnogo greše i u SAD i u EU. Refleksna reakcija centralnih banaka je da inflaciju zauzdaju povećanjem referentnih kamatnih stopa. Međutim, ova inflacija nije nastala jer se ekonomija pregrejala, nego usled zastoja u lancima snabdevanja. Dizanje kamatnih stopa će u tim okolnostima samo produžiti agoniju. Pretpostavljam da to rade da niko ne bi mogao da ih optuži da ništa ne rade, da su slabe. Ali ovo što rade će samo usporiti privredni rast. Ako u rukama imaš čekić, sve ti liči na ekser. Ako Italija i Nemačka kao ključne evropske ekonomije padnu u recesiju u 2023. godini, kakve će posledice to imati po EU, a kakve po Srbiju, gde dve zemlje učestvuju u izvozu s udelom od 21 odsto? Udarac neće biti slab, jer je globalna ekonomija umrežena. Mada, reč je o dve evropske privrede koje su najviše okrenute ka realnoj proizvodnji, što znači da će izvoznici ipak očuvati zdravlje i kompetitivnost, da tako kažem. To je dobra vest. Loša vest je to što će eventualni problem nastati usled manje kupovne moći na globalnom nivou, pa i u EU, a i u Srbiji, i to već nije dobra vest. Kako se aktuelna ekonomska situacija razlikuje od onih iz 2008, odnosno 2020. godine? Da li će negativne posledice trenutne ekonomske krize biti veće od posledica prethodnih? Neko bi rekao da je reč o jednoj, dugoj krizi. Razlika je u tome što je pre petnaest godina kriza nastala unutar finansijskog sektora, iz razloga inherentnih samom sistemu, a sada nastaje usled spoljnih šokova, i perspektiva je utoliko malo bolja. Treća kriza u petnaest godina, a periodi privrednog rasta sve su kraći. Je li reč o slučajnosti ili ipak pokazatelju strukturnih slabosti? Veliki problem u većini razvijenih ekonomija je u tom periodu postao rast nejednakosti i to ima mnoge negativne posledice, a jedna od njih je usporeni privredni rast. Sad već imamo dovoljno istraživanja koji pokazuju korelaciju između te dve stvari. Veće nejednakosti uglavnom podrazumevaju pad realnih zarada, samim tim i kupovne moći, što usporava privredu. Kraći periodi privrednog rasta direktna su posledica tridesetogodišnje redistribucije sredstava od srednjih i nižih staleža ka višima. Hoće li većina zemalja biti prinuđena na nove, rigoroznije strukturne reforme? Sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih. To važi za zemlje, za staleže i klase, pa i za pojedince. Praktično nema zemlje u kojoj su ekonomski interesi odvojeni od političkih. Ne moramo ići u korumpirane zemlje da bismo to videli – pogledajte Veliku Britaniju, gde su pojedinci namakli skoro milijarde na osnovu političkih poznanstava. Italijanska vlada eksplicitno govori da brani interese malih i srednjih preduzeća, a u praksi zanemaruje utaju poreza većih igrača. Ako neka reforma mora da se sprovede, mora da ide u smeru redistribucije sredstava. Bez nje, fiskalne reforme ne mogu da budu dovoljno efikasne. Po tom pitanju sam kejnzijanac. Politika stezanja kaiša koja se nametala 2008. godine deo je slagalice koju kada sklopite dobijete spori privredni rast, što je i nobelovac Pol Krugman pokazao u svojim studijama. Zemlje koje su više štedele su se ekonomski teže oporavljale. Štedeti znači pucati sebi u nogu. Posle krize iz 2008. su mnoge zemlje bilo svojevoljno bilo pod pritiskom sprovodile fiskalnu konsolidaciju, a danas im javni dug beleži rekordne vrednosti. Možemo li sada očekivati proglašenja bankrota ili su države i dalje prevelike da bi propale? Ne očekujem bankrotstva. Belgija, Italija, Španija, Grčka… to su sve zemlje s ogromnim javnim dugom, ali to važi i za Japan, a niko o njemu ne govori kao o