Vučićeva politička era je na zalasku

Samo par dana nakon što smo dogovorili intervju s Milanom Podunavcem, profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Fakulteta za humanističke studije u Podgorici, predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je, kako kaže sagovornik NIN-a, „privoljen“ da se saglasi s francusko-nemačkim predlogom o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. I to je za Podunavca samo po sebi dobro, jer upućuje da je neko - on se nada - racionalno rešenje ovoga spora na putu da se donese. „Međutim, ovome detalju sklon sam da, uz sve rizike, pridam mnogo veći značaj. Dve stvari mi se čine simbolički važne. Prva, Vučić je poražen, a tako je i delovao u obraćanju naciji. Osamljen, izolovan, izgubljen. Politički poslušnik. Ništa od političkog plebijanizma kojim se razmetao samo nekoliko dana ranije. To je upravo ono što tip režima koji simbolizuje sebi ne može da priušti. Urušena mu je politička harizma i raščaran titulus vođe radikalno-nacionalnog i klerikalnog srpskog političkog bloka. Crkva se već javila. Patrole i slični srpski talibani koje je sam stvarao i održavao, takođe. To su, kako ja držim, danas njegovi najopasniji protivnici. I druga stvar je važna. Pohvaljen je za `državničku odgovornost` od strane međunarodnih predstavnika, što nas opet simbolički podseća na predvorje silaska sa vlasti Slobodana Miloševića. Vučićeva politička era je na zalasku. I to je dobro. Ono što budi neizvesnost nije više da li Vučić silazi s političke vlasti već kolika će biti cena obnove političkog tela Srbije. Mnogo je važnije šta je to šta on ostavlja. Podsećam, vreme njegove vladavine je politička restauracija starog Miloševićevog režima. Isti akteri (radikali/naprednjaci, julovci, socijalisti), iste karakterne maske (Vučić, Dačić), iste političke tehnologije zasnovane na eksplozivnoj mešavini nacionalnog i socijalnog populizma, deinstitucionalizacija poretka prava i politike, eksplozija političkog hibrisa (žeđ za posedovanjem moći). Restauracija je najgore stanje u kome se jedna politička zajednica može naći. Na način kako nam je ostavio Mihnjik. Mir mrtvog ribnjaka, pijaca sitnih intriga, rugoba podmićivanja, sterilnost, nedostatak hrabrosti, intelektualno okoštavanje, cinizam, podanički kreket borbenih pristalica režima od koga se ništa ne čuje. Taljeran je upozoravao da će nakon pada vladavine Luja Napoleona, vladavine kada je Pariz bacio slobodu kroz prozor (Marks), Francuskoj trebati pedeset godina da povrati poverenje u republikanske ustanove. Političko stanje u Srbiji gotovo da je preslikano. Pitam se, koliko će tek trebati vremena političkom društvu u Srbiji da oporavi i povrati poverenje u političke ustanove, javne i političke slobode. A one vrede onoliko koliko ih mi građani takvim učinimo. Ma kako izgledalo paradoksalno, mi već danas možemo govoriti o političkom nasleđu Vučićeve vladavine“, ističe Podunavac. Šta je zaostavština te vladavine? Razoreno političko telo društva. Politički desubjektiviziran i degradiran narod koji kleči pred nedostojnom vladavinom. Na delu je samovoljna, ničim kontrolisana vladavina jednog čoveka. U evropskoj političkoj teoriji, sve od Monteskjea, ovakav tip vladavine ima samo jedno ime - despotija. Vladavina u kojoj je volja vladara jedini zakon; režim u kome vladar sebe smatra jedinim vlasnikom države, a svoje podanike političkim slugama; režim u kome je sloboda oduzeta građanima; režim u kome je sud podređen ćudima vladara, a njegove odluke