Većina je u tihoj zavisnosti od vlasti

Čekić i nakovanj su legitimno sredstvo muzičkog izraza barem od sredine 19. veka, kada je Đuzepe Verdi zamislio da i ti predmeti posluže kao udaraljke u jednoj sjajnoj sceni iz opere Trubadur. Nije, međutim, bilo predviđeno da se između tog metala postavi umetnik, no eto ga danas upravo tu - između čekića nacionalnih i nakovnja tržišnih zahteva koje umetnosti ispostavljamo. Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević jedan je od ljudi voljnih da pomognu stvaraocima da se izvuku iz te zamke. Branislav Dimitrijević je diplomirao i doktorirao u Beogradu, magistrirao na Univerzitetu u Kentu. Predavač je istorije umetnosti na Visokoj školi za likovnu i primenjenu umetnost. Koordinator je grupe za kulturu pokreta „Ne davimo Beograd“. Za nekoliko meseci na engleskom jeziku će biti objavljena knjiga Jugoslovenski umetnički prostor, u kojoj su Branislav Dimitrijević i Jelena Vesić predstavili jugoslovensku modernu umetnost kroz razgovor sa čuvenim Ješom Denegrijem. Nedavno ste u „Krokodilu“ razgovarali sa umetnicima iz Rusije. Kako je trenutno ruskom umetniku koji nije oduševljen vlašću? Dimitrije Velenski i Olga Jegorova iz umetničke grupe „Čto delat“ trenutno su u Beogradu, i u egzilu dele sudbinu mnogih ljudi koji su ovde došli iz Rusije, pre svega protivnika Putinovog režima. Protiv njih se vodi sudski spor, ne osećaju se bezbedno, i po onome što sam od njih mogao da čujem, ruska policija svakodnevno upada u stanove i privodi svakog ko je na bilo koji način sumnjiv. U Rusiji je zabranjeno pomenuti i samu reč „rat“. Kako je njihovim srpskim kolegama koje takođe nisu oduševljene vlašću? Ovde još nemamo otvoreni teror koji vidimo u Rusiji, i nadam se da do toga nikad neće ni doći. Svi se mi ovde krećemo u paralelnim svetovima tako da ja ni ne poznajem umetnike koji su „oduševljeni vlašću“. Pa čak i oni, a to su uglavnom mediokriteti, koji su zaključili da im može biti oportuno da budu uz vlast, uglavnom se drže podalje od bilo kakvih izraza oduševljenja. Oduševljeni su samo oni ucenjeni, oni koji se, da li zbog posedovanja supstanci ili nekog lukrativnog obećanja, drže na kraćem povocu pa moraju tu i tamo da odigraju neku ulogu u javnosti. S druge strane, činjenica je da vlast sprovodi nekakvu kulturnu politiku, da ima malo više ulaganja u kulturu nego ranije, što kao posledicu ima razvoj srednje linije po kojoj nema talasa. Kulturna politika je ovde sinteza nacionalno-populističke teze da kultura treba da bude izraz nacionalnog identiteta i liberalno-elitističke teze da je kultura kreativna industrija koja mora biti povezana sa tržištem i privatnim ulaganjima. Ove naizgled oprečne teze, jer jedna gleda u državu a druga u privatni kapital, stvaraju mutanta - državnim novcem potpomognute interese privatnog kapitala i kulturu koja je tržišno uspešna zato što se uklapa u nacionalno-ideološke kalupe. Ko ne prihvata takvu sintezu, živi na margini i izložen je brisanju. Koliko je ovde delatna ta neoliberalna logika umetnosti, po kojoj je opravdana samo ona umetnost koja je isplativa? Neki ljudi tvrde da ideologije više nema, previđajući da je svođenje društva na pitanje tržišnog takmičenja čista ideologija, lažna svest. Slobodno tržište zapravo ni ne postoji, ono je uvek usmereno državnim i drugim intervencijama. Evo usred te ideološke tlapnje imamo spasavanje banaka posle krize 2008. Ako kulturna politika, na primer, zagovara stimulaciju privatnih galerija koje bi se bavile umetničkom trgovinom, kako objasniti to što su neke od tih galerija budžetski podržane, a druge nisu? To je državni intervencionizam, a ne tržišna utakmica. Kultura kao i ranije uglavnom u prvom redu zavisi od budžeta, a u drugom od pomoći raznih fondacija, na šta su primorani da se isključivo oslone oni koji praktikuju inovativnu i kritičku kulturu. U izvesnoj meri oni mogu da računaju i na neku ukrasnu pomoć Ministarstva kulture, ali konkursi ministarstva su posebna priča, jer ono ne poštuje ni rokove koje je samo dalo. Ako