Zlo mladosti sa potpisom vlasti

Prošlonedeljni, četvrti po redu organizovani napad na novosadski lokal Crni ovan, mogao je da iznenadi samo tragično neobaveštene i naivne građane i građanke glavnog grada Vojvodine. Mesto poznato po tome da okuplja goste, prijatelje i manifestacije izrazito levičarskih političkih svetonazora, osvedočeni antifašistički kafić sa jakim društvenim angažmanom, godinama je trn u oku novosadskih ekstremnih nacionalista i neofašista. Ovoga puta, trojica mladića starih dvadeset i kusur godina, rušili su lokal i napadali prisutne naoružani bokserima, palicama i mačetom, nakon čega je jedna osoba zadobila posekotine, ulaz u lokal je polomljen, dok su napadači uhapšeni i optuženi tek za nasilničko ponašanje, kao da je u pitanju kafanska tuča u afektu, a ne ciljani napad gonjen mržnjom i nasiljem prema drugačijem. Ukratko, napad sadrži jake elemente otvorenog nasilja sa predumišljajem i, zašto da se lažemo - neofašizma. U pokušaju da otkrijemo zašto je Vojvodina postala plodno zemljište za radikalne desničare i neonaciste, uprkos vekovnoj tradiciji mirnog suživota ljudi različitog porekla, politikolog, predsednik novosadskog odbora stranke Zajedno i član Saveza antifašista Vojvodine Radivoje Jovović kaže za NIN da je kleronacionalizam u severnoj pokrajini poslužio kao mehanizam za sprovođenje pljačke i korupcije. „Devedesete su doba nove ’prvobitne akumulacije kapitala’, a nasilna centralizacija ni za kakvu svrhu nije imala očuvanje stabilnosti države i zaštitu srpske nacije, već samo prebačaj vojvođanske imovine i prihoda prvo u republičke, a potom i u privatne ruke. U svemu ovome se vojvođanske političke elite nisu snašle – niti su uspele da pojasne građanima šta se dešava, niti su odolele Miloševićevom svemoćnom i zastrašujućem ’događanju naroda’. Uz kontrolu nad medijskim prostorom, a naročito kad su počeli ratovi i sveopšta nacionalna histerija, nije bilo teško održavati nepoverenje i strah između različitih nacionalnih i kulturnih zajednica, čime su uspešno razjedinjavani otpori autokratskoj vlasti. Vremenom su se našli i saradnici srpskih nacionalističkih elita, koji su se počeli baviti vlastitim etnobiznisima, čime su profitirali unutar svojih nacionalnih zajednica“, kaže Jovović. Predsednica vojvođanskog odbora PSG i narodna poslanica Ana Oreg, osuđujući napad, kaže da je pitanje autonomije Vojvodine još od Ustava iz 1974. u nacionalističkim krugovima srpske „opoziciono nastrojene inteligencije“ tumačeno kao način da se razbije država Srbija. „Naravno, taj salonski opozicioni narativ, svoju istinsku relevantnost stekao je devedesetih raspadom Jugoslavije. Isti ti krugovi postali su intelektualno krilo i ideolozi Miloševićevog velikosrpskog projekta. Ideja autonomije Vojvodine, kao i njeni legalni nosioci u Pokrajini, pali su u, na prvi pogled, benignoj ’jogurt revoluciji’, posle koje je cela SFRJ utonula u nacionalistički haos. Bilo je jasno, suprotstavljeni nacionalizmi uz sasluženje svojih crkava, bili su spremni da slome svaku prepreku pred sobom, pa su im razbijanje krhke opne mutlikulturalizma i fundamentalne ideje na kojima se zasnivala autonomija Vojvodine, bile tek uvod u ono što je usledilo“, zaključuje Ana Oreg. U tom kontekstu, poražavajuće zvuče reči istoričara Milivoja Bešlina, koji podvlači da je baš zbog potrebe da se ukine svaka različitost i specifičnost Vojvodine, ona bila prva na udaru nacionalista. „Posle protivustavne aneksije Vojvodine u jesen 1988, nakon nasilja koje je izvršeno u ’jogurt revoluciji’, trebalo je izbrisati sve tragove postojanja vojvođanskih identitetskih karakteristika koje su ovu pokrajinu činile specifičnom u odnosu na ostatak Srbije. Organski karakter ideologije srpskog nacionalizma nije mogao da trpi bilo kakve specifičnosti i tokom 90-ih je izvršen svojevrsni gleichschaltung, odnosno njeno nasilno ujednačavanje sa ostalim delom Srbije kroz nacionalizaciju i fašizaciju društva u Vojvodini. To nasilno poravnanje nije bilo samo političko, nego je sprovođeno i na polju izmene nacionalne strukture stanovništva. Vojvođanski mediji i institucije su apsolutno bili na snažnijem udaru nego u drugim delovima Srbije, jer je u Beogradu trebalo samo promeniti režim, a u Vojvodini čitavo društvo i prevrednovati vek i po njenih istorijskih specifičnosti i identitetskih karakteristika“, podseća Bešlin. Tih se vremena seća i Oregova: „Naravno da su Novi Sad i Vojvodina više stradali, upravo zato što su naši mediji i institucije bili multietnički i kao takvi pretnja za širenje nacionalističke ideologije. A mora se priznati da su te institucije i ti mediji bili idealni plen za one koji su samo čekali priliku da se domognu nečega što im ni po znanju ni po obrazovanju nije pripadalo. Uz to bilo je neophodno upregnuti sve medijske snage da bi se ljudima naučenim na bratstvo i jedinstvo prodale ideje da nam najveće opasnosti prete od suseda i od drugih nacija. Virus nacionalizma najbolje služi kada vlasti hoće da ljudi prestanu da misle o sopstvenim svakodnevnim problemima, lošem životu, inflaciji, siromaštvu, itd, a najefikasniji je kada treba prikriti kriminal i korupciju.