uvek anulirane; središnji princip njegove vladavine je princip arbitrarne moći. Pre nekoliko meseci objavili ste knjigu Režimi straha. U kojoj meri se strah koristi maltene kao legitimno sredstvo borbe protiv političkih protivnika, ali i svih koji drugačije misle? Strah je energetski princip ove vladavine. Politički muk koji vlada drugo je ime za zatomljeni i sterilni politički život koji ništa novo ne može da rodi. Sve od Monteskjea do Vebera, evropski se vladari upozoravaju kakvim se nevoljama izlažu uspostavom ovoga tipa neevropske vladavine. Otuda je „strah od despotije“ jedna od najvažnijih osa evropske političke kulture. Evropski narodi, uči nas Tokvil, više se boje arbitrarne, nego autoritarne vlasti. Princip legaliteta središnji je princip moderne evropske države. Srbija živi takav tip režima. NJegovo je središnje obeležje „kultura straha“ u kojoj ništa nije sigurno, naši životi, naša imovina, naši statusi. Na delu je politička tehnologija posvemašnje proizvodnje neprijatelja, teorija zavere (svi su protiv nas), resantimani prema susedima, prezir prema demokratiji, povratak antimodernizacijskom i autoritarnom jezgru srpske političke tradicije, mitologizacija predmoderne i samodržačke vladavine (Nemanja, Miloš), poravnavanje i grubi plebijanizam koji se dovršava u osobitoj formi ohlokratije. Režim pretvara Srbiju u žarište otpora evropskim političkim vrednostima. Doima se tačnom i opominjućom Kišova opaska da se Srbija podjednako plaši Evrope i mrzi Evropu. Vrednostima ustavne demokratije suprotstavlja se organski politički ideal u kome svi mi vođeni nevidljivom rukom vladara imamo svoje mesto. Osnivački mit svetog tla (Kosovo) kako nas uči Ćosić, označava se osnovnim normativnim orijentirom individualnog i kolektivnog ponašanja, a seljaci i vojnici glavnim čuvarima kolektivnog identiteta. Radikalsko-narodnjački koncept „narodne države“ i „narodne politike“ izrastao je na ovoj antimodernizacijskoj tradiciji. Rat u Ukrajini i demonstracija imperijalne vladavine Putina uneli su dodatnu dezorijentaciju režima i pokazali njegovo antievropsko lice. Danas je Putin, da upotrebim formulu koju je Taljeran upotrebio za Napoleona, „čir na političkom telu Evrope“. Ako Miloševićev režim nije razumeo tektonske promene posle pada Berlinskog zida, može li Srbija da ovoga puta ostane na pogrešnoj strani zida koji Zapad podiže prema Rusiji? Na način na koji Milošević nije razumeo pad Berlinskog zida, danas Vučić ne razume rat koji se vodi na tlu Evrope. I to je politički usud njegove vladavine. Ne razume se da rat razara najdublje vrednosti na kojima počiva Evropa: neprijatelj je slobode, razara poredak, majka je svakoj vrsti tiranija. Nema trajnih ustanova i uređenih političkih stanja bez mira. Na način kako nas je učio još Plutah u čuvenom eseju o drugom rimskom kralju Numi Pompilijusu. Numa Pompilijus je, da podsetim, oblikovao gotovo sve republikanske ustanove. Kako je to mogao, pita se Plutarh i odgovara: tako što su vrata mira bila otvorena četrdeset i osam godina, a vrata rata isto toliko zatvorena. Otuda, militarizacija srpskog društva, demonstracija sile ne donosi sigurnost, već je plansko proizvođenje straha. „Strah diktatora“ preliva se na društvo, a najava regrutacije novih specijalaca sve više liči na pretorijansku gardu nesigurnog i uplašenog vlastodršca. Kako smo posle više od tri decenije od obnove višestranačke demokratije dobili takav sistem i takvog vladara? Nije prvi put u političkoj istoriji da se rodi tip