neko i dobije sredstva, dobije ih sa takvim zakašnjenjem da su ljudi već primetili da je najviše kulturnih događaja u novembru i decembru, zato što pare tek tada stižu. O kulturi uglavnom govorimo kao o setu vrednosti, ali moramo govoriti o njoj i kao o sistemu u kome ljudi rade. Radna prava u kulturi nisu regulisana, pa se odatle često ide u penziju sa osnovicom koju imaju „socijalni slučajevi“. Važno je govoriti o tim temama, ne samo o kulturi u najširem smislu, već vrlo konkretno - da li je rad u njoj regulisan, kako je regulisan, da li je plaćen, koliko je plaćen. Moramo da govorimo o konkretnim ljudima, kojih nema toliko mnogo da bi problem bio nerešiv. Imamo, dakle, niz problema, što endemskih, što nasleđenih, što onih kojima nas je unazadila ova vlast. Pomenuli ste malopre da se nije mnogo umetnika svrstalo uz vlast. Nije, međutim, mnogo umetnika ni stalo protiv nje, što nam ostavlja onu čuvenu „tihu većinu“, koja je i sama zavisna. Tako je i u svakoj drugoj oblasti. Primer su, nažalost, pre svega arhitekte, koje pragmatično ćute na urbanističku devastaciju, jer se nadaju da će i sami jednog dana dobiti lukrativan posao. U kulturi su isplativi poslovi svedeni na mali broj ljudi. Po istraživanju Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS) samo tri ličnosti se izdvajaju po tome što redovno dobijaju pomoć iz budžeta na različitim nivoima, gradskom, pokrajinskom, republičkom. Govorimo o Emiru Kusturici i njegovom Kustendorfu, o Aji Jung i Beogradskom festivalu igre, i o filmskim projektima Lazara Ristovskog. No držanje umetnika u tihoj zavisnosti je možda i manji problem od činjenice da veliki deo budžeta za kulturu uopšte ne ide kulturnim projektima. Ionako mali budžet se raspoređuje organizacijama koje uopšte nisu registrovane za kulturne delatnosti, fantomskim organizacijama koje su tek osnovane, ili kojih uopšte nema u evidenciji APR, ili pak organizacijama koje nemaju nikakav kredibilitet na kulturnoj sceni. Kada je reč o Beogradu, po istraživanju NKSS, 38 odsto gradskog budžeta za kulturne konkurse dobijaju „sumnjivi projekti“. Čemu to služi? Služi dopunskom finansiranju stranke i tihih ljudi koji su joj bliski. Da li su umetnik ili kulturni radnik dužni da imaju politički stav? Umetnost sa kritičkim stavom nije nužno ona koja će govoriti protiv vlasti, već ona koja provocira status kvo u jeziku i sistemu umetnosti. Tom političko-akademskom statusu kvo ne odgovaraju inovativne forme, kritičke forme, koje će ciljati na to kako se kultura uobičajeno percipira i praktikuje. Evo na primer predstave Maje Pelević i Olge Dimitrijević Svet bez žena, u kojoj se one kritički fokusiraju na repertoar glavnih beogradskih pozorišta, u kojima je procenat žena koje režiraju i čije se predstave igraju besramno mali. Ali one svoju kritiku izvode kroz neku vrstu samoironije, pa i ironisanja sa nekim formama „bitefovskog“ pozorišta kao alternative pozorišnom mejnstrimu. Najveći problem ovdašnje kulturne ponude jesu obrasci, negovane i akademizovane rutine. Po njima se glumi, po njima se slika i vaja, i to stvara utisak zatvorene monokulture. Ako prostor kulture ne treba da bude prostor raznolikosti, šta treba da uputi na otvorenost ka različitosti? Sa druge strane, politički stav bi trebalo da ima svaki građanin, pa i umetnik. To je i obaveza građana koji živi u polisu, jer bi polisom trebalo da se upravlja na osnovu političkih stavova građana. I umetnici bi trebalo u tome da sudeluju, ali njihov rad ne mora da polazi od nekog dovršenog stava. Štaviše, to može da bude prepreka, jer nije dobro ako umetnost mora unapred da zna šta hoće. Filozof Žak Ransijer kaže da umetnost nema destinaciju i da odbija da anticipira svoje učinke. Zanimljivo je što se baš od ljudi kojima je umetnost dostupna često može čuti da je ovdašnja kulturna ponuda slaba ili nikakva, čak i u Beogradu, što - ruku na srce - nije istina. Ponuda klasične muzike u glavnom gradu, recimo, veoma je dobra. Drago mi je ako je to tako. Ne delim sličan utisak kada su oblasti