Jezik naše civilizacije su pokretne slike

Kada smo pre devet godina radili intervju, Radoslav Zelenović je napuštao mesto direktora Jugoslovenske kinoteke, nakon 24 godina uspešnog vođenja te institucije. Sada, devet godina kasnije, vreme i okolnosti u kojima vodimo razgovor su znatno izmenjeni. Povod je nagrada koja nosi ime našeg prerano preminulog kolege Nebojše Popovića, čoveka koji je strasno voleo film i radio za umetnost filma. Nagrada je ustanovljena kako bi bila podržana filmska kritika, a Radoslav Zelenović ju je dobio za celokupan opus. I dok sedimo i razgovaramo što o filmovima što o ljudima koji su činili filmsku scenu, a od kojih su nas mnogi napustili, Zelenović nas uverava da će ovaj i onaj intervju od pre devet godina biti zapravo jedan intervju iz dva dela, koji govori o dva vremenska razdoblja. I zaista je tako. A našeg dragog kolege Nebojše Popovića seća se rado i setno. Seća se jasno tog dana kada je došao u Televiziju Beograd, gde je Zelenović već bio urednik filmskog programa. Smatra da su za istoriju veoma važne Nebojšine emisije i razgovori s filmskim autorima koji su dolazili na domaće festivale. I kada su mu javili da je dobio nagradu „Nebojša Popović“, Zelenovića je, kako kaže, preplavio konglomerat različitih osećanja i flešbekova. „Posebno mi je drago jer me ta nagrada podseća na njegovu fantastičnu karijeru, ali i na zaostavštinu koja nije mala. Nebojšine emisije su na pravi način pokazivale, iz prvog lica, kako je kinematografija u datom istorijskom trenutku izgledala, ko su sve bili njeni nosioci i kako su oni promišljali film. Te emisije su priručnici iz novije istorije filma“, kaže Zelenović. Ono što spaja vas i Nebojšu Popovića jeste to što ste mnogo pre kablovskih kanala, hiperekspanzije programa i interneta, formirali filmsku publiku putem Televizije Beograd. Kako danas gledate na taj period? Nedavno sam čitao komentare današnjih korisnika društvenih mreža, i jedan je napisao – hvala Televiziji Beograd, zahvaljujući kojoj sam zavoleo film! Znate, to nije mala stvar, iako možda izgleda tako. Jer u tom trenutku, mi smo samo radili ono što smo najbolje mogli. Danas mi se zbog tog perioda mnogi zahvaljuju. Vi ni ne znate sve odakle će neki komentar doći. Bio sam zatečen kada sam pročitao u jednom intervjuu da je Herta Miler, dobitnica Nobelove nagrade za književnost, izjavila kako je njen prozor u svet bio filmski program Televizije Beograd, koji su oni mogli da gledaju u Rumuniji! Jer mi smo bili među retkim zemljama Evrope koje nisu sinhronizovale filmove na svoje jezike, te su ljudi mogli da ih gledaju u originalu. Tokom samo mog mandata, na Televiziji Beograd prikazano je skoro pet hiljada filmova. Svi ti programi su bili pažljivo osmišljavani. Kad god u životu podvlačite neku crtu, pitate se da li je moglo više? Moguće da jeste. A da li je moglo bolje? Pa, u vremenu u kome smo živeli, nije moglo. Dešavalo se da sam često zbog nekih odluka morao da odgovaram na delegatska pitanja. Recimo, sećam se da sam jednom išao da objasnim zbog čega sam za 29. novembar pustio američki film! Ili zašto smo za 1. maj emitovali Limeni doboš! To se danas graniči sa neverovatnim, ali takva su vremena bila. Pre Televizije radili ste u Domu omladine, koji je za to vreme bio izuzetno progresivan i jedna osobena baza kulture. Kako se tog perioda sećate? Meni ponekad bude žao što razgovori sa mnom počinju od Kinoteke, ali sada srećom pričamo o periodima pre. A žao mi je jer ne stignem da govorim o nekim stvarima koje su veoma značajne. Mi smo tada, sedamdesetih godina, u Domu omladine radili neverovatne stvari! Recimo, 1972. godine smo prikazivali gruzijske filmove! LJudi su u tadašnjoj Jugoslaviji bili u čudu. Zatim, Dom omladine je