vladavine kakav imamo danas u Srbiji. Pojava „popularnih tirana“ i ljudi sa margine društva koji zaposedaju vlast, pratila je političku istoriju od najranijih vremena. Pizistrat, Cezar, August, Kola di Renco u prošlosti, Savaranola, Kromvel, Napoleon u moderno doba, Peron, Kastro i latinoamerički diktatori u savremenosti. Ovakvi se tipovi vladavina obično pojavljuju u zemljama u kojima narod nema političke svesti, pa se politika obično svodi na borbu malih klika koje se bore za vlast i bogatstvo. Većina naroda ide u vojsku, plaća porez, gleda da ga ne dohvati policija, ali u osnovi nema posla sa političkim životom. Potkupljivanje i korumpiranje uticajnih pojedinaca po pravilu je jedini način koji ih povezuje sa upravljačima. To je otprilike opis koji bi odgovarao Srbiji. U cezarističkoj diktaturi, kakva je danas u Srbiji, međutim pojavljuje se novi element. Potreba za javnom podrškom. Ona postaje neophodna kada masa počinje težiti političkoj mobilizaciji. Ona je moguća samo u demokratiji. Otuda cezar stavlja demokratiju na svoju zastavu. Iza grubog plebijanizma (svi smo jednaki) rađa se figura cezara. Razgradnja političkog društva praćena je „ustavnom hipokrizijom“ i fasadnim ustanovama. Vučićev uspon na vlast oslanjao se na partiju koju je predvodio preuzimajući ulogu „narodnog advokata“ i nezadovoljne pauperizovane političke svetine mahom izašle iz rata, koju je trebalo nahraniti i zadovoljiti joj neki osećaj pravde. Sudski procesi protiv bogatih pojedinaca, tajkuna i istaknutih političkih figura prethodnog režima, korumpiranje srednjeg ešalona bivšeg režima i podela sinekura, uklanjanje potencijalnih protivnika u partiji, utirali su put ličnoj vladavini. Da li je moguće da je kod naroda koji je umeo da se bori za slobodu, strah najvažnija poluga koju vlast koristi? U kojoj meri „dobrovoljno ropstvo“ podanika vlast kupuje podmićivanjem, korupcijom, manipulacijama i obećanjima? Korupcija postaje jedna od ključnih poluga uspostavljenog režima. Sve se kupuje. LJudi, statusi, diplome, regrutuje se armija potkazivača, botova, jeftinih analitičara, korumpiranih briselskih birokrata, koji svakodnevno rade na veličanju lika i dela vođe. Istovremeno na delu je nasilna depluralizacija političkog polja, kolonizacija javnog polja, progon i ubistva političkih protivnika, oslon na navijačke grupe kriminalaca koji obavljaju najprljavije poslove vlasti. Politički prostor se „čisti“ i depolitizira što građanima sužava polje u kome mogu da brane svoje javne i političke slobode. Istovremeno, stvara se paralelni sistem kontrole i raspodele ekonomskih, medijskih i simboličkih resursa, rađa se nova kasta sa „kumom“ na čelu koji deli nagrade i sinekure. Teško je poverovati da je polupismen, poluobrazovan, polumoralan vlastodržac, kako ga ja okarakterisao Milan St. Protić, arhitekta ovoga političkog obrasca. Ovu političku i propagandnu arhitekturu uredili su „crni instituti“ poznati po svojim uslugama modernim diktatorima, poput Blerovog. Da druge ne spominjem. Dakako, ni demonstracijski uticaj imperijalnih autokratskih vladavina (Putin, Si Đinping) nije bez značaja. Vučić je slao mlade naprednjake na trening u Kinu. Sklon sam da držim da je institucija botova preslikana kineska tehnologija nadgledanja i kontrole političkih protivnika „five percent“. Putinizam se doima kao Vučićev politički ideal. Otuda, svaka pobeda mora biti ubedljiva i velika. Režim ne priznaje poraz i zato je epizoda u prošli petak tako simbolički važna. Sve ovo upućuje da su