Gejačka buna

Prizori rulje koja je 6. januara 2021. preplavila zgradu Kapitola u Vašingtonu, rešena da na silu izdejstvuje poništenje savršeno regularnih rezultata dva meseca ranije održanih predsedničkih izbora i spremna da se fizički obračuna s onima koji joj se nađu na putu (odlazeći potpredsednik Majk Pens jedva je izbegao linč), koliko god na trenutke delovali groteskno - dovoljno je setiti se visokog tipa sa šubarom iz koje su virili džinovski rogovi - bili su istinski zastrašujući jer su, između ostalog, na drastičan način demonstrirali koliko je, čak i u jednoj Americi, tanka obrazina civilizovanosti savremenog društva. U poređenju s tim, ovomesečna brazilska repriza tih zbivanja - simultani upad u zdanja nacionalnog Kongresa, Vrhovnog suda i predsedničku palatu u Braziliji, s namerom da se izdejstvuje poništenje ishoda predsedničkih izbora na kojima je levičar Luiz Inasio Lula da Silva u oktobru pobedio radikalnog desničara Žaira Bolsonara - mada po razmerama načinjene štete mnogo destruktivnija, u isto vreme je nekako delovala i kao kolektivni idiotluk raspomamljenih srednjoškolaca koji su se na ekskurziji oteli kontroli. Tobožnji „borci za slobodu“ (u interpretaciji brazilske, ali i američke krajnje desnice) delovali su zainteresovanije za razbijanje prozora, uništavanje umetničkih dela, uriniranje po kancelarijama i druge tačke s klasičnog huliganskog repertoara nego za ono zbog čega su navodno krenuli u pohod: sprečavanje nadolazeće „komunističke diktature“ ili čega već što se priviđa pristalicama i sponzorima izbornog gubitnika, od pre dvadesetak dana bivšeg predsednika Bolsonara. Već je i njihov „stajling“ doprinosio frivolnosti scene: mnogi od onih koji su upali u zdanja najvažnijih državnih institucija nosili su zlatnožute dresove fudbalske reprezentacije koje je poslednjih godina tamošnja desnica uzurpirala, u potpunosti im promenivši simboliku. Dok je veliki broj napadača na Kapitol bio odeven u vojne ili paravojne uniforme, s jasnom namerom da kako prepadnutom obezbeđenju zgrade, tako i čitavoj Americi, stave do znanja kako su se na pobunu digle sve same patriote, njihovi pandani u Braziliji su u rušilački pohod krenuli sa željom da pošalju istu poruku, ali izgleda s više tamošnjem mentalitetu prirođenog karnevalskog (?) duha, usled čega je valjda sve i prošlo bez mrtvih ili povređenih. Mada je svakako pomoglo i to što malobrojni pripadnici policije koji su obezbeđivali elegantna državna zdanja - dela legendarnog arhitekte Oskara Nimajera - nisu ni pomišljali da se suprotstave huliganima. A neki su se i fotografisali s njima. Da li, onda, sve ovo znači kako zbivanja od 8. januara, uključujući i montipajtonovski završetak (kad su se na poprištu pojavili pripadnici specijalne jedinice savezne policije, učesnici nereda su krenuli da im aplaudiraju, verujući da su se najzad odazvali njihovim učestalim pozivima da zajedno s vojskom preuzmu vlast u zemlji, ne shvatajući da su ovi tu da ih hapse) ne treba uzimati preozbiljno? I da nad brazilskom demokratijom posle Bolsonarovog silaska s vlasti više ne lebdi latentna pretnja? Ni slučajno. Za početak, do upada u institucije, jedva nedelju dana nakon što je Lula preuzeo predsedničku dužnost - vraćajući se na funkciju na kojoj je proveo dva mandata (2003-2010) - nije došlo spontano, kao što nisu slučajne ni paralele između nasilja u Braziliji i pokušaja prevrata u SAD. Zaverenički komploti i pozivi na vojni puč mesecima su cirkulisali u krugovima brazilskih ultradesničara, intenzivirani su nakon što je Lula porazio Bolsonara, da bi kulminirali u danima pred juriš na institucije. Iako su većinu nasilnika činili „amateri loših namera“, kako ih u članku za Project Syndicate kvalifikuje kanadski politikolog Robert Maga, koosnivač brazilskog Igarape instituta, „ne treba imati nedoumice oko toga da