koje više pratim u pitanju, ali ne radi se ovde o tome da li kulturna ponuda postoji ili ne postoji, već o tome da li je ta ponuda približena građanima kao izbor. Kultura nije fiksna vrednost, već prostor borbe različitosti. Ali kultura je i teren klasnog raslojavanja. Mi možemo tu i tamo da nađemo neki kulturni sadržaj koji će zadovoljiti naše potrebe, dok još možemo to sebi da priuštimo, ali za većinu je to poslednji prioritet i kultura je samo ono što im izlazi iz katodne cevi. Problem dramatičnog raslojavanja vidi se već i u obrazovanju, u zagovaranju sistema dualnog obrazovanja, koje će stvarati radnu snagu a ne obrazovane ljude. Više od pedeset odsto kulturne ponude smešteno je u Beogradu, a ostatak uglavnom u Novom Sadu i možda još nekoliko gradova. I u samom Beogradu imate opštine u kojima ne postoji nijedna ustanova kulture. Na Voždovcu, gde živim, ne postoji nijedna ustanova kulture, ne postoji čak ni bioskop. Kulturna politika treba da se vodi kako u interesu stvaralaca tako i kroz podršku ljudima da im kultura postane deo svakodnevice. O tome se razmišljalo i u antičkoj Atini kada je uvedena „teorika“, fond namenjen tome da siromašni mogu da gledaju predstave i festivale. Danas svaki Španac sa punoletstvom dobija vaučere koje može da upotrebi samo za ulaznice na kulturne događaje. Odgovorna kulturna politika mora da insistira na sličnim rešenjima. Političke partije se uglavnom kulturom ne bave ni u okviru obećanja, čak ni u veselim predizbornim periodima, u kojima inače nije problem obećati ni raj na Zemlji. Za kulturu je zainteresovan mali broj ljudi, a meni se čini da se trenutna vlast vodi samo statistikom. Ispitaju javno mnjenje, pa neki put zaključe da su preterali i malo ukoče, a ako se ispostavi da nema većeg odijuma građana zbog neke odluke, onda nastave po planu. To je nekakav statistički populizam, a kultura se pojavljuje kao statistička greška, pa se njom ne bave. Možda se sećate da su pre desetak godina pomenuta Maja Pelević i Milan Marković izveli projekt u kome su se učlanjivali u stranke i nudili da formiraju odbore za kulturu pošto ih stranke nisu imale. Potom su strankama nudili program kulturne politike koji je zapravo bio površno modifikovani tekst Jozefa Gebelsa. Niz stranaka je taj „program“ prihvatio kao dobru osnovu kulturne politike. To nam dovoljno govori koliko u većini stranaka o kulturi razmišljaju. Izuzetak je pokret „Ne davimo Beograd“, koji ima jasno definisanu kulturnu politiku, što moram da istaknem kao jedan od sudeonika u kreiranju te politike. Šta režim radi na polju urbanistike i arhitekture Beograda i drugih srpskih gradova? Urbanizam je ogledalo političke moći i samog društva. Od svih oblasti kulture u arhitekturi se politika najviše upisuje u samu njenu formu. Kada pogledate srpsku srednjovekovnu arhitekturu, razlika između građevina pod uticajem zapadno-romaničkog stila i vizantijskog stila govori vam kome je u tom trenutku srpska država bila naklonjenija. Milutin Nemanjić je bio blizak sa vizantijskim dvorom, i njegove zadužbine izgledaju kao vizantijske crkve tog doba. Zadužbine Stefana Nemanje i Uroša Prvog su više romaničke građevine. Tako je i Beograd na vodi slika i prilika današnjice, materijalizovana politika. Zato se i nemarno odnosimo prema nasleđu, posebno onom iz socijalističkog perioda. Trenutno aktuelna Geneks kula pripada potpuno drugačijoj viziji društva, i ne znamo šta ćemo sa njom. To jest, znamo - hoćemo da je privatizujemo po svaku cenu. I evo, treći put ide na prodaju, ovaj put po smešno niskoj ceni od četiristo evra po kvadratu, što je neverovatno ako uzmete u obzir koje su cene kvadrata danas u Beogradu. Odmah je jasno da se radi o koruptivnom mehanizmu. Mitrovićeva zgrada nije samo jedan od simbola grada, već i materijalizacija socijalističke ideologije kroz povezivanje stambenog, radnog i kulturnog prostora. Pomenuli smo na početku razgovora kolektiv „Čto delat“, koji je dobio ime po čuvenom romanu Nikolaja Černiševskog iz devetnaestog veka. Kod Černiševskog imate tu viziju mesta u kome se život, rad i kultura prepliću. Ta ideja više ne postoji, proglašena je istorijski prevaziđenom, i sada ne znamo šta da radimo sa zgradom oko koje bi građani i te kako trebalo da se pitaju, i to ne samo oni koji tamo stanuju. Vidim da su stanari imali protest, da insistiraju da država kupi taj poslovni objekat i da ga pretvori u prostor za kulturne sadržaje, budući da je zgrada pod zaštitom kao spomenik kulture. Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u nekim situacijama striktno sprovodi proces zaštite a u drugim primerima jednostavno žmuri na oba oka. Kapital, dakle, utiče na rad zavoda, što nikako ne bi smelo da se događa. Arhitektonska dobra socijalizma nisu samo naše lokalno pitanje. Odavno su privukla svetsku pažnju. Mi se po tom nasleđu i dalje krećemo, pogotovo kada je reč o institucijama kulture. Dom omladine, Muzej savremene umetnosti, Muzej afričke umetnosti i mnogi drugi izgrađeni su u to vreme. Izraz su odgovorne kulturne politike iz vremena socijalizma, što bismo sada hteli da gurnemo pod tepih, a upravo to nasleđe izaziva ogromno interesovanje ljudi iz struke svuda u svetu. Geneks kula je bila na naslovnoj strani kataloga čuvene izložbe „Ka betonskoj utopiji“, koja je 2018. održana u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku. Ta se izložba bavila arhitekturom, urbanizmom i spomenicima socijalističke Jugoslavije kao ogromnim doprinosom istoriji moderne umetnosti. Interesovanje bivših Jugoslovena za spomenike socijalističke epohe uglavnom se svodi na to da ih povremeno vandalizuju. Da, uglavnom su u dosta lošem stanju. A zgrada, skulptura, slika mogu da budu okidač da postavite pitanja koja su šira od estetskih. Estetika se ne završava pričom o tome da li nam je nešto lepo ili ružno. Za mnoge ljude je brutalizam nešto najružnije u arhitekturi, a Novi Beograd ružno mesto za stanovanje. Onda dođu vodeći stručnjaci i kažu da je taj grad veoma značajan kao primer dobre moderne arhitekture i urbanizma. I oni reaguju prevashodno na estetske impulse, a to estetsko ih motiviše da saznaju kakva politika, kakva kultura, kakvi društveni odnosi stoje iza tih spomenika kulture. Kada su se prvi inostrani fotografi zainteresovali za spomeničko nasleđe socijalizma, njima je sve to ličilo na leteće tanjire koji su sleteli s Marsa, a upravo je suprotno - svi su ti spomenici verni lokaciji, svi obeležavaju mesta istorijskih događaja, konkretnih borbi i stradanja. Međutim, posle tog prvog „vau“ efekta ide drugi talas istraživača, koji socijalističkom nasleđu prilaze mnogo podrobnije i proučavaju kako su ti objekti nastali. I promena imena ulica je način da se obeleži prostor. Da li mislite da je taj talas prepravki, koji traje više od dvadeset godina, i dalje obračun sa socijalizmom ili samo plod želje prolaznih aktera da ostave trajni trag? Ovaj režim ima veliku potrebu da ostavi pečat u javnom prostoru, jer je ubeđen u svoju postojanost. Režim gradi svoju perspektivu kao da će na vlasti ostati do kraja vremena. Takve deluzije o moći znače da će njihov kraj biti opasan za sve građane. Kraj ovog režima, koliko god ga priželjkivali, ne mora da bude lep, veseo i opšte slavlje, već može da se desi da se u tom padu sunovrati čitavo društvo, jer je veliki broj ljudi na ovaj ili onaj način zavisan od aktuelnog režima. Što se tiče imena ulica, teško je reći da tu ima nekog jasnog sistema. Na primer, nedavno smo dobili Egipatsku ulicu. Zanimljivo je to što je ulica zapravo trebalo da ponose ime Gamala Abdela Nasera, pošto ovaj režim nastoji da istakne da nastavlja politiku nesvrstanih, što je zbilja bizarno. Na tu inicijativu je reagovao egipatski ambasador, koji iz njihovih političkih razloga ne želi da se Egipat identifikuje sa Naserom, koji je bio socijalista, pa je tako nađeno solomonsko rešenje da se ulica nazove Egipatska. Dok našim istaknutim socijalistima i revolucionarima oduzimamo ulice, smislili smo da damo jednu Naseru, pa je to još i izazvalo diplomatski nesporazum. Marko Lovrić