pretpostavke urušavanje režima na drugoj strani. Način na koji je srpski cezar „priveden“ od strane „kaznene ekspedicije“ međunarodnih posrednika, govori da se trijumfalistički marš cezarističkog vođe ugasio. Mada će još uvek biti mobilizacije podrške masa i proizvodnje oduševljenja onim što je dobio, cezaristički vođa Srbije postao je poslušnik. Nije stvar u tome šta je potpisao, već kako je to učinjeno. Srpski cezar vraća se kući. Koje su odlike te, kako vi kažete, „nove despotije“ u Srbiji? Taj pojam posudio sam od Tokvila. On upozorava da demokratsko doba proizvodi apsolutnu moć koja nije gruba i okrutna već tačna i merljiva. Upozorava da pod vlašću nove despotije ne treba očekivati da vladar bude tiranin, već učen čovek. Za razliku od stare despotije nova ostavlja telo slobodno, ali zarobljava duh. Despotizam novoga doba koji je tip antidemokratske vladavine vođene od strane upravljača koji poseduju veštinu i nametljivog ulagivanja narodu u osvajanju pasivne pokornosti podanika. Novi despotizam neguje top-down odnos pokoravanja i pasivne lojalnosti osnažene novcem, podmićivanjem, kupovinom lojalnosti, izborima bez autoriteta (autoritarni proceduralizam). Ali, zar Vučić na prethodnim predsedničkim izborima nije ubedljivo pobedio i to već u prvom krugu? Važno je upozoriti, s obzirom na to da i srpski vlastodržac stalo ponavlja da je pobedio na svim izborima, da izbori ne moraju uvek da proizvedu demokratski učinak i budu dostatna potpora političkog legitimiteta. Srbija pripada ovome političkom rodu. Režim se u održanju moći oslanja na različite principe „negativnih režima“ (cezarizam, uzurpacija, korupcija, plutokratija, propaganda, nasilje, okrutnost, strah, despotske inklinacije masa). Oslanja se na demagogiju, propagandu, pseudodemokratske slogane, laž, stalnu mobilizaciju masa, razaranje pluraliteta građanskog i političkog društva. Kvazilegitimna je i nesigurna vladavina - kuća na pesku (Konstan) - koja javne poroke (korupcija, podmićivanje, laž, rasprodaja javnih sinekura) prikriva prividom slobode, prividom ustanova, prividom stabilnosti. Razorene su granice između javnog i privatnog, formalnih i neformalnih pravila, oficijelnog i neoficijelnog društva. Društvo je stalno u graničnom polju između poretka i neporetka. Režim moći počiva na permanentnoj mobilizaciji masa. Napoleon je svojevremeno govorio kako je Francuzima morao dati svaka tri meseca nešto novo. U Srbiji se nova obećanja daju na nedeljnom i dnevnom nivou. Despotija se, ipak, zasniva u svojoj osnovi na nasilju i osobitoj formi vladavine okrutnosti. Paradigmatičan je junski protest iz 2020, u vreme pandemije kovida i ko zna kog pokušaja vlasti da pozatvara građane i svede ih na „goli život“. Režim je izveo sve: policiju, javne funkcionere za koje se belodano videlo da su mahom pripadnici „službe“, pretorijance, vozila, pse, konje. Ogromna je brutalnost demonstrirana nad građanima. Okrutnost, strah i nasilje osećali su se na svakom koraku. Pri tome, institucije koje bi trebalo da čuvaju slobodu građana - sudovi, tužilaštva, zaštitnik građana - sramotno su ćutale. U Srbiji je rezervoar za nasilje veliki i toga se treba čuvati, pogotovo sada, kada je harizma vlastodršca načeta i raščarana, a „plebiscitarni apel“ vidno oslabio. Strah je, dakako, energetski princip ovoga poretka. Strah se širi socijalnim tkivom društva na direktan i indirektan način, podjednako, kombinacijom represivne politike i odsustvom institucionalnih garantija (princip legaliteta), impostacijom