imao ogromnu izdavačku delatnost, a mi smo odlučili da uz ulaznice prodajemo knjige. Za samo nekoliko meseci smo tako prodali blizu 50.000 knjiga! To je bio jedan strašno zanimljiv socijalni eksperiment. A Dom omladine je bio idealno mesto za to, jer se tu okupljala urbana publika, koja se interesovala i volela film i kulturu u načelu. Svedoci smo da nas je mnogo ljudi napustilo u poslednje vreme, da su se preselili na nebesku scenu. Među poslednjima je otišao i Puriša Đorđević. Da li je njihov odlazak baš u ovom istorijskom trenutku ujedno i simbolično opraštanje od starih vrednosti filmske umetnosti? Da, Slobodan Šijan mi je prošlog leta rekao da je samo u poslednje dve godine otišlo čak 26 ljudi koji su se bavili filmom, odnosno kulturom. Mislim da je to ogroman gubitak i za veće kinematografije. Ali prednost umetnosti filma jeste u tome što ni posle 100 godina neće biti potreban čarobni štapić da njihova dela ponovo ožive! Jer mnogi od njih su ostavili zlatni pečat u istoriji kinematografije, u raznim fazama filma. Posebno otkad postoji ova, odskoro, podela na film pre 35-milimetarske trake i posle nje. Prošli put sam vam rekao da ništa nije tako dostojanstveno ostarilo kao rokenrol i filmska traka. Međutim, digitalizacija je velika stvar, samo treba biti jako obazriv u njenom korišćenju. I zato nije čudno što veliki američki studiji imaju obaveznu stavku da njihovi filmovi moraju da imaju jednu kopiju na filmskoj traci. Ovaj novi period kinematografije vrlo je specifičan. Sve deluje kao da će kinoteke ubuduće čuvati diskove, a ne filmove. Sećam se, jednom davno u časopisu Ju video, napisao sam tekst o tome kako će se filmovi nekada prikazivati iz jednog mesta za čitav svet. Naravno, ja tada nisam mislio na filmske platforme koje imamo danas, ali mnogo toga je ukazivalo da će film naći uporište na takvim mestima. Vi ste bili izgleda veliki vizionar. Ono što se danas zove bindžovanje filmova i što je vrlo popularno, vi ste osmislili davno, napravivši filmski maraton na Televiziji Beograd, što mnoge generacije i danas pamte kao revolucionarnu ideju. Kako ste do toga došli? Dakle, 1978. godine prešavši iz Doma omladine na Televiziju, mnoge stvari sam preneo odatle, poput Đačkog bioskopa ili Festovih premijera. Tako smo spontano došli i do filmskog maratona. Taj prvi maraton 20. marta 1987. godine nastao je iz činjenice da je televizija gotovo svakog dana prikazivala po jedan film i da su filmovi, po gledanosti, bili izuzetno popularni. Količina popularnosti filmova jasno je ukazivala da je neophodno omogućiti ljudima da ih gledaju bez prestanka. I prvi maraton je trajao 36 sati. Počeo je s filmom Sve što ste hteli da znate o seksu, a niste smeli da pitate Vudija Alena, a završio se Kopolinim Kumom. I najveći problem smo imali sa Udruženjem filmskih radnika, koje se tada pobunilo jer niko ne bi išao u bioskope dok bi trajao maraton! Tražili su čak zakonom da se zabrani (smeh). Jednom me je i taksista kritikovao, kaže nije izlazio iz kuće zbog mene i filmskog maratona! Moja odbrana je bila da dolazi vreme kada će postojati kanali samo za emitovanje filmova... Vreme se mnogo promenilo od tada. Pokušavao sam jednom studentima, koji su rođeni kasnije, da objasnim ideju filmskog maratona, ali oni to nisu razumeli, jer je njihovo vreme već podrazumevalo tu vrstu programa, a maraton je bio kada smo imali samo dva programa koji su završavali oko 11 uveče. I sada kad posložimo vašu biografiju, od Doma omladine, preko Televizije Beograd, do Kinoteke i kasnije SANU, gde ste bili upravnik Audiovizuelnog arhiva i centra za digitalizaciju, ne možemo a da ne spomenemo jednu paralelnu biografiju sa filmskim festivalima, od kojih i dalje radite Palićki filmski festival... Zar