“ U svom stilu, dr Jovović oštro konstatuje da „nema nacionalista šta posebno da radi u homogenoj sredini, dok je u Vojvodini imao široko polje delovanja“. On podseća da je Vojvodina tada imala značajne resurse koje je upotrebom nacionalističkog centralizatorskog diskursa trebalo otuđiti. Zatim, Vojvodina je uživala glas građanske kulture sposobne da artikuliše političke otpore i pokoriti Vojvodinu i Novi Sad upotrebom nacionalizma, „značilo je rascepkati njene kapacitete za pružanje otpora, ali i demonstrirati važnu političku moć, koja je stvorila efekat zastrašivanja i obeshrabrivanja“. Politikolog podseća da je Vojvodina neretko služila i kao teren za pražnjenje nacionalnih frustracija nastalih izgubljenim ratovima, a naročito teškim iskustvom po pitanju Kosova. „Ako su srpski nacionalisti na drugim frontovima dobijali šamare, sve se to prelivalo na Vojvodinu. Neoliberalno-burazerski kapitalizam koji je 2000. pokucao na naša vrata, a danas nam razvaljuje i dovratke i zidove, nije imao interes da vrši povraćaj nekakve javne imovine, nadležnosti, prihoda, a samim tim ni da posebno neguje vojvođanski identitet i vojvođanske vrednosti. Postpetooktobarske elite većinom su žmurile na pitanje Vojvodine, a potonje naprednjačke širom zaklopile oči. Jer, obesmišljena i podeljena Vojvodina se lako eksploatiše, bila to kineska, arapska, ili sasvim fantomska kompanija naprednjačkih feudalaca“, ističe Jovović, dok Bešlin jačanje ekstremne desnice povezuje sa kriminalizacijom Novog Sada i sistematskim ideološkim pokušajima srpskog nacionalizma da nasilno srbi(jani)zira Vojvodinu. „Promena demografske strukture u izvesnom smislu olakšava taj posao, ali nije ključni uzrok. Kao što je nekada bila ’revolucija koja teče’, sada je ’prisajedinjenje’ koje teče i nikada se ne završava. Bar ne dok je imena pokrajine, njene pseudoautonomije u Ustavu Srbije i dok kod dela stanovništva pretrajava svest da je kvalitet života svakog građanina Vojvodine u direktnoj vezi sa stepenom njene autonomije. Na vaše pitanje ko i na koji način ohrabruje i uzgaja neofašiste u Novom Sadu i gde su im utočišta, to su režim Aleksandra Vučića i predstavnici vladajuće i monopolističke partije. Partija, službe bezbednosti i kriminalne strukture kojima je okovan posebno Novi Sad, izvori su i utočišta neofašizma i ekstremne desnice u Vojvodini“, tvrdi Bešlin. Da je Srbiji najteže da postane istinski demokratska zemlja, pa je autonomija uvek opasnost jer predstavlja ograničenje centralne vlasti, koja teži da bude dominantna i jedina, potvrđuje i Ana Oreg. Ona ističe da se u poslednjih deset godina cela Srbija sreće sa naletom populizma koji nastoji da trivijalizuje sve razlike i u tom okruženju ideju autonomije napustile su iz sasvim prizemnih i lukrativnih razloga i one stranke koji su važile za prvoborce „autonomaštva“. „Eto, tako smo stigli do sramote, ali ne i slučajnosti da je Vojvodina posle svega postala rasadnik fašističkih ideja i grupa. Guše se svi naši potencijali - demokratski, evropski, ekonomski i kulturni. Sistematski i namerno se Vojvodina od autonomije pretvara u skrajnuti ’sever Srbije’“, navodi Oregova. A gde su u svemu mladi Vojvođani i Vojvođanke? Oni su, prema Jovoviću, „naročite žrtve“ jer nisu doživeli bolji Novi Sad i Vojvodinu. Odrasli su pod uticajima nasilja, primitivizma i veličanja fašističkih „heroja“. Takvi ljudi se kupuju za nekoliko hiljada dinara, a neretko će i voljno besplatno da obave prljav posao. Pritom, mnogi od njih zaista misle da to čine u ime nekakve vizije pravde. „Napadi, dok je ovakvih političkih vrhuški, nikada neće prestati. Uvek je potreban diskurs o neprijatelju unutar kog će se vođe postavljati kao veliki zaštitnici, i uvek je potrebno istaći neke različitosti po osnovu kojih će se obračunavati sa opozicijom i slobodnomislećim građanima. Uzgajaju ih SNS i njegovi sateliti. Utočišta su im u kancelarijama gradskih vlasti, u lažnim fondacijama, na fudbalskim tribinama i u teretanama. I još mnogo gde. Počinioci su njihovi ’momci’ koji, izuzev u zaista vanrednim slučajevima, ne smeju biti ’pušteni niz vodu’ – ko će ubuduće prljati ruke ako ih se zaista kazni? Pritom je sudstvo, a naročito tužilaštvo, nažalost, pod velikim političkim uticajima.“ A Crni ovan, pitali smo sagovornike? „Tačaka otpora vladajućoj politici fašizacije društva i ’nacionalizacije’ Vojvodine je veoma malo. Te tačke nije teško identifikovati i paradržavni represivni aparat terora usmeriti prema tim pojedincima i institucijama“, kaže Bešlin, a to što tužilaštvo i dalje žmuri na takve incidente je, po mišljenu Ane Oreg, „još jedan u nizu dokaza da je ekstremna desnica produžena ruka ove vlasti“. Igor Mihaljević