zemlji pred bankrotom. Ekonomsko zdravlje ipak i dalje najviše zavisi od realne proizvodnje kao materijalne osnove. Uz to, pokazalo se da visina duga veoma zavisi od odluka Evropske centralne banke koja, kako sam rekao, radije ne radi dobro nego da ne radi ništa. Javni dug kao pokazatelj ne znači isto što i pre petnaest ili dvadeset godina. Svojevremeno ste ukazivali da liberalizacija tržišta rada usporava privredni rast, inovaciju i produktivnost. Srbija malo odvaja za nauku i obrazovanje, BDP nam je manji od BDP-a uporedivih država, a imamo vrlo liberalizovan Zakon o radu. Uz to, imamo i instituciju dualnog obrazovanja. Da li je put kojim smo krenuli – put u propast? Delom zavisi od implementacije mera i odluka. Dualno obrazovanje se pokazalo kao dobra stvar u Nemačkoj, doduše na nivou visokog obrazovanja. Uz to, reč je ipak o Nemačkoj. Nedavno sam čitao o ekonomskoj situaciji u Italiji devedesetih. Tada je Italija ozakonila i u sistem uvela privremeno i povremeno zapošljavanje koje je i pre toga postojalo, ali u sivoj zoni. Literatura jednoglasno pokazuje da je ova odluka imala negativne posledice po privredu. Poslodavac dobije radnika koji je jeftin i fleksibilan, radije ga uposli nego nekoga za stalno, a zbog niskih troškova radne snage počeo je da trpi i kvalitet proizvoda ili pruženih usluga. Ulaganja u ono što nudite na tržištu postala su nepotrebni trošak. Uz to, pojedini proizvođači su potpuno promenili svoj portfolio – recimo, prebacili su se na proizvodnju cigala, jer je naprosto jeftino, profit je tu i ostaje. EU je svoje članice gurala ka liberalizaciji radnih prava i vrlo je retko upozoravala da mogu da postoje i negativne posledice tih mera. Realna zarada je decenijama stagnirala, a sada zbog inflacije počinje da se smanjuje. Ima li adekvatne izlazne strategije, šta možemo da očekujemo? Više faktora je uticalo na trend o kojem govorite, a korelacija će samo postati još jača. Globalni tehnološki napredak, uspostavljanje Kine kao ekonomske velesile, sve vreme prisutna ekonomska utakmica… ali tu je i njegova politička dimenzija, ili bolje reći ideološka. Levica od devedesetih nije uspela da se nametne u borbi za ideje, da se organizuje politički i organizaciono. A pregovora o rastu realnih zarada nema i ne može da bude bez političke i sindikalne borbe. Sve do osamdesetih, pitanje ne samo radnih prava i zarada, nego i bezbednosti na radu, recimo, nije moglo da se odvoji od ideološke, kolektivističke argumentacije. Jednostavno, ima problema koje može da reši samo zajednica, zajedničkim naporima. Danas se umerena levica u Italiji bori za političko preživljavanje imitirajući populiste iz Pokreta „Pet zvezda“. Površni su i bez argumenata. A kada neko i nastrada na poslu, kako piše i Eduar Luj o Francuskoj, reakcija se svodi na: ko mu je kriv što nije pazio. Lična odgovornost mora da postoji, naravno, ali ovakvo odvajanje ličnog i kolektivnog oslobađa poslodavca od svake odgovornosti. I to je odgovornost EU, koja je, da bi nastala kao jedinstveno tržište, članice uslovila uniformizacijom pravnih i drugih okvira. I, šta sada imamo? Brisan prostor gde su pravila u najboljem slučaju labava. U vezi s tim – od početka rata u Ukrajini, čini se da prisustvujemo novom formiranju blokova, najšire uzev Zapada i Istoka. Kakva je budućnost nacionalne države u tom okružju? Zavisi od države do države. Ima zemalja koje će želeti da upravo kao nacionalna država budu deo bloka, a slučaj Ukrajine pokazuje da se i ideologija vraća na mala vrata – Ukrajinci veruju da ne brane samo svoju nacionalnu državu, nego