nije neverovatno da jedna zemlja, kao što je naša i koja nije članica Evropske unije, ima najbolji festival evropskog filma, po oceni Komisije za kulturu EU 2017. godine? A ove godine biće jubilarnih 30 godina Palićkog filmskog festivala! Kako god to nekome izgledalo, za mene je to veliki jubilej. Te 1992. godine, Blažo Perović iz Otvorenog univerziteta u Subotici pozvao me je da uradimo nešto korisno za zemlju pod sankcijama, zatvorenu sa svih strana. Te godine sam otišao iz Televizije i napustio relativno ugodno mesto urednika. Prvih deset godina smo tražili koncept, a onda smo 2003. postali isključivo festival evropskog filma i taj festival je kao takav danas prepoznat širom Evrope. Pritom je Subotica takvo mesto na granici, koje je davalo povoda da taj koncept bude i logičan. A na tim festivalima filmska kritika je imala svoje posebno mesto, kreirala je ukus publike. Danas, profesionalne kritike ima sve manje, a ukuse publike kreiraju internet korisnici. Da li je tehnologija unapredila tu granu filma? Svaka civilizacija imala je svoje pismo. A jezik naše civilizacije su pokretne slike. Te pokretne slike su se iz bioskopskih sala danas preselile na internet. Sve je postalo digitalno. Nije reč samo o kritikama, već o svemu! Internet je jedan čudesni divlji zapad 21. veka. I ne znam da li će ikada doći neki šerif da tu zavede red. Ja bih strašno voleo da sam imao internet pre samo 30. Jer tada, da bih proverio neki podatak ili napisao nečiju filmografiju, morao sam da sedim u biblioteci ili u arhivu i da listam knjige, što je znalo da potraje. Sada je to moguće uraditi za nekoliko sekundi, zahvaljujući internetu. Dodatno, imam u tome sjajnog saradnika i savetnika u svom sinu Đorđu (smeh). Dostupnost informacija je nepregledna, a mogućnost njihovog ekspresnog dobijanja je presudna, jer imamo sve manje vremena. Međutim, internet je izneverio suštinu filma. Setite se rečenice iz Kusturičinog filma kada kažu – nema filma bez mraka. Dakle, film će se uvek praviti za bioskope, za emitovanje u mraku dvorane, uz reakcije drugih. Film se pravi zbog bioskopa. Nažalost, mi živimo u vremenu kada počinju polako da prevlast nad filmom preuzimaju serije i platforme. Ali ne možemo ništa protiv te vrste progresa, jer on ide svojim pravcem. Ali, ono što je važno jeste to da je film nesalomiv. Strašno je otporan na sve udare, pokušaje rušenja, podmetanja. Od pojave televizije govorilo se da će ona „sahraniti“ film. Kad kažem film, mislim na sve – od produkcije do pisanja kritike. A kako vam izgleda danas kinematografija? Imamo nova imena, nove pravce, a neki su dosledni naslednici pogotovo autora crnog talasa? Ono što je veoma dobro danas jeste jedna raznovrsnost u svemu. Počev od filma kao što je Mrak Dušana Milića u kome je Slavko Štimac napravio vanrednu ulogu, a mislili smo da je sve pokazao tokom tako duge karijere. Pa Raša Andrić koji se vratio na fantastičan način filmom Leto kada sam naučila da letim, gde smo videli tu mladu glumicu, Klaru Hrvanović, koja nastavlja tu tradiciju dece glumaca u srpskom filmu, kao što je nekada bila Neda Arnerić, na primer. Strahinja Banović je veoma važan film zbog svoje aktuelnosti, jer je Stefan Arsenijević rešio da napravi film o vremenu u kome živimo, što je najteže... Imamo i komedije i horore i drame i akcione filmove. Dakle, jedna nepregledna raznovrsnost. I bilo bi nelogično da danas u produkciji nemamo filmove koji se oslanjaju na našu tradiciju. Jer imamo brojne autore koji su zadužili istoriju filma. Kako se mi svi odnosimo prema filmu? Moram prvo da citiram Duška Kovačevića, koji je baš na konferenciji na Paliću prošle godine rekao kako se on i ja znamo još pre braće Limijer i kako sam ja rođen u bioskopu, da sam