nasilne socijalne i političke integracije. Kako se tome odupreti? Vidite li neku alternativu? Ne može se reći da u Srbiji ne postoje žive enklave otpora despotskoj vladavini. Srbija ima dobru tradiciju političke kulture otpora rđavim režimima. I to se potvrđuje i danas. Odgovor na rušenje Savamale izveo je na ulice Beograda gotovo pedeset hiljada ljudi, protest meštana Nedeljica, koji čuvaju zemlju i vodu, čuvari Starice, pokret Kreni-Promeni. Sve su to znaci građanske hrabrosti koji zaslužuju veliko poštovanje. Ulazak u parlament novih političkih aktera (NDBG, Zeleni, itd.) dodatno je osnažio ove pokrete. Mada, pokazalo se da protesti koje nose srednji slojevi i politizovano civilno društvo teško da mogu da naruše piramidu moći, oni zasađuju prve useve za obnovu političke zajednice, vraćaju samopouzdanje razorenom političkom društvu i aktivnim grupama civilnog društva. Civilno društvo zadobija sasvim novu formu, rađaju se novi lideri civilnog društva. Ponosan sam na moje studente koji obnavljaju „voždovačku školu“ građanske neposlušnosti, Nikola Kojo, harizmatičan, robustan ubedljiviji je od naših, profesorskih knjiga, pokazujući istovremeno građansku hrabrost i sposobnost da se mobilizira politička publika. Podjednako, slika Svetlane Bojković pred kamionom. Ipak i profesori su važni. Hegemonijsko jezgro protesta proizveli su profesori, a njihove dijagnoze mogle su i mogu da budu osnova nove hegemonijske strategije Srbije. Analize vodećih humanističkih fakulteta (filozofija, pravo, sociologija, politikologija) dale su protestu „Jedan od pet miliona“ ono što mu je nedostajalo; hegemonijsku matricu koja objedinjuje energiju socijalnog protesta i razlivene ideje koje je protest spontano proizveo. Filozofski fakultet koji nosi jednu dugu tradiciju disidentske kulture, naglašava važnost odbrane javnih i političkih sloboda; Pravni fakultet - naši vodeći konstitucionalisti - upozorava na važnost pravne kulture, ustava, konstitucionalizacije političke vlasti; Fakultet političkih nauka kao osobita „škola demokratije“ podseća na važnost obnove demokratskih načela, političku kulturu, građansku participaciju i građansku hrabrost; sociolozi su upozorili da smo društvo siromaštva i bede. Atomizirano društvo pogodno je testo za svaku vrstu autokratije. Nažalost, pokazalo se da nije bilo aktera (partije) koji bi ovom alternativnom hegemonijskom projektu obukao političko odelo. I danas je to u malo izmenjenim uslovima ponovo na dnevnom redu. I tu je „javna pamet“ društva od najveće važnosti. Koliko je za ovo što nam se dešava zaslužna opozicija, kojoj su građani ukazali poverenje i koja je bila na vlasti od 2000. do 2012? Ako SNS vlada već 11 godina, zar to ne znači da građani misle da je prošla vlast bila gora od aktuelne? Pobedom DOS-a na izborima 2000. političko društvo Srbije zadobilo je „konstitucionalnu šansu“ da redefiniše svoj politički identitet. Nažalost, ova šansa nije iskorišćena. Nekoliko je razloga tome. Prvo je svakako negativno nasleđe u kome se ovaj složeni proces političke i demokratske konsolidacije odvijao. Srbija u ovaj proces ulazi pod snažnim uticajem rata (Srbija je postratno društvo); diktature (političke promene se odvijaju u ambijentu postdiktatorske memorije) i poraza u ratovima (Srbija je poraženo društvo). Ovo negativno nasleđe ograničava proces konsolidacije vladavine prava. Postratna memorija ograničava obnovu poretka i legaliteta; postdiktatorska memorija ostavlja „žive“ neprijatelje