i liberalnu demokratiju kao uređenje. Vreme nacionalnih država nije prošlo. Štaviše. Da li je Ukrajina i dalje prevelika da bi izgubila, iz zapadne perspektive, s obzirom na blagi pad podrške, pre svega iz EU, koja je poslala skoro trideset milijardi evra pomoći Kijevu? Zavisiće od Amerike, ili, preciznije, od ishoda sledećih predsedničkih izbora. Video sam istraživanja da se 52 odsto registrovanih glasača republikanaca protivi daljoj podršci Ukrajini. EU je manje važna, jer nema dovoljno sredstava, a neke zemlje poput Nemačke nemaju ni dovoljno volje da Ukrajinu podrže do kraja. Pre petnaest godina, Evropa se ugrubo podelila na bogati sever i siromašni jug. Da li je rat u Ukrajini početak nove podele u EU, možda na Istok i Zapad? Uticaj rata je na koncu doprineo njenom unutrašnjem jačanju. Problemi ne postoje toliko na međudržavnom nivou koliko unutar pojedinačnih zemalja, i oni će se izvesno pojačavati kako cene budu nastavile da rastu. Evropa je dugo živela u mehuru gde je obitavala u uverenju da su ratovi prošli i da je realpolitika prevaziđena. Evropu niko nije dirao. Zapadna Evropa je u tom periodu razvila jedno naivno gledanje na Rusiju koja se praktično ponaša kao imperijalna sila iz 19. veka, koja sfere uticaja brani vojnim intervencijama. Situacija se sada promenila. Evropa sada sebe ponovo doživljava kao političkog subjekta koji mora da nastupa proaktivno. Neki EU vide kao najvećeg gubitnika u globalnom kontekstu rata koji se opisuje kao prvi posrednički rat između SAD i Rusije. Ko će na ratu profitirati više – SAD, koja izvozi oružje i gas po višim cenama, ili Kina, koja neometano nastavlja da raste? Ne mislim da će ijedna strana previše profitirati. Pritom, u Americi se vodi živa politička debata o tome hoće li Vašington zbog izvoza naoružanja u Ukrajinu na kraju imati dovoljno za sebe. Zanavljanje zaliha ume da traje godinama. S druge strane, Kina je vrlo zainteresovani posmatrač u geopolitičkom smislu. Ako Rusija oslabi, to je dobro za Kinu, jer može Moskvu da tretira kao vazalnu državu. Ako Rusija pobedi u ratu, poslaće Kini poruku da se međunarodni poredak promenio u dovoljnoj meri i da Peking može da napadne Tajvan, ostrvo koje je mnogo slabije i manje od Ukrajine i čije interese Amerika neće braniti. Možemo li očekivati rast intervencionizma i protekcionizma u ekonomskoj sferi u godinama pred nama i kakve će političke posledice to imati? Teško je govoriti o posledicama, jer ekonomska deliberacija nije odvojiva od političke. Mislim da će se države više pitati u ekonomskim pitanjima. Zenit neoliberalizma definitivno je prošao. Ulazimo u period novog osmišljavanja ekonomskih i industrijskih mera i politika čiji je predznak zelena tranzicija, a to neće biti sprovodivo bez uplitanja države. Konkurentnost jedne nacionalne ekonomije u toj novoj utakmici zavisiće od spremnosti država da razmišljaju na srednji i duži rok. Srbiji se nudi maglovita evropska budućnost ako odustane od dela teritorije koji smatra svojim. Šta mislite da treba uraditi? Ta vrsta uslovljavanja koju Evropa dugo već koristi dokazano nije uspešna jer u najboljem slučaju primiri situaciju kratkoročno i površno. Problemi ostanu ili se umnože i na kraju niko ne bude zadovoljan. To ni za Evropu nije dobro, jer nema javnog mnjenja u Evropi koje na EU već ne gleda s podozrenjem, kao na maćehu. Čak i u Ukrajini, kojoj se obećava brzi pristup članstvu, iako sama Ukrajina pre rata nije bila ni blizu ispunjavanja uslova za prijem. Na mestu Srbije, protivio bih se političkoj premisi takvog dogovora. Stefan Slavković