ovaj nasilni akt predstavlja najozbiljniju pretnju po najveću latinoameričku demokratiju od puča iz 1964. godine“, kada je u zemlji uspostavljena vojna diktatura koja je potrajala naredne dve decenije. „To što krajnji desničari koji su uzeli učešća u nasilju veruju kako je Bolsonaro tobože pokraden na izborima, nije iznenađujuće: Bolsonaro, njegovi sinovi i gomila savetnika, influensera i političkih operativaca (...) godinama su kljukali pristalice dezinformacijama i lažnim tvrdnjama. NJihov cilj od početka je bio da se potkopaju temelji same demokratije. Tokom Bolsonarove četiri godine na vlasti, on i njegovi saveznici dovodili su u pitanje integritet glasačkog procesa i širili neistine o navodno nameštenim izborima i neispravnim elektronskim mašinama za glasanje. Bolsonaro je onda potpalio fitilj za napad i otišao s mesta zločina“, piše Maga, aludirajući na okolnost da je Bolsonaro, umesto da kao što je red prisustvuje Lulinoj inauguraciji, par dana pre toga otputovao na Floridu, odakle je potom mlako osudio nasilje. Nema nikakve dileme da je opisano Bolsonarovo držanje, posebno njegovo odbijanje da prizna poraz - po uzoru na Donalda Trampa, na koga se i inače ugleda - direktno vodilo onome što se dogodilo 8. januara. Stoga nikoga nije iznenadilo kada je iz Vrhovnog suda saopšteno da će istragom o zbivanjima tog dana biti obuhvaćen i doskorašnji predsednik. Kao što je bilo neizbežno i da se, s obzirom na potpuni izostanak reakcije snaga reda tokom haosa u Braziliji sve dok nije aktivirana federalna policija, u fokusu istrage nađe bivši ministar pravde u Bolsonarovoj administraciji Anderson Tores, koji tek što se vratio na dužnost načelnika javne bezbednosti za savezni distrikt u kome je smešten glavni grad (Brazilija ima poseban status u okviru brazilske federacije, kao Vašington u SAD). Jedan od prvih poteza vlasti bio je izdavanje naloga za hapšenje Toresa, koji se u tom trenutku takođe nalazio na Floridi, ali se potom - kao što je i najavio - svojevoljno vratio u domovinu, gde je odmah uhapšen pod sumnjom da je nečinjenjem doprineo da nebranjene zgrade državnih institucija očas posla budu zauzete. Snažno je, naime, uverenje nove Luline administracije i predsednika lično da se ono što se te druge januarske nedelje desilo ne bi dogodilo da uslovi za to nisu kreirani iznutra, među krajnjoj desnici naklonjenim pripadnicima državnog aparata, a posebno policije i vojske - upravo onih struktura čijoj podršci su se Bolsonarove fanatične pristalice od početka nadale, i zbog čega su prethodno nedeljama neometano bivakovale pred kasarnama u više gradova, uključujući i Braziliju. Otud i odlučan i brz odgovor države - u kontrastu s beskrajnim razvlačenjem tog procesa u SAD. Ali i ta agilnost sobom nosi rizike, upozoravaju u tekstu za Project Syndicate Tijago de Aragao, izvršni direktor za javne poslove u brazilskom institutu Arko advajs, i saradnik Brukings instituta Otavijano Kanuto, bivši potpredsednik i izvršni direktor Svetske banke. „Mnogo toga zavisiće od toga kako će Lula, ministar odbrane Žoze Musio i ministar pravde Flavio Dino postupati u narednim danima. Ako se prepuste osećanju gneva zbog onog što se dogodilo, rizikuju da ojačaju opoziciju na ulicama. (...) Ukoliko metu postave preširoko samo će nastaviti da umnožavaju obrazac polarizacije. (...) Ali ako administracija osigura da odgovornost za kriminalno delovanje snose svi oni koji treba da je snose, to može da ojača poruku da će svaki napad na demokratske institucije, dolazio sleva ili zdesna, naići na odlučnu primenu vladavine prava“, pišu oni. Brazilska demokratija je, dakle, zasad živa i zdrava. Ali sve dok bolsonaristi nastavljaju da joj rade o glavi, pritom uživajući izdašnu finansijsku i logističku podršku krupnog kapitala, brazilske demokrate neće moći mirno da spavaju. Vladan Marjanović