u obdanište išao u Kinoteku, a da su svi prijatelji iz kinematografije zapravo moja familija (smeh). I to je moja lična ljubav prema filmu. A ljubav između svih nas i filma traje sada već 127 godina. Tu u Beogradu bila je prva filmska projekcija, ali kako dolikuje tranziciji, to mesto je sada pretvoreno u kockarnicu. I film je tu najviše pretrpeo. Svi veliki bioskopi su zatvoreni i pretvoreni u nešto što nisu bili, a bioskopske sale su se preselile u tržne centre. Da ne pričamo o tome da su filmska preduzeća prodata u bescenje. Da li je onda kinematografija sačuvana od politike? Ne može od filma da se traži mnogo, kada je baza srušena. A bazu čine bioskopi. Zamislite kako bi sve izgledalo danas, kada bismo i dalje imali Kozaru ili Jadran ili 20. oktobar? Kao i u slučaju filmova crnog talasa, prema tim institucijama je načinjen strašan zločin! Čitavi kompleksi su urušeni. Bioskop Kozara je izgoreo. Od Odeona, negde sam pročitao, pravi se pozorište. Od Beograd filma i čitavog njihovog kompleksa nije ostalo ništa. Da ne pričamo o Avala filmu. A nekada se znalo tačno gde se šta prikazuje, znalo se koji film se emituje u Kozari a koji u Partizanu. Postojao je smišljen način prikazivanja filmova, osnovna baza za edukaciju i kulturu jedne zemlje i jednog sistema. A ta baza je urušena. Takođe, nekada smo filmovima davali drugačiji značaj, pa smo pravili pre prikazivanja filma emisije u kojima smo naglašavali zbog čega je neki film važan. A danas se filmovi puštaju čak i bez odjavne špice. Još veći problem je što nemamo obeležja koliko smo značajno područje sedme umetnosti. Pitajte se samo – zašto nema jasnih istorijskih naznaka da je kod nas 1896. bila prva filmska projekcija? Zašto nema da je ovde sniman prvi dugometražni film na Balkanu Karađorđe Čiča Ilije Stanojevića? Šta bi bilo sa Aleksandrom Lifkom da ga festival na Paliću nije vratio u javnost? Šta bi bilo s nama da je Ernest Bošnjak realizovao svoju ideju pred Prvi svetski rat da od Srbije napravi Holivud? Kako bi izgledale ova kinematografija i ova zemlja da je imala fabriku filmske trake? Umesto toga, sve je urušeno. Ali kao što rekoh, film je nesalomiv. I dalje imamo ogroman kapacitet. Svetske produkcije dolaze ovde, pokazuju da imamo obučene ljude i infrastrukturu. Na državi je da se okoristi od toga. Kada bi se na tome više radilo, više bi para ostalo kinematografiji. Naši autori se bore, i Filmski centar ulaže ogroman napor da se poboljša i učešće naših filmova na svetskim festivalima. Pošto ste, kao što je rekao Duško Kovačević, stariji od braće Limijer, koji je to autor nezaobilazan u istoriji filma? Zbog kog imena smo srećni što se bavio filmom a ne nečim drugim u životu? Posrećilo mi se u životu da mi je hobi postao zanimanje, pa sam tako mnoga imena svetskog filma i upoznao, od Đuzepea de Santisa koji je obeležio italijanski neorealizam, preko svih koji su dolazili na Palić, od Kena Rasela, Kena Louča, Nikite Mihalkova, Tea Angelopulosa... Ali jedinstvena istorijska ličnost za mene bio je i ostao Čarli Čaplin. Način na koji je on uspeo da pređe iz nemog u zvučni film, i kako je sve radio samostalno, od pisanja scenarija, preko režije i glume do pisanja muzike za film, i to u tim godinama kada je film još bio vašarska atrakcija u šatrama a on od svega napravio umetnost, e to je jedno posebno majstorstvo. Nešto neponovljivo... U pomenutom intervju iz 2014. koji, kako ste dobro primetili, s ovim čini jednu celinu, rekao sam, tada na početku, a sada bih to rekao na kraju – da svako od nas ima svoj san. I Nebojša i ja smo dosanjali i ostvarili neke svoje snove. Ali jedno je sigurno, nema tog računovođe niti kompjuterskog programa koji može da vam izračuna koliko taj san košta. Dragan Jovićević