demokratije; poraženo društvo, pak, ima problem da se kritički odredi prema naslagama negativne prošlosti i stvori ambijent za veliki dogovor oko temeljnih konstitucionalnih i političkih principa na kojima treba obnoviti političku zajednicu. To se videlo i u kontestaciji dve konkurirajuće strategije, radikalno-demokratske koju je personalizovao Đinđić i legalističke koju je nosio Koštunica. Prva je davala prednost političkim alatima; druga pravu. Držim da je samo Đinđićeva smrt blokirala sinergiju ova dva konkurirajuća politička projekta. Drugi je razlog u snažnim ostacima „staroga režima“, koji je kontrolisao „službu“, aparate sile, kaptirao ekonomske resurse. Uz sve ograničenosti vreme do 2012. je period početne političke i demokratske konsolidacije. Ovo je „herojsko“ vreme demokratskog političkog bloka. Međutim, ono što je na neki način prekinuto Đinđićevom smrću i povlačenjem Koštunice iz javnog života je zamiranje kolektivne deliberacije i oblikovanje novog hegemonijskog projekta. Političke partije prestale su da budu proizvođači ideja i sve se više pretvarale u političke koterije koje se bore oko vlasti i uticaja. To je u velikoj meri dovelo do poraza na izborima 2012. Dolazak na vlast SNS-a doveo je opoziciju u veoma težak položaj. Crne kampanje, otvoreni progoni, represija, satanizovanje političkih lidera (Đilas), kupovina srednjeg ešalona, korupcija uticajnih lidera političkih partija i civilnog društva, prećutna podrška briselskih birokrata političkom autoritarizmu (stabilokratija), nasilna otimačina izabranih uprava, sve je to vodilo stvaranju političke pustinje u kojoj je delovala politička opozicija. Nova vlast nastoji da naročito zatre DS i bilo kakvu formu memorije na demokratiju. Ona od početka pokazuje da je neprijatelj demokratije. Sve to naprosto „brani“ političku opoziciju. U takvom ambijentu odluka da se ne izađe na izbore bez minimalnih izbornih uslova bila je politički racionalna. Dva su razloga tome. Obesmišljava se i delegitimizuje jednopartijski parlament; briselskoj birokratiji šalje se jasna poruka da prećutno podržava politički autoritarizam vlasti u Srbiji. Period posle izbora karakteriše redefinicija starih političkih saveza, rađanje novih političkih aktera i lidera, politizacija političkih pokreta i aktivnih civilnih grupa (Leks, „Jedan od pet miliona“ itd.). Opozicija sada mnogo snažnije podržava političke pokrete, daje im neophodnu logistiku, otvara prikrivene i otvorene mehanizme kaptiranja javnih resursa (Telekom), otvara pitanja sprege vlasti i kriminala (Jovanjica). „Mala javnost“ (parlament) postaje snažnije uporište opozicijske političke borbe. U novembru 2022. izneli ste procenu da bi na eventualnim izborima na proleće ove godine pobedila opozicija. Mislite li to i danas, s obzirom na to da ima procena da bi opozicija na novim izborima prošla gore nego prošle godine? Sve je izvesnije da će se politička defanziva i delegitimizacija Vučićeve političke harizme uz pretpostavku da ne dođe do otvorenog i nasilnog sukoba na političkoj desnici, dovršiti izborima. Uz pretpostavku ujedinjavanja liberalno-demokratskog bloka u jasnu hegemonijsku strategiju, šanse opozicije na sledećim izborima su mnogo izvesnije. Nisam siguran da će opozicija pobediti, ali verujem da će arhitektura političkog polja biti mnogo povoljnija. To vidim kao pretpostavku da se politička utakmica vodi na nenasilan, miran i kalkulabilan način i Srbija uvede u polje „političke normalnosti“, što danas svakako nije. Milan Ćulibrk